Пише: Igor P. Jaramaz
Замолили су ме да напишем нешто о догађајима у МНЕ па ћу покушати да будем што концизнији.
Пишем као бивши в.д. Шефа кабинета Министра вера Републике Србије, један од аутора стратегије Владе Србије о Србима у региону 2011, аутор извештаја Напредног клуба о политичким правима Срба у ЦГ, савременик и саучесник у процвату Српске листе и Српске народне странке у Црној Гори 2004-2008, потпредседник политичког савета Српске листе у Црној Гори 2011-2012, неко коме тамо живе веома драги људи, пријатељи и рођаци.
1) Милов закон је непатворено зло, невиђено чак ни у ратовима 90их. Поред спорних одредби ту је и чињеница да Црна Гора није правна већ бесправна држава (Милован Ђилас: „бесудна земља“). Усвајање оваквог закона ће бити далеко штетније од његових криминалних одредби. Тумачиће га судство у коме 90% судија потиче из црногорског народа (45% становника) док Срба у правосуђу нема ни у статистичкој грешци. У Црној Гори се закони селективно примењују, како би нанели највећу штету Србима или се пишу са тим циљем на уму (то показују већ донети закони о верским заједницама, држављанству, образовању, избору посланика итд.)
2) Реакција народа је спонтана и није изазвана од стране митрополитa Амфилохије који и овај пут скривено саботира српски отпор. Зато су првог дана барикаде дигли њему најмање одани Пљевљаци, Новљани, Беранци, Бјелопољци (верни народ изван јурисдикције Митрополије црногорско-приморске). Већинске српске средине на „периферији“ Црне Горе и утицаја Митрополита црногорско-приморског. Док Амфилохијево свештенство, заједно са „бритком сабљом“ Марком Милачићем и црногорском полицијом (у цивилу) свак на свој начин одвраћају људе од протеста—Јоаникијев и Атанасијев клир предводи протесте у својим местима. Зато се протест омасовио у на пр. Никшићу. Подгорица се буди мало спорије због горе-наведеног, док су Зећани, већ на свом Мајдану са балистиком и пиротехником.
3) Амфилохије већ око 25 година игра плес са Милом Ђукановићем, било кореографију или контролисани конфликт (ради договора). Једино су од октобра 2000. године до прве половине 2002. били у истинском рату и тада је први и последњи пут Ђукановић изгубио изборе 2001. године, када је Амфилохије једини пут агитовао против њега у предизборној кампањи. Амфилохије тражи мораторијум на протесте до Божића—неки кажу да би Мило дошао да наложи бадњак на Цетињу—али народ то слабо слуша, већ су протести у Будви и Бару, и у самој Митрополији црногорско-приморској је једино Подгорица још увек под „контролом“.
4) Андрија Мандић и ДФ уз све мане, (делимичну) одговорност за тренутно стање, путер на глави, овде чак не играју тако лошу улогу, држе се по страни и не сметају као и већина осталих псевдо про-српских политичара. Може им се замерити што нису употребљавали песнице или ноге у скупштинској „тучи“. Нека у току своје суспензије огледају како се то ради у Јужној Кореји, Украјини па и Србији. Смешно је да више храбрости у грађанском отпору од посланика са имунитетом покажу обични грађани изложени свој сили Црне Горе (не)законитог монопола над насиљем. То што су се Мандић и Кнежевић састали са патријархом Иринејем је зато што Мандић већ 20 година зна Амфилохијеву игру.
5) Систематска државна дискриминација Срба у Црној Гори је слон у предсобљу о коме се ћути 20 година, сви га прескачу и праве се да не постоји, како рече Мирослав Влаховић. Ово је реакција која је кулминација свих фрустрација услед игнорисања права 200.000 људи на достојанство. Ово превазилази само питање Цркве, које додуше даје додатну димензију динарским страхопоштовањем према светињама, клетвама и Вишој сили. Шетају нове генерације, неконтаминиране причама о два ока у глави, СНП Црногорству, дуалном идентитету итд. Клинци одрасли на мимовима, ФБ групама, Јутјубу и навијању за Србију, Црвену Звезду, Партизан а не Југославију или СЦГ. Који целог живота знају само за Ђукановића и његову црногорску србомржњу. Знају да су у свему у криву јер су се родили као Срби, да се од њих одузима да би се другоме давало. И пун им је куфер. Сваким њиховим хапшењем, привођењем, батињањем су све чвршћи у убеђењима. А како је неко приметио, Митрополија црногорско-приморска је последња спона између Срба и црногорске државности. Ликвидацијом тог митоса се Срби трајно ослобађају јединог баласта који их је држао пацификованим као Хари Кришне, док им је Црна Гора одузела све осим Цркве, укључујући и право да им деца уче свој језик, књижевност и историју, што нису радили ни Тачи, Изетбеговић или Туђман.
