ВЕСТИ

ВОЈВОДИНА ПОНИШТАВА ДЕКРЕТ О БУЊЕВЦИМА ИЗ 1945. ГОДИНЕ


,,Ми смо десетковани, али свакако нисмо нетрагом нестали“

Председница Националног савета буњевачке националне заједнице Сузана Кујунџић Остојић очекује да сви пријатељи Буњеваца подрже предлог упућен Скупштини АП Војводине да поништити декрет из 1945. године, по коме су се сви Буњевци морали изјашњавати као Хрвати.

„Таква иницијатива није окренута ни против кога, ми за себе тражимо само демократско право да се изјашњавамо као Буњевци и сматрамо да то право треба да имају припадници сваке друге националности”, казала је Кујунџић Остојић за Танјуг.

Према њеним речима, тренутак нечијег неразмишљања нанео је пре неколико деценија велику неправду према Буњевцима.

Предлог да се поништи акт некадашњег Одељења за унутрашње послове Главног народноослободилачког одбора Војводине, усвојен у Новом Саду 14. маја 1945. године, поднели су чланови Одбора Скупштине Војводине за уставноправни положај покрајине професор новосадског Правног факултета др Слободан Орловић, Зоран Вучевић и Смиљана Гламочанин Варга.

Како за Танјуг каже професор Орлић, реч је о акту који је антиуставан, плански и противан основним, природним људским правима и слободама, а којим су похрваћивани Буњевци и Шокци насилном асимилацијом.

„Тако нешто не сме бити у српском правном наслеђу, чак ни симболично, без обзира што више не производи правно дејство. Посебно Србија бар то дугује Буњевцима и Шокцима имајући у виду значај Велике скупштине 1918. године и њихово учешће на њој”, рекао је професор Орлић.

Сузана Кујунџић Остојић објашњава да многи не разумеју праве разлоге зашто је покренута таква иницијатива, као и да ће поништавање таквог акта донети искључиво моралну сатисфакцију Буњевцима.

Она подсећа и да је Национални савет Буњеваца у Србији још пре 10 година тражио поништење асимилаторског акта тадашњих комунистичких власти, али да до данас нико није био спреман да испуни захтеве тог народа који вековима живи у местима суботичке и сомборске општине.

„Нас је 1918. године, када је у Новом Саду одржана Велика народна скупштина на којој је Војводина присаједињена Србији, било преко 100.000, а данас нас има тек 16.500. Ми смо десетковани, али свакако нисмо нетрагом нестали. Нешто се дешавало кроз историју и мислим да је право време да се спорни декрет прогласи ништавним, а тако нешто не сме никада да се деси ниједном народу”, поручила је председница Националног савета Буњеваца.

Подсећања ради, Буњевци су населили данашњи север Бачке пре најмање 350 година, током велике сеобе тог народа из Далмације, Загорја, Лике и Босне, када је преко 5. 000 Буњеваца у договору са Римокатоличком црквом дошло у Бачку, Барању и делове данашње јужне Мађарске, како би заједно са Србима, бранили границе „хришћанске Европе”.

Буњевци се римокатолици, а данас се њихов говор изучава у школама у Сомбору и Суботици.

Буњевци, који су насељавали делове данашње северноисточне Хрватске и јужне Мађарске, готово су у потпуности асимиловани, а председница Националног савета Буњеваца истиче да у Србији живи бар дупло више Буњеваца у односу на 16.500 људи који су се тако изјаснили на последњем попису становништва у Републици Србији.

„Многи наши Буњевци не разумеју расправу која скоро 100 година тече између Буњеваца и Хрвата. Има доста оних који се не осећају лагодно да јавно изађу и кажу да су нешто друго у односу на већину, можда не разумеју шта тиме добијају или губе када би се изјаснили као Буњевци. То је социолошко наслеђе јер у време ратова није било пријатно бити ниједна национална мањина”, каже Кујунџић Остојић, која се нада да би се поништавањем асимилаторског декрета унапредио положај Буњеваца у Србији.

Иницијативу о доношењу декларације о ништавности асимилаторског акта подржао је и председник Покрајинске владе Игор Мировић који је недавно разговарао са председницом Националног савета буњевачке заједнице о положаја те националне мањине у Покрајини, и обећао снажну подршку Покрајинске владе у поништавању наредбе из 1945. године.

 

Извор Танјуг/Факти, 04. фебруар 2018.

