АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА / Анализа / Биљана Живковић / ИНТЕРВЈУ / КОЛУМНА / МИШЉЕЊЕ / Редакција / Русија / СВЕТ / ФБР АУТОРИ

Биљана Живковић: Интервју са Георги Енгелхардтом о српско-руским односима …


Познати руски историчар, Георги Енгелхардт, сарадник РАН-у, о српско-руским односима у светлу новије историје на Балкану

 

 GEORGI

 Велика нада  словенски свет!

 

Косовска криза и НАТО агресија 1999. на СРЈ дугорочно су шокирали Русију, постали су главни разлог антиамериканизма у руском друштву и општег великог разочарања у Запад као у неки „вредносни центар”- каже Георги Енгелхардт

 

Глоса

 После српске победе у Првом светском рату, Русија је упорно саветовала Србима да се задовоље значајним деловима српских земаља у Босни и Херцеговини, Војводини, у Приморју, Хрватској како би изградили сопствену самосталну државу! Нажалост, није било тако!

 

 

 

 Руски историчар мр Георги Енгелхардт није непознат српском научном кругу, нити нашој јавности. Редовни  је учесник готово свих начних скупова, од војног, стратешког , геополитичког значаја који су организовни  у Србији, Републици Српској, Македонији, Бугарској, а односе се на савремену историју словенских народа. Енгелхардт говори о природи и значају традиционалних, братских односа Русије и Србије, периодима неспоразума, и наговештава време у којем ће словенски народи  имати много значајнију улогу у свету. На почетку разговора објашњава суштину руско-српских односа.  Даје одговор на питање  зашто је Русија Србији и српском народу дуги низ векова била и остала искрени пријатељ.

 

Русија и Србија су вековима повезане и то најјачим историјским и предачким спонама. Од пада Цариграда московски владари сматрали су својом одговорношћу да дају подршку православним народима који су били под Отоманском империјом. Петар Велики се тако, пре 300 година одлучио за сталну материјалну и финансијску помоћ владикама на просторима данашње Црне Горе и народу који је створио прво острво слободне српске територије на Балкану. У турско доба многи српски племићи тражили су спас, одлазили у Русију где су постајали део нашег народа и елите. Примера ради, чувени манастир Житомислић у Херцеговини је кроз цео 18. век одржавала породица Милорадовић, који су у то време били руски официри. Најславнији од њих генерал гроф Михаил Андрејевић Милорадовић био је један од вољених ученика чувеног Суворова и прославио се у ратовима против Наполеона 1799-1815. У повлачењу увек је био шеф арјергарде ( заштита одступнице), а у офанзивама је водио војну авангарду. Прерадовићи, Зорићи, Савићи, Вујићи, Војновићи само су нека од бројних презимена славних Руса српског порекла са целокупног српског простора; од Војне Крајине до Косова и Метохије.

*Какву улогу је имала Русија у Првом и Другом српском устанку?

Према Кучук-Кајнарђијском уговору 1774. Русија је добила право протектора (заштите)православаца у Османској империји. Царска Русија је широко користила то право и улагала велики напор како у смиривању турског зулума над балканскима хришћанима уопште, тако и у подршци њихових ослободилачких покрета, као што су били славни српски устанци  у 19 веку. Иако је вожд Карађорђе Петровић самостално устао на Турке 1804. године Русија му је одмах притекла у помоћ и логистички али углавном, политички или како би се то сада рекло – експертски. Руски официри и чиновници помагали су у стварању устаничке администрације, чак и њено име – Правитељствујушћи Совјет кројен је по канонима руске званичне лексике. За Русију  су српски устанци имали велики војно-политички значај, јер су они за себе везали крупне османлијске снаге током руско-турског рата 1806-1812. И након пораза Првог српског устанка  руски цар Александар I  је унео у мировни уговор са Портом клаузулу о амнестији према устаницима, али и стварање аутономне Српске Кнежевине. Тај модел се поновио и током Другог српског устанка; Русија  је помагала сваки српски помак ка проширењу своје ослобођене територије, повећање аутономије, а у случају војних неуспеха Срба, спречавала је окрутну турску освету, одмазду. Иначе, у доба руског покровитељства српско друштво је добило прилику за постепену консолидацију и стварање властитих  националних установа којих је било лишено под османском влашћу. Занимљиво је да је током жестоких унутрашњих сукоба средином 19. века убеђени апсолутиста руски цар Николај подржавао уставобранитеље. Исти се поновило на крају века када је његов унук Александар III склопио дугорочни савез са Радикалама и Николом Пашићем.

 

*Како коментаришете руски допринос у Балканским ратовима, српска очекивања, али разочарење одређеним руским потезима?

