ВЕСТИ

Милош Здравковић: Пусти сан једног провинцијалца


Сувише је мала и бедна била визија једног гувернера Арказаса, једне од најзаосталијих држава САД. И наивно је веровао је да ће се његови снови остварити преко једног његовог пијаног „пајташа“. Он је маштао о посрамљеној и дезинтегрисаној Русији, омраженој од суседа и целог света. Уместо тога се десило управо супротно. Русија је постала прогресивна, безбедна држава која ради на поткопавању западног неолибералног поретка. То је редак пример да се велика империја поврати након историјског пораза.

Милош Здравковић (Фото: Медија центар Београд)

Пише: Милош Здравковић

Једног  септембра 1994. године Борис Јељцин је био у Вашингтону у државној посети свом новом пријатељу, председнику Билу Клинтону. Совјетски Савез се распао само три године раније, а односи између САД и Русије су „цветали“ – јер Јељцин је одржао обећање сахранивши са своје стране деценије непријатељства. У Русији је стање било хаотично, али крхки демократски процеси и настајање капитализма је узимало маха. У том смислу, Клинтон и Јељцин су изградили савез у циљу спречавања снага државне безбедности Русије да преузиму власт у Москви и изврше повратак у „Хладни рат“. Током једне раније посете Москви, Клинтон је рекао младим Русима да „изаберу наду уместо страха и пронађу нову дефиницију величине Русије.“

По први пут у неколико деценија, Русија је била очигледно број два. Одсечена од држава савезника иза „гвоздене завесе“, њена економија била је у расулу, а војска на ивици колапса… А њен председник је постао срамота – ноторни алкохоличар, окружен корумпираним људима којима је било нормално да зарад ситне сопствене користи направе немерљиве штете држави и народу.

Јељцину је био преко потребан амерички новац да се избегне потпуни економски колапс. А Клинтон је ковао планове за проширење савез НАТО у Источној Европи – иако је његов претходник Џорџ Буш старији изричито обећао да до тога неће доћи.  Јељцин се није противио. Гледајући уназад, сцена је прожета готово невероватним оптимизмом. Идеја да  би САД и Русија могле бити војни савезници, звучи готово савршено.

Али за једног човека у Русији она симболизује дубоко понижење. После каријере агента КГБ, повученог из Источне Немачке по распаду СССР, Владимир Путин био је средином деведесетих година градски функционер у Санкт Петербургу (заменик градоначелника). Пошто се доказао на фунцкији заменика градоначелник, вратио се ФСБ (наследницу некадашњег КГБ), али као диркетор. Распад совјетске државе доживео је као „највећу геополитичку катастрофу века“.

За њега период Јељциновог пијанства симболизује период расула, у којем је суперсила умало нестала. Русија је била поражена, а  народ понижен и опљачкан, иако су са Запада стизала охрабрења да Русија иде у правом смеру. Она је изгубила „Хладни рат“, а заједно са њим и милионе квадратних километара територије, које је царска Русија унела у државну заједницу. Економија земље је пропала, јавна имовина је опљачкана, странци су преузели управљање над најважнијим државним ресурсима. Алкохолизам и проституција су процветали. Очекивани животни век Руса се драстично смањио.

У међувремену, амерички утицај је растао. Бил Клинтон је започео ширење НАТО и бомбардовао бившу Југославију. Клинтон се чак трудио да утиче на руску политику, па се није либио да пружи отворену подршку непопуларном Јељцину – како би његов „другар“ избегао политички пораз на изборима 1996. године.

Данас, као што се САД бори са Русијом и њеним опорављеним глобалним амбицијама, са владом у Кремљу која хакерише емаилове, манипулише новостима, у складу са ЦИА доктрином, активно ради на изборума у државама које су од значаја за њену експанзију, влада у Вашингтону грми о Путину као узурпатору. Да, Путин прилично успешно заступа тренутне интересе Русије. Ипак Путин не може да поништи резултате хладног рата, али он може да ради на реваншу. И то одлично ради..

За дочек нове 2000. године, Јељцин, изнурен од алкохола, слабог здравља и полуотворене побуне од стране руске војске, нагло је поднео оставку. Он је именовао Путина да га наследи на функцији председника – односно да ту функцију држи до истека Јелциновог мадата. Убрзо пошто што је преузео власт 1. јануара 2000. године, Путин се састао са руским трупама и предочио им да је њихова мисија „враћање Русији части и достојанства.“ Ојачан ореолом победника у рату против теросриста у Чеченији, Путин у марту 2001. године на редовним председничким изборима бива изабран огромном већином од стране народа за новог руског лидера.

Путин није изазвао САД одмах. У 2000. Русија је била још преслаба за конфронтације, њена војска је и даље полупразна љуштура некада моћне армије, а економија је и даље у стању клиничке смрти. После 11. септембра 2001. године и до тада незамисливих напада на саму Америку, Путин је први светски лидер који је позвао председника Буша буду партнери у борби против исламског тероризма, ослањајући се на своја искуствса са радикалним исламом у Чеченији. Али, та понуда није имала реакцију у Америци, која је у Чеченији видела сепаратисте као „борце за слобуду“, баш као што су то били бандити ОВК/УЧК на Косову коју годину раније.

До 2004. године руска економија је полако стајала на ноге, а војска је почела да личи на респектабилну војну силу. Ипак, после преврата 2006. године у Украјини, директно изазваног од стране владе у Вашингтону, Путин је решен да искаже негодовање, али још увек на миран начин. Знао је да му је потребно још мало времена да ојача економију и војску, а да ће у складу са својом заслепљеношћу Америка сигурно убрзо пружити нови повод за демонстрацију моћи нове Русије. То се догодило 2008. године у Грузији, где је америчко „тапшање по рамену“ навукло председнила Микаила Саакашвилија да крене у војну авантуру ставлајна аутономне области Јужна Осетија под своју контролу. У краткотрајном рату Давида против Голијата, Саакашвили је поражен – док је Америка само то посматрала, пуштајући омиљеног политичара Кондолизе Рајс и Џорџа Сороша низ воду.