6) Вучић је најпре мирно ћутао али ће наставак протеста све више приморавати укључење Србије. Амфилохије му је политички противник око КиМ, где га оправдано прозива за издају (мада из кварних ЦГ позиција ради доказивања да су „Црногорци бољи од осталих Срба“) и стога ће ово бити морална победа за АВ да ускаче у помоћ ономе који га је нападао.
6) Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је овде на испиту као истински вођа, који је преузео кормило од сенилног, неурачунљивог, непредвидљивог и по Србе и Православље (у Црној Гори) штетног „Ђеда“ Амфилохија. Чак је и љути архипротивник Ђеду Амфилохију у Сабору и Синоду СПЦ, Епископ бачки Иринеј, превођењем протеста у Новом Саду подржао ствар, што је Јоаникијева предност.
7) Најгоре решење није одузимање храмова већ стварање некакве аутономне црногорске цркве од епархија СПЦ (као у случају Руске православне цркве у Украјини). Ђукановићеви потези су изнуђени—за недељу дана Амфилохије пуни 82 године—ово му је можда последња шанса, јер Јоаникије не би никада пристао на шта је, по свим досадашњим потезима, спреман Амфилохије. Он и његова 4 сарадника (Џомић, Перовић, Никчевић, Пламенац) најмање од 2004-2006 припремају терен за ту варијанту кроз серију потеза—унилатералне и јако упитне канонизације, блаженства, фрескописи, унилатерално самопроглашење за архиепископа (стављање Синода пред свршен чин да призна), расрбљавање и црногорчење Митрополије црногорско-приморске (под геслом борбе против „етнофилетизма“, кроз нпр. потурање назива Православна Црква у Црној Гори или Митрополија црногорско-приморске уместо Српска православна црква), чишћење МЦП од интегрално-српских клирика (Пурић, Богосављевић, Драгојловић итд.), притисак на Милешевску епархију (случај Филарет 2007, пљеваљски протопрезвитеријат 2012), покушај увођења руског-митрополитског устројства, најпре у СПЦ па макар у Црној Гори. Додајмо томе кукавичје јаје новонастали предлог Устава СПЦ (титула „Патријарх српских и приморских земаља“), изједначавање династије Петровића-Његуша са Немањићима, и низ других антиканонских потеза на које увек следи одговор да су „мудар“ компромис“ како не би дошло до чега је управо дошло—да Црна Гора прети отимањем цркава и Цркве—где је „ЦПЦ“ искључиво негативнo-корективни фактор како лепо примети Драган Кнежевић.
Сваким новим даном протести постају све озбиљнија претња по Милову конструкцију, а сваки компромис је по њих апсолутни пораз, како рече Веселин Бојовић. Не само јер су по среди (углавном) мирни протести Срба, већ зато што се по први пут руше златна телад заштите од Срба. Сва зла од 1997. наовамо стижу на наплату и то са каматом због ћутања. Никада Милов систем није био овако финансијски, мобилизационо, идејно, демографски, (међународно)политички и духовно изморен. Срби га тешко могу сменити али могу отупити канџе и зубе Миловог система мрежом протеста који ће исцрпети, декуражирати и обесмислити репресивно дејство Црне Горе. Ни најјача држава на свету не може да функционише уз организовану блокаду 25-40% становништва, а не једна Црна Гора, која је по државном капацитету негде између лажне државе Косово и Северне Македоније.
Толико о концизности.
Sent from Mail for Windows 10
facebookreportermonitor.wordpress.com 
Какав однос је имала Република Србија према албанском становништву, најбоље говоре пописи становништва.
1961.г. Република Србија је имала 7 642 227 становника, од тога 699 772 ( 9,16 % ) Албанаца;
1971.г. 8 446 591 становника, од тога 984 761 ( 11,66 % ) Албанаца;
1981.г. 9 313 676 становника, од тога 1 303 034 ( 13,99 % ) Албанаца;
1991.г. 9 778 991 становника, од тога 1 674 353 ( 17,1 % ) Албанаца.
