ВЕСТИ

Милица Ђурђевић: Рехабилитација Степинца је ново поглавље усташке политике!


13815000_10208061941558700_759195314_n

На суђењу усташким злочинцима у Загребу, јула 1947. године,  на питање државног тужиоца каква је била сврха ликвидације толиког броја људи у Јасеновцу, командант логора Љубо Милош изјавио је: “Да се уништи Српство, да се униште Срби у Хрватској!” Две године раније управо Љуби Милошу Павелић је дао јасне смернице током разговора у емиграцији:”Главни и једини циљ Хрвата је искористити гужве које су настале у рату да се покољу сви Срби.”

Доктрина усташке политике према српском народу се није променила, али су и методе остале исте: искористити пометњу и нестабилност у начетој Европској унији за обрачунавање са Србима.

Наравно, Хрвати никада у томе нису били без међународне и логистичке подршке. Део политичког Запада користио је патолошку мржњу према Србима да Хрвате учини својим најбољим средством за притиске и ултиматуме у миру, а злочине и прогоне у рату.

Очигледно је да је Загреб и даље поуздан инструмент појединих западних држава за вршење притисака на Београд. То потврђују и последњи потези Хрватске чије се руководство својски труди да остави утисак озбиљне државе, која заиста о нечему одлучује у Европи. Њена спољна политика одувек је свој смисао проналазила у непријатељству према Србији. Својим инсистирањем на уласку у ЕУ, Србија је довела себе у позицију да о њеној будућности одлучује држава којој је антисрпство једина политичка идеологија кроз скоро читаву историју.

Из Хрватаке су стизале разне депеше и поруке, међу хиљадама лешева који су плутали Савом и Дунавом, били су и они на којима је писало: “Правац Београд-путуј краљу Петру!” Усташе су за Србију слале и чамац са дечијим главама на којем се налазила напомена: “Месо за Јованову пијацу у Београду.” Многи су мислили да је хрватско друштво презрело тај део своје историје, али поруке које данас стижу у Србију највише подсећају на реторику уочи стварања НДХ.

Сведоци смо три процеса која тренутно спроводи Хрватска.

Први је њен покушај да искористи своју позицију и директно се умеша у унутрашња питања Републике Србије, инсистирајући на суспендовању Закона о универзалној јурисдикцији, који не оспорава ни сама Европска Унија, а којим Србија штити своје државне и националне интересе.

Наравно, то је само нова доза хрватског лицемерја, чији је циљ прикривање елементарних чињеница о одговорности за сукобе током деведесетих.

Хрватска оптужује Србију за агресију, иако је рат почео нападима хрватске полиције и паравојних јединица на српска села, на српске цивиле у градовима и на регруте ЈНА о чему сведочи Иван Бољковац, први Туђманов министар полиције. Далеко од ратних линија, према изјави Туђмановог ратног министра Јузбашића, убијено је само према његовој евиденцији 700 српских цивила, а све укупно, од Вуковара, преко Осијека, Пакрачке пољане, павиљона 22 у Загребу, Госпића, логора Лора у Сплиту убијено је преко 2 000 српских цивила, а за те злочине нико никад није одговарао.

Тзв. “хрватски бранитељи”, односно припадници тада још увек паравојних јединица убили су током 1991. стотине и стотине цивила, као и регрута ЈНА. Када би припадници тих паравојних јединица били ухваћени од стране ЈНА они су се међусобно оптуживали за покоље српских цивила. Можемо одмах закључити да није Србија измислила оптужнице него их је подигла на темељу сведочења самих Хрвата, односно припадника хрватских паравојних једница који су оптуживали своје саборце за злочине које су заједно починили.

Коначно, није Слободан Милошевић рекао да му треба рат да створи своју независну државу, него је Туђман 1992. у мају у говору на Тргу Бана Јелачића у Загребу изјавио да не би било рата да га Хрватска није хтела.

Хрватска је изазвала рат брисањем Срба из устава, укидањем средстава за општине са српском већином, враћањем усташких терориста и злочинаца из емиграције, нападима на ЈНА касарне и ликвидацијама Срба и регрута ЈНА.

Други процес, којим се директно прекраја историја је поништавање пресуде и покушај рехабилитације надбискупа Алојзија Степинца.

Због своје маргиналности и слабог утицаја међу ширим масама, Павелић и усташе никад не би могле ни функционално владати Хрватском, а камо ли спровести геноцид оноликих размера, да нису имали сву логистичку и моралну подршку Римокатоличке цркве. Главни “проповедници” усташке геноцидне идеологије на терену су били католички фратри, а надбискуп Степинац кључни идеолог усташке политике. Он их је надахњивао анти-српском мржњом, он им је омогућио да задрже и утврде власт, он је након смрти Стјепана Радића и повлачења Влатка Мачека био најутицајнија фигура у Хрватској.

Само четири дана након масакра у Глини када су усташе закључале стотине Срба у цркви и запалили је, Алојзије Степинац благосиљао је Павелића називајући га “Божијих руку дело”.

Рехабилитацијом главног идеолога злочиначке квази-државе Хрватска буди авети историје НДХ, истовремено позивајући Србију да се одрекне своје прошлости.

“Међу словенским земљама, Србија је симболизовала фобију Свете Столице.”, говорили су страни експерти за политику Ватикана током 20. века, а Хрватска је и даље остала привржена тим старим максимама, као земља која одбија да сагледа своју политичку прошлост и прође кроз процес денацификације.

Наравно, оба ова процеса морала су бити подупрта и трећим – стварањем антисрпске атмосфере у самом хрватском друштву. Као по команди, оркестрирано се исписују графити на зидовима православних цркава у Хрватској, позива се на линч преосталих Срба, насилно се прекидају културне светковине и духовни сабори нашег народа и свештенства у петрињској парохији и врше сви облици тортуре и кршења верских и националних слобода.

У случају да нисмо најбоље схватили поруке хрватске државне политике, право из посланичких клупа хрватског сабора, Перо Ћорић, нам недвосмислено поручује да ће Хрватска и Србија поново ратовати.

Србија, која је поднела страшну жртву у Првом светском рату, по цену одступања од својих националних интереса, поделила је своју победу са тада малобројним хрватским народом, који је био на пораженој страни и пружила му прилику да добије облике државности. Данас се суочава са покушајима да се у њену самосталност и сувереност директно уплићу они који су на плећима српског народа изнети из аустроугарске тамнице ропства. Хрватска која се, лечећи комплексе због своје вештачке државотворности, упиње да докаже да је кадра да Србији поставља ултиматуме, заправо тиме показује своју ништавост-једини смисао њеног постојања и једини начин да опстане на геополитичкој сцени је Србија!

Извор: Српски сабор Заветници

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s