Нада
Твоје име, Боже Христе, дозивам
У тами, сну и на јави,
Непрекидно, у бескрају бескраја,
У жубору жубора,
У вртлогу вртлога!
Знам да Си ту
У сваком облику и без облика,
У свакој ноти
Хармонија свепостојећих боја,
Ал’ и у тишини спокоја
И муку векова, заувек ту!
И било где, Твоје је све у нама
И око нас, у даху дахова,
У додиру додира,
Трепери, струји и титра
До саме спознаје истине,
До правде и вечних свитања!
Хвала Ти Боже Сведржитељу!
Амин!
Нада Бошковић Мићић
Проф. Класичних Наука
Перт, Аустралија
facebookreportermonitor.wordpress.com 
У цркви „Сабор српских светитеља“ на Крабурми клечимо и молимо се сваке године на Духове. (…) Српски народ потврђује веру у Христа клечањем на поду по коме се распрострта трава зелени попут ливаде окружене шумним дрвећем.
За време клечања, речи молитве се јасније чују и памте док зелене влати испуњавају видокруг сужен на шаке које притискају под.
Сломљена сујета отвара тешка тамничка врата разума и у свест продире истина, потпомогнута ставом тела пуног ишчекивања. Схватам да године нису протекле узалуд јер ме више не испуњава охола празнина која је љубав држала закључану у уској тамници заједљиве душе. Сада сам слободан и могу да се поклоним Богу кад то зашелим, не постоје препреке мојој љубави и захвалности. Део сам христоликог народа који се стрпљиво моли и осећам да Божја благодат шири уска врата разума за светлост која ме постепено обасјава. И кадаустанем заједно са осталима, пошто се молитва заврши, остим лакоћу која ми испуњава груди. Врата остају одшкринута, крв струји враћајући снагу удовима, још један зрак истине се настанио у души.
(…) Кад се литургија заврши, њену устрепталу сталоженост, која нас испуњава, проносимо познатим улицама. (Одломци из књиге „Хвалоспеви смислу“, Душко Јевтовић; Графика Јуреш, Чачак 2013.)
Изводима из наведен књиге се надовезујем на песму молитву Наде Бошковић Мићић, која ће живети и у мени.