Advertisements

6 thoughts on “ВОЈВОДИНА ПОНИШТАВА ДЕКРЕТ О БУЊЕВЦИМА ИЗ 1945. ГОДИНЕ

  1. Занимљиво је, да су Мађари и Римокатоличка црква продавали православне вернике (Србе) као робове, али се тиме нећемо бавити, јер нам је циљ, да у овом поглављу изнесемо чињенице о већинском српском становништву у Мађарској – у време власти династије Немањића у Србији. Једино, треба имати у виду, да су многе српске породице биле принуђене на прихватање католичке вере, јер су тиме спасавале своје млађе чланове од продаје у робље. Ове чињенице о односима средњевековне Мађарске (Угарске) према православним Србима се нису уносиле у школске и универзитетске уџбенике Југославије, него су бележена кривотворење – да су у Панонији живели Хрвати, које су Турци прогнали и тамо населили Србе из Моравске Србије, Македоније, Црне Горе и Албаније. Срећом прота Стеван Михалџић, родом из Барање, радио је, током Првог светског рата, у мађарској архиви у Будимпешти, те је, на основу сачуваних средњевековних докумената, закључио, да су православни Срби, пре турског покоравања Мађарске, живели на целом подручју Мађарске – као већинско становништво. Једну од важних чињеница је открио прота Михалџић – у Средњем веку су Србија и Мађарска ратовале једна против друге, те су данашња Војводина, Славонија и Барања, временом, биле у саставу и једне и друге државе. То је оно што се није могло прочитати у историографији Југославије, а посебно не чињеница, коју износи прота Михалџић, да је, у време цара Душана, северна граница Србије била испод мађарског града Печуја. У мађарско-српском рату у време српског краља Милутина Немањића, Срби Славоније, Срема и Барање (Барања је обухватала веће области него данас) подижу устанак против Мађарске и прикључују се војсци краља Милутина Немањића. Центар српске побуне је био град Вуковар, чији данашњи становници, а потомци тих Срба, верују да су припадници хрватског народа (нације). Време те побуне овако представља прота Стеван Михалџић:
    „Кад је Милутин, краљ Србије, утврдио своју државу према Грчкој, хтео је да уреди и северну границу. На сваки начин, хтео је да потражи насљедне земље синовца свога Владислава, сина Драгутинова, а то беше херцештво Славонија. Пошто је Карло освојио 1319. године Мачву с Београдом и тамо се утврдио, Милутин је продро у земљу између Саве и Драве, тј. у Славонију и Срем. Као што смо видели, земља између Драве и Дунава је била у тесној вези са Славонијом, куда је провалила у овај мах војска српског краља, зато се овај нападај Милутинов осети живо у тој земљи! У Вуковској жупанији, која беше најближи сусед Барањи, одмах при нападају војске српског краља Милутина, букнуо је устанак, који се распростро на целу Славонију, па је пренесен и у Барању. Овај устанак је био у

  2. ПОЛЕМИКА НА ИНТЕРНЕТУ, 11. 4. 2016.
    Ово није полемика ни с једним учесником расправе. Но, они који читају ово, обавештавам их, јер то нема у историјској науци. Кад су католици прогнани из Мале Азије – 1263 (отприлике тада), онда су папе и државе Француза и Енглеза уздизале Турску. Нападале су Источно Римско Царство (Византију – измишљено име у 17. столећу), а онд су наговарале Турке да то чине из своје мале државе на истоку. И тако се Турска, мало по мало, ширила. Кад је ојачала и проширила се, помогли су јој да окупира Цариград и велики део Источног Римског Царства. После су јој дали задатак (као својој савезници) да окупира Бугарску и Србију – православне државе. А у 16. столећу папа, Французи и Енглези одлуче, да Турска окупира и Мађарску. Зашто. Из два разлога: 1) Протестантски покрет био масован у Немачкој и ширио се по Француској, којим је захтевана смена папе – непризнавање за поглавара и 2) Почели колонијални походи на друге континенте, а Немачка најача у Европи. Треба спасити папу, зауставити протестантски покрет и онемогућити Немачку да осваја континенте. Папа Климент Седми доноси одлуку – Мађарску под турску власт, а Турци ће бити обавезни да стално нападају Немце, те да немају снаге ни за колоније, ни за протестантизам. Аустрија је била део те Немачке. Папа обезбеди да 50% племића мађарских не даје отпор Турцима (то је у науци сакривено и од Мађара). Јанош Запоља је на челу тих издајника и на бојно поље, мађарски краљ изводи само 28.000 војника, а Сулејман Величанствени 100.000. Побеђују Турци 1526. на Мохачу. Ово сам објавио у књизи: „Бивши Срби Мађари“, а и у неколико других књига. Издавач је „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел. 297-0875, mirmi011@gmail.com. Kао што се види – измишљено је оно, да се хришћанска Европа борила против исламсе Турске.

