Сува Река још на Србе чека (ВИДЕО)
Инфо
Сува Река је једна од две општине на Косову и Метохији данас не живи ни један Србин. Поред Суве Реке ни у општини Подујево данас нема ни једног Србина. Нема чак ни монаха у Манастиру Св. Тројице на планини Русеници јер је манастир уништен по доласку НАТО ослободилаца 1999. године.
Литургија на згаришту
Управо на празник Св. Тројице око 100-ак Срба из Суве Реке, окупљених око удружења расељних лица, посетила је свој родни крај и обишла згаришта својих цркава и кућа у селу Мушутиште. Прво се кренуло ка манастиру Св. Тројице који се налази на око 2 километра од Мушотишта и до кога се стиже стрмим планинским путем. Од рушевина зараслих у жбуње и дрвеће из даљине је једни видљив звоник манаситра који су терористи више пута безуспешно минирали 1999. године. Ипак звоник је остао да стоји, али је крст на његовом врху порушен.
Од капије манастира остала су само два стуба, док је уместо зидова конака ту сада жбуње и трава. У порти светиње остаци конака и помоћних зграда, тек по неки зид, стуб и темељ који је одолео мржњи окупатора 1999. године. На месту где се налазила манастирска црква сада је само гомила камења, терористи нису штедели динамит. Дијагонално од места где се налазила црква из земље штрче степенице које воде у празно. После десет степеника је празнина, зграда у коју су водиле већ 14 година не постоји.
Манастирска земљу узурпирају нови господари Метохије, можда управо они који су светињу срушили. На манастирским пашњацима пасу албанска стада, најбоље манастирске шуме посечене су још 1999. године. Поред манастирског извора направљено је појило за стоку.
Ипак, окупљени Срби навикнути на овакве призоре нису клонили духом, није им ово ни први ни последњи пут да су дошли одлучни у намери да једног дана дођу да заувек остану и обнове своје куће и светињу.
Пушка игуманије Ларије
Управо у овом манастиру још почетком 90-их настала је фотографија игуманије Ларије која ловачком пушком брани манастир и Албанских нападача. Нажалост ни игуманија Ларија ни монаси и монахиње после ње нису успели да обране светињу.
Ипак, манастир Свете Тројице рушен је више пута у својој историји, и ово последње рушење само је увод у ново обнављање јер таква је судбина Срба и СПЦ на овим просторима. Окупатори руше и одлазе али Косово и Метохија било је, јесте и остаје српско.
Свратите на кафу
После литургије крећемо пут Мушутишта. Права стаза којом су некад Срби ишли до манастира сада је зарасла и запуштена. На пут је набацано грање, једно се виде трагови крава које Албанци туда воде ка манастирским пашњацима.
Када су пре неколико година српски монаси и верници почели поново да обилазе манастир, како је стари пут водио кроз насеље где сад живе Албанци, направљен је обилазни пут до манастира. Мештани се сећају да је прва група Срба која је пре пар година посетила Мушутиште каменован, други пут су дошли праћени оклопњацима КФОР-а али су Албанци пуцали у ваздух како би заплашили Србе. Кажу једино је позитивно што задњих година нема инцидената и што сада могу и без пратње да дођу у манастир Св. Тројице.
Стижемо и до првих кућа у засеку Драгиће, тачније до места где су се налазиле прве куће. Разбацано камење, тек по неки зид од ограде, и део темеља. Дубље у засеоку Драгиће остаци зидова запаљених кућа, старе куће сада су само гомиле камења, новије костури од носећих зидова из којих су избијени цигле и блокови.
Земљаним улицама овог засеока сада протичу потоци из неколико сеоских чесама. Да ли скренути природом или од стране албанских комшија, вода из извора сада тече улицом. У недостатку ограда и зидова Албанци су кроз дворишта утабали нову стазу за стоку коју воде на српске пашњаке.
Неки од мештана, који су у Драгиће свратили први пут од 1999. године нису ни могли да препознају где су им се куће налазиле. Дезорјенисано су запиткивали друге где је кућа у којој су одрасли и живели до 1999. године, и са неверицом гледали у празна дворишта у којима није било ни трага од било какве грађевине.
Ипак, неки могу и да се нашале у овим тешким тринутцима. „Хајдете код мене у кућу, ставио сам кафу“ довикује нас младић који је стајао испред двоспратнице од које су остали само носећи стубови. „Не, не, прво да дођу код мене на вино или ракију“ довикује његов комшија од чије куће се само темељи назиру.
Црква Св. Спаса
Одлазимо од Цркве Св. Спаса тј места где се она некад налазила, а које је сада окружено албанским кућама. Црква је још од времена Турака била у рушевинама али су њени остаци били очувани и служена је литурија и обележавана слава храма. Данас место храма је обрасло малинама, испод њих помешана гомила шута и ђубрета.
То је судбина великог броја суворечких светиња, поготово оних које су се налазиле у самим насељима.
Мушотиште српско кроз векове
Представник Удружења „Родна груда“ Златко Петровић каже да записи о Мушутишту постоје још од времена Цара Душана, да је у селу постојало 16 српских црква али да их је до 1999. године и даље постојало пет које су биле под коровом и у којима се служила литурија. Од 500 домаћинстава у Мушутишту 240 су била српска.
– Од 49 села општине Сува Река у 7 села је до 1999. године било Срба од чега је половина живела у Мушутишту. Члан сам радне групе за повратак српског становништва у Суву Реку и наша борба траје већ пуних 10 година. Међутим, од шиптарских власти увек добијамо исти одговор да не постоје безбедоносни и финансијски услови за повратак Срба. Више пута су прављени разни планови за повратак и увек у се изјаловило. Како нам је једном рекао један локални албански функционер „докле год ваше комшије које су узурпирале вашу имовину не пожеле ваш повратак ми неможемо да вам дозволимо да се вратите јер нисте безбедни“. Испада да узурпатор има већа права од оног ко је власник имовине – каже Петровић који је аутор књиге „Српска голгота у Сувој Реци у XX веку“.
Желе повратак
Упркос свему што су видели на својим огњиштима Срби из Суве Реке желе да се врате у своја села. Љубав према родном крају побеђује 14 година прогонства јер се они и даље осећају као суворечани. Колика је њихова љубав према огишрима показује и то да су се после прогона 1999. године многи од њих скућили близу једни других, тако да постоје читаве мале колоније суворечана у Раљи, Младеновцу, Љигу, Сремчици итд.
Упрскос прогону желели су да одрже родбинске, комшијске и пријатељске везе, а та близина помогла им је да сачувају сећање на своја огњишта и свој индентитет Срба из Метохије.
Редакција СНП НАШИ
Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=11588
facebookreportermonitor.wordpress.com 