–У доба кнеза Милана Обреновића велики проблем српске елите био је што је доживљала руске словенофиле као представнике званичних кругова а не као друштвене активисте без стварних овлашћења. Због тога су гајене претеране наде на могућност руског ангажмана за Србију и на спремност Русије да улаже све да би обезбедила српске интересе и то пре свега, у Босни и Херцеговини. Та промашена и погрешна процена довела је до неуспешног српско-турског рата 1876. А након улазка Петербурга у рат Београд је био незадовољан плодовима Берлинског конгреса где је Србија добила само на статусу (независност) и проширење на југу, али је Босна припала Аустрији. Краљ Милан је сматрао да су Руси сувише помагали Бугаре што је у одређеној мери и било тако. Тај уплив емоција у домену политичких одлука довео је до захлађења односа, а Србију је ускоро гурнуо у несрећни рат са Бугарском 1885. Ипак великан српске политике Никола Пашић, од почетка своје радикалске каријере, определио се за ослањање на Русију. Руска политика на Балкану стално је тежила стварању блока православних земаља од Србије, Црне Горе, Бугарске, Грчке и Румуније као пандана Аустро-Угарској и Отоманима. Царске дипломате покушавале су да премосте оштре сукобе регионалних држава, усмеравајући њихову енергију против остатака турског присутства. Зато је стварање Балканског савеза и његов тријумф у Првом Балканском рату 1912. сматран великим успехом у Петербургу, а амбиције Софије и Други Балкански рат – правом трагедијом за младе државе региона. Али константно се руска дипломатија борила за максимално удовољавање интереса Србије и Црне Горе – како у погледу граница, излазка на Јадран, тако и по албанском питању. Нажалост, није се све могло постићи, били су и тешки порази попут Анексионе кризе 1909. али и тада је Русија емотивно била на страни Срба и само тешке последице несрећне револуционарне кризе 1905-1907 у Русији и јапанског рата спречиле су објективне могућности Санкт-Петербурга.

 

* У Првом светском рату српски народ је доживео Голготу,али и победу којом се блиставим словима уписао у слободарску историју европских народа. Русија је у то време преживљавала сопствену Голготу. Зна се да је и у то време, било добровољаца, помоћ браћи Србима. Али и Срби су ишли да се боре у Русију за своју словенску браћу. Реците нам нешто о тим несрећним временима и за Ваш и наш народ.

–Свакако Русија је ушла у Први светски рат због ширег европског контекста, али ипак Цар Николај није се одрекао подршке Србији чак и под директном претњом Берлина. Херојска одбрана српске војске 1914-1915, Церска и Колубрска битка, много су помогли Русима у рату са Аустро-Угарском. Руси су помагали Србе и српску војску логистиком и медицинским особљем. Колико је руски цар Николај био везан за Србе показује историја српске Голготе 1915. када је српска војска, након повлачења кроз Албанију, избила на Јадран, док су се западни савезници клонили „великих напора” организације превоза измучене српске војске на Крф… Прогнаној српској војсци озбиљно је претило заробљеништво, или сигурна смрт. Према мом мишљењу, све је решила интервенција руског цара.  Цар Николај је запретио савезницима да ће склопи сепаратни мир са Немачком ако Србима не буду одмах послати бродови за превоз на сигурно. Енглези и Французи су, потом, морали да прихвате руски ултиматум. И тако је спашено језгро слободне Србије. Интерсантно је и да је, након рата,  после српске победе, током свих преговора о деоби аустријских „поседа” Русија стално, и упорно, саветовала Србима да се задовоље значајним деловима српских земаља у Босни и Херцеговини, Војводини у Приморју и Хрватској, како би коначно изградили сопствену  самосталну државу- Србију! Петроград је предлагао Србији да не улази у шири југословенски аранжман јер је то сматрао веома опасним по српски народ, односно свог савезника…

 

*Допринос Русије победи над фашизмом је неизмеран. Мапу света, Европе, након победе кројили су Черчил и Стаљин. Србима је наметнут Броз – поново вештачка творевина; ФНРЈ, којом се најлакше контролисао српски народ. Југославија је била нови казамат за наш народ, којем је као и руском, уз Стаљина, брисан сваки осећај националне припадностии православних вредности. Да ли се слажете?!

–Победу у Другом светском рату руски народ је платио огромном ценом изгубивши више од 26 милиона људи! Кад се ово упореди са руским губицима из Првог светског рата – 1,5 милиона, онда може јасно да се сагледа разлика у квалитету војног и државничког руковођења царске Русије, и  намера Стаљина. Нажалост, те страшне жртве у Русији нису довеле до промена у односу Стаљина према већ поробљеном народу. Стаљин је само учврстио тиранију. Исто се десило и у Југославији, где су комунисти вешто искористили слободарски дух, пре свега, српског народа. Након борбе против фашистичког окупатора наметнули су свој режим. Као и у Русији нови владари сматрали да је главно јемство њихове доминације максимално брисање претходних елита и националне традиције поробљених народа. Како су Срби били већински народ Југославије онда су се неминовно нашли у центру тог таласа „преваспитавања” и испирања мозга. Јасно је да је у Брозово време Југославија постигла значајне резултате у економском развоју, балансирујући између два сукобљена блока. Одлагање решавања националног питања довело је до ратова 1990-их на просторима бивше Југославије.

 

*Како сагледавате босанску кризу 1992. и у том контексту, дипломатске спољнополитиче потезе, које повлачило тадашње руско руководство?

–Босанска криза је затекла Русију у јеку властите кризе распада Совјетског Савеза, и дубоких унутрашњих сукоба у Москви. Због тога је Кремљ прво одлучио да следи „линију” Запада од којег је очекивана економска помоћ ММФ-а, у износу око 24 милијарде долара. Москва је тада подржала увођење санкција против СРЈ, али поменуту економску помоћ Запада никада није добила, само једну милијарду, и то у форми отписивања камата по дуговима!! Такав сраман потез тадашње званичне Москве изазвао је велико негодовање у земљи. Мислим да је за све домаће политичке факторе изненада постао јасан просрпски осећај у руском народу. Народни бес натерао је владу председника Бориса Јељцина на постепену промену срамотне антисрпске политике, јер је она доносила директну штету на унутрашњем терену. Самој Русији! Иначе, мај 1992. је био најнижа тачка у руско-српским односима!