Од 1961.г. до 1991.г. број Албанаца у Србији се повећао за 974 581 ( 239% ).
У државама које су вршиле етничка чишћења и прогоне свога становништва, друге националности и вероисповести, број прогањаног становништва се страховитом брзином смањивао, до њиховог потпуног нестанка са вековних огњишта, што је случај са српским народом који је живео у Републици Хрватској.
Ако погледамо попис становништва српског народа који живи у Црној Гори:
2003.г. Црна Гора је имала 620 145 становника, од тога 198 414 ( 31,99 % ) Срба;
2011.г. 620 029 становника, од тога 178 110 ( 28,73 % ) Срба.
Видимо, да након одржавања Референдума 21. 05.2006.г. о државној независности Црне Горе, број становника српске националности се смањио за 20 304, односно број Срба у Црној Гори пао је са 31,99 % на 28,73 %;
Осим тога, на попису становништва Црне Горе 2003.г. изјаснило се 393 740 ( 63,49 % ) становника Црне Горе, да говоре српским језиком;
2011.г. изјаснило се 265 895 ( 42,88 % ) становника Црне Горе, да говоре српским језиком.
Наведени подаци говоре, да се у наведеном периоду много тога издешавало у Црној Гори, што је довело до исељавања Срба из Црне Горе.
Време је да Српски народ Црне Горе, заједно са добронамерним и поштеним грађанима Црне Горе, који поштују њен Устав, јавно обзнане, што је довело до изсељавања оволиког броја Срба из Црне Горе?
Члан 1. Устава ЦГ, каже да је ЦГ грађанска и демократска држава заснована на владавини права.
Права и слободе подразумевају слободу вероисповести, национално и етничко опредељење, употребу језика, слободу медија и штампе, слободу грађана да се окупљају и размењују мишљења … итд, што је и дефинисано Уставом ЦГ.
Реч „демос“ је грчка реч и значи народ, означавала је слободно становништво античке Грчке а сачињавали су га највећим делом сиромашни слободни сељаци, чији се положај нагло погоршавао у борби са богатим земљопоседницима из редова родовске аристократије, док реч „ кратеин „ значи владати, па би изворни превод био „ владавина народа“.
Члан 13. Устава ЦГ, каже да је службени језик у ЦГ црногорски и да су у службеној употреби српски, босански, албански и хрватски језик, те да су ћирилично и латинично писмо равноправни, што повлачи следећа питања:
Да ли се у ЦГ спроводи службена употреба српског језика и ћириличног писма, како је дефинисано Уставом ЦГ?
Члан 14. Устава ЦГ каже, да су вјерске заједнице одвојене од државе и да су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и вјерских послова.
Да ли се владавина народа уистину спроводи , преко изабраних представника у парламенту, то потврђују грађани, који су масовно изашли на улице да изразе своје незадовољство, оним што им се намеће силом а не њиховом вољом.
Док члан 145. Устава ЦГ, говори о уставности и законитости, односно о сагласности правних прописа и који каже, да закон мора бити сагласан са Уставом и ПОТВРЂЕНИМ МЕЂУНАРОДНИМ УГОВОРИМА.
Члан 9 Устава ЦГ говори о правном поретку и каже да потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права, саставни су дио унутрашњег правног поретка, ИМАЈУ ПРИМАТ НАД ДОМАЋИМ ЗАКОНОДАВСТВОМ И НЕПОСРЕДНО СЕ ПРИМЈЕЊУЈУ КАДА ОДНОСЕ УРЕЂУЈУ ДРУКЧИЈЕ, ОД УНУТРАШЊЕГ ЗАКОНОДАВСТВА.
Држава Црна Гора је склопила „Темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице“ , који је потписан у Ватикану, 24. Јуна 2011.г. и који је на снази већ девет година.
Министарство вањских послова Црне Горе, издало је „Поступак закључивања међународних уговора и других међународних аката – упутство, Подгорица, мај 2018.г.
Упутство је припремљено и сагласно закључцима са сједнице Владе ЦГ, од 1.марта 2018.г. где се наводи да је ЦГ преузела ове конвенције по сукцесији 23.октобра 2006.г.