Покушаји Си Ен Ен, Би Би Си и других „слободних и демократских медија“ да Русију представе као велику бензинску пумпу, лишену било чега напредног, нису успели. После „наранџасте револуције“ у Кијеву 2006. године, власт у Украјини поново је успоставила влада блиска Москви. Са друге стране Руси су научил шта значи хибридни рат, чему служе медији, интернет… Раша Тудеј је буквално „прегазила“ амерички Си Ен Ен. Остатак света (у који спадају сви осим Запада) почео је да доживљава САД као силеџију који терорише све, игноришући и газећи међународно право.

Не схватајући новонасталу ситуацију, јастребови у вашингтонској администрацији поново изводе насилни преокрет у Украјини, започињу „Арапско пролеће“… Додали  су десетак нових чланица НАТО током 20 година од распада СССР – балтичке земље, преко земаља Источне Европе (Пољска, Чешке, Словачка, Румуније и Бугарска), као еx-YУ државе Словенија и Хрватска. Све су то места где је Русија некада уживала неспорни утицај.

Шта год да је стварни  утицај на интересе Русије, влада  у Кремљу је проширење НАТО искористила да САД представе као силеџију који се не држи договора. У збиљи, све „новокомпоноване“ НАТО државе су безначајне са аспекта државности и геостратегије Русије. У блиској будућности ће таква одлука да се јавно конфротирају са Москвом допринети да Русија без икаквог устезања изврши економски притисак нарочито на балтичке мини-државе, те да код локалног становништва произведе осећај да су их „западни савезници“ дебело преварили. Само одустајање од коришћења инфраструктуре балтичких држава и замена њихове производње руском, те увозом са других тржишта, довела је до мигрантског егзодуса становништва Летоније, Литваније и Естоније.

На жалост становника ове три државе, Русија је одлучила да замени целокупну њихову производњу, те да не користи њихову лучку, железничку и путну инфраструктуру – кад јој је на располагању руска и белоруска. Данашња Белорусија, која је преузела целопкупно руско тржиште од суседне и богатије Украјине, за несретну кијевску државу је постала економски суперџин… Да не говоримо да је Украјина бесповратно изгубила Крим и Донбас, те да се „подршка“ САД и Британије дефинитивно згадила обичном грађанину Украјине.

Резултат овакве спољне политике непромишљеног силеџиства клана Клинтон је дефинитивно зближавање централно-азијских држава са Руском федерацијом. Медији са запада ово чињенично стање приписују руској пропаганди. Интервенције у Либији, Сирији, Јемену и дивљање на Балкану резултирало је да већи део планете бившег пуковника КГБ види као вођу слободног света.

У марту 2014. године, убрзо после анексије Крима, свима је постало јасно да је Русија независна, активни учесник у међународним односима. Овде нећемо расправљати да ли је у питању била анексија теритирије која је у последњих педесетак година административно била у саставу Украјине, или повраћај у стање какво је било током претходних 500 година када је Крим био и саставу Русије. Као и друге земље, Русија има своје националне интересе које треба узети у обзир и који се морају поштовати.

Нова моћ Русије је постала јава и реалност. Последња америчке председничка кампања у којој је Доналд Трумп победио Хилари Клинтон је доказ за то. Оптерећена бројним скандалима како на унутрашњем плану и поготово што се тиче спољне политике, Хилари Клинтон је изгубила. Међутим, сумњу је бацила на Кремљ да се директно мешао у корист њеног ривала. Наравно, без иједног доказа за такве тврдње! Баш као што су у прошлости адмиснистрације САД навикле да раде – на „часну реч“. Лична честитка председника Путина новоизабраном председнику, маса окупљена у републиканско изборном штабу пропратила овацијама.

Ово свакако није будућност којој се надао Бил Клинтон пре две деценије. Сувише је мала и бедна била визија једног гувернера Арказаса, једне од најзаосталијих држава САД. И наивно је веровао је да ће се његови снови остварити преко једног његовог пијаног „пајташа“. Он је маштао о посрамљеној и дезинтегрисаној Русији, омраженој од суседа и целог света. Уместо тога се десило управо супротно. Русија је постала прогресивна, безбедна држава која ради на поткопавању западног неолибералног поретка. То је редак пример да се велика империја поврати након историјског пораза.

Извор :vremeje.rs

Advertisements

One thought on “Милош Здравковић: Пусти сан једног провинцијалца

  1. „Сувише је мала и бедна била визија једног гувернера Арказаса, једне од најзаосталијих држава САД“. Бојим се да је аутор увелико прецијенио „визију“ Била Клингтона. Клингтон је само реализовао визију свјетских владара из сјенке, у које сам, као и уосталом Обама и слични, не спада…Они су само извршиоци на неком привидно вишем нивоу, бар по улози која им је додјељена… Видјећемо хоће ли Трамп успјети макар мало нешто да промјени, уколико и та прича са Трампом није из арсенала владара из сјенке…
    У сваком случају ово са Путином је одлично за нас, што нас НИКАКО не ослобађа нужности, напротив, да се сами за себе боримо и изборимо, да би Русија и Путин имали коме да помогну… Овако је питање да ли Руси могу бити за нас, кад ми сами, почесто, нисмо за себе и на својој тј. нашој страни…

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s