 

*Косметска криза и Русија!

–Косовска криза и НАТО агресија 1999. на СРЈ дугорочно су шокирали Русију. Они су постали главни разлог исто дугорочног успона антиамериканизма у руском друштву и општег разочарања у Запад као у неки „вредносни центар”. Велика приврженост руског народа Србима била су тако очигледна да је и тадашњи председник Борис Јељцин, уз сву своју симпатију према америчким партнерама, морао да се бори против западњачке политике. Свакако  руски војни кругови били су од самог почетка опредељени за подршку Београду и готово су натерали Кремаљ да допусти бар некакву врсту те помоћи у форми марша на Слатину у јуну 1999. Управо од НАТО агресије на СРЈ, у руском друштву се појавио осећај извесне кривице према Србији,  у смислу „недовољно смо помагали”, што је морало бити некако компензирано.

 

*Да ли је Русија јуна 1999. након бомбардовања Србије, потписивања Кумановског споразума, и повлачења српске војске и полиције, када је остао потпуно незаштићен народ на КиМ, могла другачије да поступи? Тенковске јединице, подсећамо, морале су по команди, да се повуку у РС, мада је руска застава на КиМ била једина нада Србима! И огроман шок за САД, Велику Британију, Француску и остале НАТО агресорске земље!

–Технички, са гледишта стратешких потенцијала Русија је могла да заоштри још више свој став. Али, стање копнених снага руске војске било је тада врло проблематично. Нарастала је и криза на Југу саме Русије. Када су кроз неколико месеци џихадисти упали из Чеченије у Дагестан, Кремљ је са великом муком сакупио око 50 хиљада војника у способним јединицама. Свакако да је Русија тада могла постићи више у смислу добијања властитог сектора на Косову и Метохији, пре свега, у центру, и на северу покрајине. Такав аранжман пружио би много већу безбедност косовским Србима и спречио би исељавање становништва. У почетку преговора, чак су и Американци допуштали ову варијанту иза које је стајао сам руски војни врх! Али на крају, уз „подршку” руског изасланика Черномирдина „прогурана” је шема без руског сектора. Очигледно је, да  је у тренутку кад су Руси заузели кључном ваздушном луком поменути терен, заокруживање руског сектора на Косову и Метохији било сасвим могуће. То би свакако учврстило позицију Москве и Београда у доба одлучивања статуса КиМ.

 

*Како коментаришете тренутне прилике у Србији, са акцентом на косметску кризу, која се продубљује. Руски став је јасан, алипреговори под диригентском палицом ЕУ се дешавају без уплива руске дипломатије?

–Непрекидан притисак из Брисела и Вашингтона у правцу „признавања реалности” на терену КиМ и успостављања „добросуседских односа” Београда и Приштине управо су поставили сваку власт у Србији у тешку позицију. то је данас више него очигледно.  Подсећам, од маја 2008. одвезане руке у косовском питању имао је бивши председник Борис Тадић, који је спровео низ чудних корака, углавном, у правцу попуштања притиску САД и ЕУ. Као што смо видели демонстрација „добре воље” таквог Београда није битно променила ставове код западних протагониста нити Приштине. До сада је свако српско попуштање водило новим захтевима Запада у недоглед: прихватање ЕУЛЕКС-а, избор меке формуле питања Међународног суда, промена Резолуције у Генералној Скупштине УН, смена „некооперативног” владике Артемија, пристанак преговора са Приштином под контролом ЕУ и серија битних уступака приштинским партнерима без изричите узајамности, лагана реакција на граничну кризу и гушење српских установа и Срба на северу КиМ… Биланс такве политике нимало не охрабрује! Веома је отежавајућа околност чињеница да је сваки од поменутих уступака – Србија дала званично!! И веома је тешко вратити се на стање пре априла 2008. Након избора, маја 2012. у Србији се објективно променио политички контекст јер на ред долази политичка кохабитација различитих политичих снага. Иако програмске разлике СНС и ДС нису велике, битна је разлика њихових кадрова. Веома неуспешна косовска политика задњих година је и плод квазиједнострачке доминације тог периода. Без стварне конкуренције владајући круг увек има искушење да гура своју стратегију макар и упркос „глупом народу” који „не схвата своју срећу”. Уз то затварале  су се очи према стварности. Видећемо шта ће донети ова нова политичка гарнитура Србији, и пре свега, Србина на КиМ!

 

*Како процењујете политику Србије према ЕУ, САД, и према Русији?