У наведеним документима пише (цитирам – копирам):
Međunarodnim ugovorom smatra se ugovor koji Crna Gora zaključi u pisanom obliku sa jednom ili više država ili sa jednom ili više međunarodnih organizacija, regulisan međunarodnim pravom, sadržan u jednom ili više međusobno povezanih dokumenata, bez obzira na njegov naziv (sporazum, konvencija, pakt, povelja, konkordat, protokol, memorandum, deklaracija).
Saglasno naprijed citiranom članu 9 Ustava Crne Gore potvrđeni i objavljeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni su dio unutrašnjeg pravnog poretka, imaju primat nad domaćim zakonodavstvom i neposredno se primjenjuju kada odnose uređuju drugačije od unutrašnjeg zakonodavstva.
2 Subjekti međunarodnog prava su: države, međunarodne organizacije, Sveta Stolica, neki oslobodilački pokreti.
(Завршена копија цитата- текста).
Потписивањем уговора са Светом Столицом, држава ЦГ је признала међународни статус Светој Столици и тиме се обавезала да ће захтеви Свете Столице, наведени у потписаним уговорима имати примат над домаћим законодавством и да се ти захтеви непосредно примењују, када односе Света Столица друкчије уређује од унутрашњег законодавства, чиме је нарушен члан 14, Устава ЦГ, који дефинише ОДВОЈЕНОСТ ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА ОД ДРЖАВЕ, као и члан 8, који говори о забрани дискриминације и стварању услова за остваривање националне, родне и укупне равноправности и заштите лица која су по било ком основу у неједнаком положају и жели им се наметнути воља другога, моћнијега – једне вјерске организације глобалног карактера.
Кршењем члана 14 устава, држава ЦГ је одлучила, да домаће законодавсво подреди и усклађује са захтевима Свете Столице ( једне глобалне верске организације ) којој је признала међународни карактер, а не да законе доноси према захтевима и договорима својих грађана и постојећих верских организација, које стотине година делују у Црној Гори и њихових представника у Народној скупштини Црне Горе, како је дефинисано Уставом ЦГ.
У склопљеном темељном уговору између Црне Горе и Свете Столице пише ( цитирам):
Црна Гора и Света Столица, у наставку Стране, – у настојању да уреде ПРАВНИ ОКВИР ОДНОСА ИЗМЕЂУ Католичке цркве и државе Црне Горе;
– Црна Гора позивајући се на своја УСТАВНА НАЧЕЛА која се тичу вјерских слобода, а Света
Столица на ДОКУМЕНТЕ Другог ватиканског сабора и на одредбе КАНОНСКОГ ПРАВА.
Доле, испод, у наставку је копиран део оргиналног текста, закљученог уговора државе ЦГ и Свете Столице:
– Imajući u vidu viševjekovno prisustvo Katoličke crkve u Crnoj Gori, kao i važnost Konvencije između Leona XIII i Nikole I, Knjaza Crne Gore, od 18. avgusta 1886;
– Uvažavajući ulogu koju je Katolička crkva imala na društvenom, kulturnom i obrazovnom području; – Pozivajući se na međunarodno priznata načela o odvojenosti vjere i države i o slobodi vjere;
Saglasili su se o sljedećem:
Član 1
Crna Gora i Sveta Stolica potvrđuju da su Država i Katolička crkva, svaka u svom području, nezavisne i samostalne, obavezuju se da će u međusobnim odnosima potpuno poštovati to načelo, te da će međusobno sarađivati u cilju cjelovitog, to jest duhovnog i materijalnog, razvoja čovjeka i promovisanja opšteg dobra.
Član 2 1.
Crna Gora priznaje javno pravni subjektivitet Katoličke crkve, u skladu sa načelima svog Ustava i kanonskim pravom Katoličke crkve.
2. Crna Gora priznaje i javno pravni subjektivitet svih crkvenih ustanova koje imaju takav pravni subjektivitet u skladu sa odredbama kanonskog prava Katoličke crkve.
(Даље нисам копирала.)
Из горе копираног и наведеног, видимо да државни органи ЦГ, стварају правни оквир законодавства ЦГ, са страном вјерском организацијом глобалног карактера –Светом Столицом, искључујући грађане и вјерске организације своје државе.
На основу горе написаног, може се доста тога закључити, односно колике су контраверзе-супротности, које једна другу искључују а истовремено су актуелне и егзистирају, те можемо видети како су урушена – суспендована уставна, као и демократска права, великог дела грађана ЦГ.