  3. Овај податак нас упућује на једноставан закључак – највећи допринос за стварање мађарске народности (нације) обавили су припадници других народа (Срби, Словаци, Пољаци, Румуни, Немци…). Они су пристали, да се одрекну своје народности и да се представе припадницима мађарског народа. Наравно, овим су прихватили да уче мађарски језик, да пређу у католичку веру – кад су били православни (Срби и Румуни), да своју децу уводе у матичне књиге рођених као Мађаре и да их уписују у школе на мађарском језику. Да то нису чинили Срби, Румуни, Словаци, Немци… онда друга половина деветнаестог и прве деценије двадесетог столећа могле су регистровати Мађаре само као националну мањину међу Србима, Румунима и Словацима. Подаци које износи Лазар Стипић оправдавају овакав закључак, или претпоставку, јер ти подаци бележе мали број Мађара у 19. столећу. Погледајмо:
    „Број Мађара је, после протеривања Турака, још увек био мали. Било је једва неколико места, где се чула њихова реч. О томе тачно говоре мађарски извори, који су написани на темељу сасвим поузданих података. Хунфалви каже (дело, стр. 414): ‘Адам Колар је писао 1763. године, да је најмањи онај део Мађарске, где станују они који говоре само мађарски и заиста се може бојати, да ће мађарски језик нестати…’ ‘Још и после 40 година читамо слично’“ (значи – 1803. године, СЈ).
    Треба имати у виду чињеницу, да је Ватикан одлучио покатоличити све православне Србе на Балкану и у Панонији, где су чинили огромну већину становништва – и у Албанији, и на простору од Константинопоља до Истре, укључујући и земље у оквиру средњевековне Угарске (Мађарске). О овоме је сачуван извештај ватиканског емисара Фрање Леонардиса из 17. столећа, у којем се све ове земље убрајају у „Краљевство Сервије“, а подразумева се, да су под црквеним руководством Пећке патријаршије – што је била и данашња Мађарска, тада насељена већинским српским православним становништвом. Још два податка су у овом документу од непроцењиве вредности: 1. Срби говоре илирским језиком (значи Илири нису преци Шиптара) и 2. држава Душана Немањића је била изнад Дунава и Саве (њена северна граница је испод града Печуја у Мађарској), а обе ове чињенице су у званичној повјести (историји) Југославије и Србије уклоњене:
    „1640. година. Мисионарска дјелатност Фрања Леонардиса од стране Конгрегације је приширена с подручја Паштровића и Црне горе ‘на читаво Краљевство Сервије’ (ad totum regnum Serviae), односно – на све просторе Пећке патријаршије. ‘Апостолски мисионар цијеле Сервије’, у свом извештају Конгрегацији, именује епископије подложне Пећком патријарху, који управља на ‘Сервијанима језика илирског, обреда грчкога, који нијесу расути само по Краљевству Сервије,него и по различитим провинцијама, којима је владао цар Стефан (на сјеверу до Дунава, на југозападу у Доњој Зети и Арбанији, Херцеговини, Босни и околним областима’, и ‘није подложан никоме, ни Цариградском патријарху, ни Охридском архиепископу’: Призренска, Скопска, Рашка, Новопазарска, Милешевска, Смедеревска, Темишварска, Бечкеречка, Вршачка, Београдска, Пожешка, Зворничка, Ваљевска, Зетска, Црногорска, требињска, Херцеговачка, Личка, Босанска. Људи ‘српског обреда (serviano rite) су веома бројни’, штавише: ‘на простору од Константинопоља до Истре и Хрватске, пет шестина јесу Сервијани’“.

  4. Ово је слика ДНК – генеологије европског човека и занимљиво је да Мађари имају већи проценат старосрпског халпотипа (R1a1), него Срби у Србији – Мађари имају 20%, а Срби у Србији – од 14 до 17%.
    Овај медицински податак потврђује истинитост о описаној мађаризацији Срба у Панонији од Средњег века до наших времена – почетка 21. столећа Нове ере. То да Срби у Србији имају мањи проценат старинског српског халпотипа од Мађара је у чињеници што је становништво у Србији било дуже у турском ропству од Мађара и што је претрпело терор и злочине великих размера у оба светска рата.

  5. У мађарским документима, који нису уништавани као српски, постоје подаци да су Буњевци, као православни Срби стигли из Албаније, с подручја где постоји село Буња, планина Буња и поток Буња. Пре тога су одатле Буњевци одлазили преко Црне Горе у Херцеговину, Далмацију, Лику, па и даље. У исто време Шокци су стизали у Мађарску из Бугарске Македоније. Аустријанци су их брзо покатоличили и под тим условима им давали земљу, зидали им куће и давали повољне кредите. Дешавало се, да и Срби староседеоци у Мађарској – кад их покатоличе, власт их поче звати Буњевцима или Шокцима. И тако су се ова два имена проширила по целом Балкану – где су Срби католичени.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s