–Политика Београда према Русији од 2008. била је диктирана фундаменталним факторима и идеолошком матрицом тадашње коалиције. Фундаментални економски фактори и глобална криза су, пре свега, диктирали Београду да тражи сваку могућу подршку српској привреди, захваћеној кризом. Русија као и други ваневропски чиниоци пружила је такве могућности. Истовремено Русија је стално пружала Србији доследну подршку у одбрани суверенитета на КиМ. Многи од тих економских пројеката већ су у току. Модернизује се НИС, ради се и на другим крупним подухватама. У поређењу са земљама региона Србија и РС су најотвореније за руска улагања. Примера ради, од 2009. Бугарска  је стално мењала став према пројектима руских цевовода „Јужни Ток” и „Бургас-Александропулис”. Слична ствар је и са плановима изградње нових нуклеарки у овој земље. Бугарска, нова чланица Уније, очигледно је под притиском Вашингтона и Брисела. Појављују се проблеми руских инвестиција и у Црној Гори. Јасно да није Републике Српске и њене аутономне власти у Бања Луци, руским фирмама било би затворено и тржиште у БиХ. Чињеница је да је овим руским фирмама готово забрањен улазак у Федерацију. Са друге стране, расте и српски извоз на руско тржиште, које упркос свим проблемама , даје српским фирмама додатну шансу да заради. А евро зарађен у Москви исто вреди као и евро у Бечу или Минхену. Али концентрисаност значајног дела „европске Србије” на ЕУ и велика осетљивост према ставовима Брисела и Вашингтона утицала је и на политику према Русији. Ради се о одбојности према руским гринфилд инвестицијама која производи сувишу горчину у обостраним односима. Напоменуо бих да је спољна политика бивше владе Тадић-Цветковић и њихове мере несумњиво – изненађивале Москву. Често прихватање диктата ЕУ као у случају резолуције Генералне Скупштине УН ширило је скепсу у смислу подршке српских интереса, јер се Београд према питању КиМ односио лежерније од Москве! Како се стално говори у Русији „Не можемо бити већи Срби од Срба”. За Русију је политички важно очување неутралног војног статуса Србије и (евентуално) БиХ због сталног ширења  НАТО Алијансе. Значајан  је ту принцип да и у Еуропи постоје ванблоковске земље и то због спречавања  ширења НАТО-а према Украјини и Грузији. У том смислу, непрекидно промовисање атлантских интеграција неких бивших српских политучара, министара, упркос јасном расположењу српске јавности и одсудству било каквих стварних безбедоносних изазова, који би терали Србију под кишобран НАТО савеза, неминовно су изазивали забринутост Москве.

 

*Колико је реално очекивати да ће руска политика бити присутнија и темељнија на Балкану. Када то кажемо, не мислимо само на интерес српског народа, већ на чињеницу да су америчке војне базе попут Бондистила, Криволака… опасност и за Русију, која је, практично, опкољена НАТО чланицама?

–Руско-амерички односи су сложенији него то се сматра. Америчке базе на Косову и Метохији,  на Балкану, су у том том контексту, даље од Русије, него истуреније позиције у Балтику, Централној Азије и Авганистану. Да не говоримо о НАТО транзитном центру у Уљановску (Симбирск) у срцу саме Русије. Сагласност за стварање овог објекта многи сматрају ценом, коју Владимир Путин наплатио Вашингтону за признање његове изборне победе. Срећом, срж руског интереса на Балкану није војно-стратешке, већ економске природе, и то у домену енерготранзита и ширих инвестиција. Од 2006. руске фирме и првенствено државни гиганти, укључујући „Газпром” солидно улажу на просторима Србије и РС у инфраструктуру, склопљени су уговори о изградњи „Јужног Тока”. Ова економска база, сама по себи, диктира већу пажњу Москве према Балкану и првенствено према Србији и РС као земаљама најуспешнијих руских улагања.Са гледишта актуелне руске елите Русија је веома ангажована на Балкану јер је ту средиште енергетских, пројеката који имају пресудан значај за гарнитуру на власти. То су пројекти нафтовода Бургас-Александропулос, „Набуко” и свакако „Јужни Ток”. Инвестиције у НИС и Босански Брод, присуство „Лукојла” широм региона, издваја Балкан из Европе. Познато је да је у ЕУ на снази рестрикција према руским фирмама и то посебно у енергетском сектору!

 

*Како оцењујете однос СПЦ и Руске православне цркве и став Руске цркве према случају владике Артемија?

–Званични односи СПЦ и РПЦ су прилично добри. За разлику од других цркава, између ове две Патријаршије не постоје оштри сукоби, попут оних због територијалне јурисдикције (случај са Румунском и Српским Цркавама, или РПЦ и Васељенске Патријаршије око православних парохија у Естонији, око Украјине и сл.). Руска Црква доследно заступа став СПЦ о косметском проблему и брани српске владике од притиска самопрокламованих религиозних структура у Македонији и ЦГ. Црквене и православне организације Русије много су урадиле на организацији и реализацији хуманитарне помоћи Србима на КиМ. Оне су подстицале и државне и невладине напоре помоћи српском народу на Космету. У случају владике Артемија Руски Синод је заузео сличан став и отворено је подржан врх СПЦ и одлуке Светог Синода. Истовремено владика Артемије ужива велики углед код ревносних руских верника. Сматрају га правим следбеником преп. Јустина Поповића, пре свега, у критици екуменизма и разних новотарија. Нажалост, сличне дебате се воде и унутар Руске Цркве па постоји осетљива забринутост због тога. Интересантно да је од свих савремених православних цркава управо Српска привлачи највећу пажњу руских верника. Књиге св. Николаја српског (како се код нас у Русији се зове св. Николај Велимировић), преподнобног оца Јустина Поповића, читају се широм Русије, али и руских парохија ван  наше земље. У Русији се веома поштује личност покојног патријарха Павла. А велики део ове пажње припада књигама и ставовима владике Артемија.

