Манастир Ћелије
Епилог Илије Бирчанина
Дани црни не дају се зори
Да нам сунце огреје тарабе
А вукови стати не могаху
Завијати у гори чемерној.
Векови су прохујали мрачни
Семе лучи оте се земљици
Бирчанина сузе не исуши
Мајци рода путе не осветли.
Закукаше љубе све изнова
Пуче санак у новоме данку
Слободица маглом залеђена
Коло српско зебњом исплетено.
Ратна хука не напушта доле
Проклети јој ковачи зулума
Што ремете душе спокој благи
Звонак осмех дечији што блажи.
Али Божја милост биће красна
Загрмеће Свети нам Илија
Зарад оног нашег светог Храста
Што му корен душманин посече!
Брује трубе Архангела Светог
Нови век нам доноси од Бога
Са куполе Храма потопљеног
Васкрснуће колубарска слова.
Голубови слетеће на поља
Благородна у миру ће цвасти
Студен вода извидаће ране
Занавек сад Христа ћемо славит!
Нада Бошковић Мићић
31. мај 2017.
