Поштовани читаоци, представљамо вам песме аутора Наде Бошковић Мићић, професора класичних наука, пореклом из Обреновца, која живи и ради као наставник у средњој школи у Перту, западна Аустралија. Нада је више пута награђивана на српским књижевним такмичењима у Аустралији и аутор је две збирке песама – за децу и одрасле, а у припреми је и трећа збирка из које објављујемо песме: „Звуци из егзила“ и „Моја земљо Србијо„.
***
ЗВУЦИ ИЗ ЕГЗИЛА
Зашто сузом окованом, Ноћи,
Сваки стих ми усне обли?
Зашто судбо путе кобне
Плаштом бола красиш стопе?
Зар ти, Мајко, слепа ли си?
Тужни пород расу у бесцење!
Горки окус проже кости остареле,
А златне нам нити вео напустише.
Маћеха си зла, ил’ шта ли?
Затре дворе топлих нараштаја,
Угаси нам ‘лучу микрокозму’,
Замрачи нам наде зору
Да нам поглед икад такне
Меку траву, сочну свилу
Што милује родитељски праг.
Ал’ чаша се жучи прелит’ мора
И те очи твоје кестењасте, сетне
Ко водиље, звезде Северњаче,
Светлеће ми у туробне дане
Зарад спаса и вечнога мира!
***
МОЈА ЗЕМЉО СРБИЈО!
Чекам те као вечност дуго,
У сутону нада страдалника морепловца.
Чекам те зором раном, туго!
Кад мраз закује уснулога борца.
Молим се са сваким заробљеним дахом
Чудотворцу милом, Оцу Створитељу!
Молим се уснама посутим горким прахом
Да ми једра јетка врати Мајци Родитељу!
Плачем утробом згњеченом у пустом боју,
И визија векова древних српских пуче
Пред оком што не хте заборавити то трагично јуче!
Плачем сузама голубова у безбројном роју!
Волим те као што дан жуди за ноћи,
Уморан главу да положи снену.
Волим те ко живородно класје и теби доћи
Хрлим сад касом, ткајући ти песму занесену.
Чувам те ко мајка своје чедо – пород
Над колевком брижна бдијући кад снева.
Чувам те ко славу православну нашу – ти си народ
Који сведржитељу Богу химне свете пева!
facebookreportermonitor.wordpress.com 
DOZIVANJE SRBIJE
Kad bi oko moglo iz daljine da vidi i uho da čuje kako Nadino srce u dalekom Pertu kuca za Srbiju i svako jutro otvara njene kapije da u nju uđe Sunce koje bi zlotvori iz okruženja da zatamne, zaklone i ugase. Zmije i akrepe noćne, Nada, pesmom razgoni a kad bleda mesečina ohladi noć Nada grli i greje ozeblo jagnje , njenu Srbiju. Stiže njen glas do gluvog dola, do duševnog bola, do neznana i nevida do Mlatišuminih vrata što se mladom srpskom krvlju prežderavao bez srama i stida. Stiže da opominje svetootačkim moštima, solunskim i prebilovačkim kostima, drinskom hukom , jasenovačkim jaukom. Viče molitvom da se ne razbratimo da se na kućni prag vratimo, i da Bogu Božije platimo. Ponela je ,pesnikinja Nada Bošković -Mićić, u zavežljaju , na kraj sveta ugarak s kosovskog zgarišta, da sa njim razgori, raspali, tamjane visokih Dečana,, Gračanice, i Banjske, da u mraku zasvezle kosti svetaca, mučenika, raščana i meropaha Nada ovom dodolskom pesmom doziva kišu za baštovane da im Božuri porastu do nebesa ,da krvavavim laticama previju Simonidine oči pa da slepa Srbija, pre mraka, progleda. Vreme je da Srbija, posle ove Sodome i Gomore sa svoje Golgote vaskrsne, od nekrsta glavu okrene, nepomjanika iz rodne kuće istera, na istoku se mlada probudi. da do podne od zapadnih vetrova ne poludi i do kraja vremena , deceubici, ropski ne služi.
O Nadinoj pesmi glasno razmišljao:
Miodrag Tomić Stublinski, književnik ovdašnji.
Ovo je vise nego dirljivo…Ovakvi pesnici i mozgovi su otisli u svet? A svi neki kvazi pisci- novinari sa temama sramnim ovde prodaju knjige naveliko. Pisu ljudi sa kim je ko bio u vezi ljubavnoj, o prostitutkama i drogi. I to se cita. Samo to se servita ovom vise pogubljenom narodu. Zaista vise treba da odvojimo sund od lepe reci i da vrednujemo prave stvari a ne da se ponosimo i uzdizemo glupostima i prostaklucima. Bravo jos milion puta za NADU!!!