 

*Став Руске цркве према најављеном доласку папе у Ниш, јасан је. СПЦ, ипак, незграпно балансира, иако мора да буде свесна шта „значи” позвати Папу у Србију? Такође је свима нама био јасан став блаживопочившег патријарха Павла, међутим, данас…..

–Идеја позива папе на прославу годишњице Миланског едикта цара Константина у Ниш, уместо да унапреди односе православаца и католика, изгледа да је само разбуктавала духове. Велика полемика око тога у две протекле године показала је да ово питање прилично осетљиво не само за Србе, него и за остале православце. Са једне стране, Руска црква одржава сталну сарадњу са Ватиканом, али истовремено веома пази на равноправност таквих контаката и на одржавање равнотеже протагониста. Случај са (не)позивом папе показао је да корен тих подела није само административне природе. Он је дубоко догматски, и свако игнорисање православаца, у том смислу, дубоко би вређало њихова верска осећања.

 

*Из историје знамо да је Руска православна црква извршила канонизацију неких српских светитеља много пре СПЦ. Шта то говори о Русији, какав су значај руска црква и цареви, кроз историју, придавали српској духовности?

–Српски народ је веома близак Русима. Срби су увек уживали велику симпатију и поштовање у Руској Цркви за коју су били преносиоци византијског наслеђа и традиције. Имена митрополита Кипријана, Пахомија Логофета само су неки од мноштва српских монаха, који су оставили дубок траг у руској духовности. Московски цареви сматрали су да су дужни, као једини самостални православни владари тог доба, да се побрину и о поробљеним истоверницима. Због тога  је цар Федор послао Хиландару новац да покрије манастирски дуг Турцима  далеке 1588. Ово је само епизода у дугој историје руске помоћи Пећкој Патријаршије, Хиландару, српским манастирима у Босни, Црној Гори, а касније, након сеобе Патријарха Арсенија Чарнојевића, и на подручју Ауструогарске. Та подршка је одражавала истинско поштовање према својој браћи, која су у условима тешког турског зулума бранила своју духовну, националну слободу и част. Москва која се тек и једва ослободила од двавековне тираније Монгола добро је схватала положај Срба у Отоманској империји. А славна историја Немањића и златни век српске средњовековне државе инспирисали су московске владаре током њиховог тешког и упорног рада на уздигању слабашне књежевине у Русију- велесилу.

 

*Питање руских добровољаца у недавним ратовима на простору БиХ, утисак је, смештен је у историјски запећак. Зашто је то тако?

–Разлог за ово је баналан. Савремени добровољци су долазили на Балкан властитом одлуком и без сагласности тадашње руске владе. Противници тадашње владе председника Бориса Јељцина, политички они су припадали опозицији и многи од њих доживљавали су борбу за српску ствар као део политичке борбе у Русији. Због тога су руске власти дуго сматрале руске добровољце  непријатељима или свакако политички неподобним, проглашавали их плаћеницима и извргавали притисцима. Прилике и однос према њима почео је да се мења, током косметске кризе, када је наша држава ћутке одобравала одлазак  руских добровољаца. Други разлог је да је након Дејтона БиХ односно РС била земља под страном окупацијом и управом. Њен политички и војни врх био је гоњен и пакован за Хаг. Као и сви борци ВРС Руси су били под сталним уценом да ће доћи и на њих ред за једносмерну карту за Шевенинген, иако та прича о војним злочинама није била њихова. Како каже славни борац и војни аналитичар Олег Валецки „ратовали смо у шумама, по брдима, далеко од насеља и плена од беле технике и других богатаства”. У задњих пет година та прича полако се мења. Чак и званични приступ Русије догађајима из 1990. постаје све критичнији. Промена балканске политике Москве, логично, води и ревизији односа према Русима који су то заговарали  још пре 20 година. За сада, основне напоре за прославу подвига тих људи још су невладине природе. Споменик палим Русима у Вишеграду, подигнут је у сарадњи московских родољуба и Друштва руско-српског пријатељста из Бијељине. Исто и доласци њихових породица организовани су уз помоћ московских приватних спонзора и борачких органиција. Видљиво се мења став званичне Бања Луке. Председник Милорад  Додик посетио је споменик погинулим Русима у Вишеграду и примио њихове породице. Високо је оценио њихову жртву и истакао захвалност народа РС руској браћи и уложио напоре за сређивање статусног и борачких питања руских ветерана.

 

*У последњем рату у БиХ  је ратовало за српски народ између 1.000  и 800 руских добровољаца. Шта учинити у Русији, Србији, и РС да се побољша положај руских добровољаца – инвалида. Леп гест је изградити споменик захвалности изгинулим руским јунацима, али постоје живи. Њихов положај би требало да буде решен на званичној релацији Србија-Русије, зар не?

–Истини за вољу највише од свих и то у најтежим околностима за добровољце и за породице погинулих руских јунака учинили су власти РС. И то у свим гарнитурама од 1995. до данас. Тачно  је да су њихове могућности биле лимитиране малим буџетом РС, сталним притиском ОХР за одлазак странаца и одузимање стеченог држављанства. Руси деле проблеме свих бораца РС – смањење борачких додатака, ревизија статуса и категорија, одузимање борачких повластица. Јасно је да је узрок тренутна буџетска криза РС. Ипак, стални покушаје провере да ли  су се човеку „повратили” прсти одкинути гелерима или вид у рањењим очима, напросто је увредљив. То је случај са Сергејем Сухаревим и многим другим  руским ветеранима. Свакако најбоље би било да се тај проблем реши на државном нивоу. Али до маја 2012. властима у Београду сметали су чак и сопствени ветерани ратова, браниоци Српства, и Косова!!! Па како смо могли да очекујемо да такви политичари у Србији помогну руским србофилима?! Једина озбиљна нада јесу став Републике Српске и јавности у Србији, и наравно у Црној Гори. На крају то је управо тај прави српски народ, који има толики углед у Русији и коме су у помоћ долазили руски добровољци.

 

*Да ли смо као православни народи из страдања научили колико кошта национала слобода, суверенитет. Да ли верујете у будућност уједињеног словенског света на челу са Русијом?

–Крај идеје уједињења словена дошао је, нажалост, рушењем царске Русије у фебруару 1917. Пре тога, поменути концепт имао је веома озбиљне темеље, и био прилично реалан. ХХ век уместо да буде столеће руског и словенског успона, постао век руске и словенске трагедије. Исто се десило и Србима. Јако су осујећени и односи између бројних словенских народа, пре свега Срба, Хрвата и Бошњака. Прагматички гледано у 2013. години, тешко  је замислити неки јединствени словенски оквир за Русију, Пољску, Украјину, Чешку, Србију, Македонију, Хрватску и Белорусију. Да не говоримо о другим народима кроз чије вене тече словенска крв!! Упркос томе, и сада постоје велике прилике за посебне односе и сарадњу појединих словенских народа. Свакако основа за такве посебне везе између Русије и Србије, уз Републику Српску, је природна и можда најтврђа од свих других; због поклапања економских интереса и узајамних интересних тржишта, верске, културне и језичке блискости, поклапања спољнополичких и европских погледа уз многовековну историју савезништва, али и одсудства озбиљних сукоба у прошлости… Ипак, на дужи рок, велика нада је словенски свет!

БИЉАНА ЖИВКОВИЋ

                                        Разговарала Биљана Живковић

 

Георги Енгелхардт

Мр Георги Енгелхардт  је историчар, аналитичар и публициста. Дугогодишњи је сарадник Института за славистику РускеАкадемије Наука. Његове специјалности су савремена историја Србије и РС, и проблеми политичког исламау Русији и на Балкану. Аутор је десетак стручних књига и стотинак научних студија из поменуте области.

 

 

2 thoughts on “Биљана Живковић: Интервју са Георги Енгелхардтом о српско-руским односима …

  1. Душан Буковић:

    ЧЛАНАК ПЕРЕ ПОПИВОДЕ

    Одмах после резолуције информбироа Попивода је побегао из Југославије у Совјетски Савез 1948. године. Побегао је у јеку страшних злочина над извесним „српским“ комунистима, када их је Брозова великохрватска, гестаповска, фашистичка, фабијанска, интермариумска и интернационалистичка београдска рајетинска клика, Удба и милиција хапсила и инсценирала њихова убиства под разним изговорима… (Види: Удба уводи милицију у своје крваве злочине, „Под заставом интернационализма“, Огран југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији, број 10, 1.Х.1949).

    Броз је на нашу српску жалост познат и по томе да је дошао из Хрватске у Србију да покрене диверзантске акције и точак „буржоаско-демократске“ револуције која је била само нагли прелаз у великохрватску и пролетерску и да је као Павелићев агент злоупотребио део србског народа да се бори против сопствених интереса.
    Као и сваки издајници, тако су и извесни “српски” комунисти-рајетини прелазили преко интереса своје отаџбине и своје нације из које су потицали. Потпуно су занемарили чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има империјализма, али их нису нападали јер су васпитавани на јаслама бечко-берлинских марксиста баљезгара да је само србски и руски народ „хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба разбити, обесправити, потлачити и осакатити.
    Тако су „српске“ комунисте учили бечко-берлински марксисти баљезгари, фабијанци, бундисти, интермариумисти и бољшевици, који су имали седиште свог Генералног Савета Интернационале Карла Маркса у Њујорку од 1872. године.

    Такође, имајући у виду да их је тако учио и совјетски диктатор Ј. В. Стаљин, који је имао као и Броз неколико десетина псеудонима, под којима се скривао (Види: Simeon Sebag Montefiore, Young Stalin, Toronto, 2007, cтр. 395), да они “имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом” (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Имајући на уму да су у Краљевини Југославији „српски“ комунисти са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тз. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету несерећних, обесправљених , потлачених и окупираних Срба.

    Није на одмет напоменути да је Перо Попивода говорио извесним партизанима у Словенији о њиховој чежњи за Совјетским савезом у Словенији у мају 1943:
    „Боримо се за слободу и победу било које словенске покрајине. Сви крајеви Балкана биће слободни. А када једанпут буду слободни, онда ће једна посебна делегација, коју ће водити друг Тито, замолити друга Стаљина да нас прими у свој Савез. Друг Тито, који се бори у Хрватској, истовремено је и словеначки партизан и спреман је да замоли друга Стаљина да нас укључи у Совјетски Савез Социјалистичких Република…“

    Указали бисмо да је и Милован Ђилас у „Борби“ од 7. новембра 1942. године између осталог, писао:

    „Бранили су нам да волимо Совјетски савез. Ми доказујемо данас оружјем у руци да смо га увек волели… Љубав наша према Совјетском савезу неугасива је, јер она је кроз крв и огањ постала наш живот, наша будућност, наш опстанак, хлеб наш насушни…“

    Попивода је објавио овај чланак, који преносимо под насловом „Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“ у информбировским листовима „Под Заставом Интернационализма“ и „За социјалистичку Југославију“, које су издавали југословенски комунисти полит-емигранти у НР Румунији и Совјетском Савезу. Он је и данас од интереса за разобличавање Брозове издајничке и злогласне фашистичке улоге у току Другог светског рата.

    На крају не упуштајући се у никакве друге коментаре да видимо што комунисти сами кажу о себи.

    * * *

    Перо Попивода

    (генерал-мајор Југословенске Армије)

    ИЗДАЈНИЧКА ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА

    Садашњи фашистички управљачи Југославије, а у првом реду њихов главешина Тито, већ много година се баве хвалисањем својих „заслуга“, које су тобоже они стекли за време народно-ослободилачке борбе у Југославији против фашистичких окупатора. Сада је познато да су многи људи из руководства такозване КПЈ већ одавно плаћени агенти империјалистичких обавештајних служби. Чињенице о подлој делатности клике Тита-Ранковића потврђују се и тиме, што су Тито и његови помоћници још у току рата били заклети непријатељи народно-ослободилачког покрета у Југославији.

    Сада многе чињенице, које су раније биле познате југословенским партизанима, приморавају нас да поново размотримо догађаје из доба рата. Сада је јасно зашто је народно-ослободилачки покрет у Југославији од првих дана устанка против окупатора пролазио више пута кроз огромне потескоће, а партизанске јединице трпеле велике губитке, и то пре свега у људству. Партизански покрет је више пута преживљавао тешке кризе, а из последње кризе у 1944 години изашао је само захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану, захваљујући непосредној и одлучујућој помоћи нашој Народно-ослободилачкој Армији од стране братске Совјетске Армије.

    Као члан КПЈ, активни учесник партизанског покрета и руководилац низа јединица народне армије од првог дана устанка до краја рата, налазећи се у разним крајевима Југославије, имао сам могућности да на сопственом искуству видим резултате тих злочиначких дела, које су Тито и његови саучесници, почињући од 1941 године, тајно систематски спроводили.

    Сада, када је шпијунска Титова банда коначно раскринкана за своје злочине према народима Југославије и народима других земаља, неопходно је напоменути неке непобитне чињенице из периода рата. Познато је да су југословенски партизани у периоду народног устанка у Црној Гори, који је букнуо у јулу 1941 год., успели за кратко време да очисте од окупатора готово читаву Црну Гору, изузев три града (Цетиња, Подгорице и Никшића), који су били блокирани партизанским јединицама. Услед тога биле су опкољене десетине хиљада војника и официра окупаторске војске.

    Борба против окупатора вођена је успешно до краја лета 1941 године када су у Црну Гору стигли Милован Ђилас и Моша Пијаде у својству делегата ЦК КПЈ. Црногорском народу било је несхватљиво све то што се догодило по доласку тих делегата. Сада, пошто су постала позната подла дела тих окорелих шпијуна издајника разумљиво је за кога су и по чијим директивима у то време у Црној Гори радили ти „делегати“. У то време док је Моша Пијаде почео да организује масовна стрељања активних партизана и међусобно да завађа Црногорце, распирујући њихову стару племенску мржњу, Ђилас је захтевао да се прекине оружана борба против окупатора. Била је достављена директива и саопштење ЦК партије са потписом Ђиласа – где се говорило о револуцији која је тобоже букнула у Бугарској, као и о томе да су јединице Совјетске Армије већ ушле у Југославију. Народ је ликовао, но ускоро је схватио да су Ђиласова „саопштења“ унапред лажно смишљена. Услед тога наступила је деморализација народних маса и неповерење према комунистима.
    Окупатори су убрзо отпочели офанзиву против партизана, која је свуда праћена уништавањем села и градова, масовним стрељањима и терањем људи у концентрационе логоре. „Делегати“ Ђилас и Пијаде издали су директиву, тражећи да дефинитивно ликвидирају партизански покрет, у којој су предлагали да се партизански одреди разделе на по 2-3 човека и да се те мале групе крију од окупатора. Због тога је окупаторима успело да похватају, баце у концентрационе логоре и униште неколико хиљада партизанских бораца. Поменута директива довела је до тога да народ није хтео да крије партизане и називао их је издајницима. Упркос „директиве“ један мањи део партизана-комуниста пробио се у Босну и сјединио се са српским и хрватским партизанима.

    То су непобитне чињенице, које до танчина зна сваки Црногорац и Црногорка.
    У марту 1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун. Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били „великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили партизанима.

    Но, врло брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио, рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.

    До данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима Југославије.
    Југословенски народи треба да знају, да је Сутјеска и све што се тамо догодило било резултат најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду народно-ослободилчког рата, које је директно извршила банда Тита-Ранковића. Сутјеска је најтежа оптужба за данашње фасиштичко руководство Југославије на челу са Титом. О слави на Сутјесци може се говорити имајући у виду подвиге партизана, хероизам бораца, легендарност подвига Саве Ковачевића и других партизанских бораца и команданата.

    У вези с тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према Жујовићу и Јовановићу.

    1941 године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта, Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење.

    Данашња злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно. Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем, говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима.

    На тај начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић – Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и предали је директно ЦК-у Компартије Словеније.

    Везе данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским фасиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно се кретао по окупираној територији. До рата Вукмановић је био неколико пута у затвору и био је добро познат старој полицији, која је сва била у служби окупатора. Па ипак му то нимало није сметало да се неколико година налази на непријатељској територији. Те чињенице које су наведене и у низу књига званично издате од стране клике Тита-Ранковића, разобличавају Темпа и њему сличне као старе „пријатеље“ окупатора.

    Ко је тај Вукмановић? О томе сведоче следеће чињенице. У почетку 1942 године, Вукмановић се налазио у Сарајеву као делегат ЦК и тамо је руководио партијском организацијом. Догодила се крупна провала, услед чега је потпуно био уништен партијски актив Сарајева (више од 150 комуниста), остао је жив једини Вукмановић! Још у том периоду партизани су са иронијом говорили: или је Вукмановић мађионичар, или има неке добре везе са непријатељем. Познато је, на пример, да је он без икаквих потешкоћа у почетку 1942 године отправио возом из Сарајева у Љубљану Кардеља и Ивана Мачека, садашњег заменика претседника владе Словеније. На путу су они навратили у Загреб (!) и тамо остали око два месеца, „кријући се“ у кући Влатка Велебита. Касније је Мачек причао партизанима како се на фалсификованим документима потписао својим правим презименом и да су то приметиле усташе, али је Велебиту ускоро „успело“ да их спасе!

    Управо у то време, када су тако успешно „ослобађали“ Ранковића, жене Ђиласа и Кидрича, када се Вукмановић могао слободно да креће пред носем непријатеља и да се лечи у усташким болницама, по затворима су били уништени најбољи југословенски револуционари, комунисти-хероји – Огњен Прица, Божидар Аџија, Аугуст Цесарец, Отокар Кершовани и многи други. Титовско руководство није нашло начина да их ослободи, ма да су држани у затвору још од марта 1941 године. Треба напоменути да су неки од поменутих другова, као Прица били чланови ЦК КПЈ и отворени противници Тита и његове политике још пре рата. Из тога се види да су Тито и Ранковић заједно са фашистима уништавали најоданије и најпровереније партиске кадрове Југославије.

    Чињенице говоре и о везама Титове клике са гестаповским агентима. О овоме сведочи, између осталог, веза ЦК КП Словеније у току читавог рата са италијанском Овром и Гестапом. Колико су тесно били повезани са окупаторима руководиоци ЦК Словеније – Кардељ и Кидрич, говоре свима познати подаци о „помоћи“ партизанима од стране начелника Гестапоа Словеначког приморја по надимку „Јожица“, који је имао резиденцију на Бледу. Он је успоставио везу са ЦК КП Словеније преко жене власника хотела на Бледу. Он је са својим аутомобилом пребацивао Кардељеве курире из Доленска у Горенско, Штајерску, Коруску, Приморску и обратно. Партизанима су говорили да је он тобоже обавештавао наше јединице о немачким намерама, ма да су југословенске јединице у том сектору трпеле страшне губитке. Један за другим била су уништена три партизанска штаба. У партизанским јединицама било је гестаповаца, од којих су неки били команданти батаљона. Кардељ је објаснио ту „помоћ“ од стране „Јожице“ тиме, што је он Пољак члан социјал-демократске партије који је изразио спремност да помаже партизанима.

    Капитулацију Немачке „Јожица“ је дочекао мирно на Бледу, постављајући шта више захтеве, ослањајући се на везе које је он имао са Кидричем и Кардељем. Чим је он почео да проваљује везе које је имао са руководством, титовци су га, одмах после рата, хитно ликвидирали.

    Познати титовски слуга Благоје Нешковић у току читавог рата налазио се у Београду и „илегално“ руководио партиском организацијом…

    За време рата многи партијски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу, Ранковићу и њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је усташки авион и на земљи унистио авион којим је требао да лети Рибар и убио самог Рибара.
    Још загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан Политбироа ЦК КПЈ Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све, осим за клику Тита-Ранковића.

    То су само неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистицке банде Тита-Ранковића у прошлости.

    Саопштавајући о овим чињеницама, ја то чиним са пуном одговорношћу за њихову тачност пред својим народом и светском јавношћу. Нека знају народи Југославије о томе какве су намере и куда воде нашу земљу најцрњи непријатељи у историји народа Југославије – фашистичка банда Тита-Ранковића.

    Из свега овога може се извести само један једини закључак, да је Титова клика стари класни непријатељ, империјалистичка агентура, која се дуго крила у радничком покету Југославији.

    Југословенски комунисти и патриоти потпуно су свесни тога, да је њихов први и неодложни задатак обарање и кажњавање те злочиначке фашистичке банде која нам је нанела толико несреће и срамоте. Нема сумње да ће југословенски комунисти испунити овај задатак. Нека пријатељи Југославије у то не сумњају (Види: Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).

  2. Лапсус!
    У журби се увек поткраде понека грешка. Треба да стоји:
    Није на одмет напоменути да је Перо Попивода говорио извесним партизанима у Словенији о њиховој чежњи за Совјетским савезом у мају 1943:…

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s