ЈЕЗИК И КУЛТУРА / АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА / Други пишу... / Историја / СРБИЈА

Зашто не гласам


Зашто не гласам

images
Коме год да кажете да вам не пада на памет да заокружите неко име на гласачком листићу, одмах вас нападне да не знате да цените борбе предака који су своје животе дали да бисте ви данас имали право да гласате. Кад ми се тако нешто каже, прво што приметим јесте да ако је неко и давао животе за будуће генерације, давао их је да би те генерације живеле достојанственије и да би се осећале равноправним делом заједнице. Даље размишљам овако. Право гласа је свакако значајно постигнуће када се ради о допуштању свих пунолетних држављана и држављанки да приликом сваког гласања својим учешћем на изборима закораче у политичку сферу која је некада била резервисана само за неке, док за друге није. У античкој Грчкој исто тако су сви имали право да одлучују и њихов глас се чуо у Агори. Одредница „сви“ се наравно односила на грађане полиса, односно слободне грађане полиса. Да је неко античким робовима рекао да имају право да дођу у Агору и утичу на процес политичког одлучивања, да ли би се нешто променило? Би, неко би рекао, јер би у неком тренутку робови можда скупили довољно гласова да укину робовласнички систем. Ипак, питање које се намеће јесте, би ли слободни грађани допустили робовима да укину робовласнички систем без њихове сагласности? Одговор је негативан. Античку политичку праксу тако, ако ништа више, није карактерисала лицемерност. Свакако да је могло да се поступи и другачије и да је могло, па макар представницима неслободних робова да се омогући учествовање у политичком животу и тиме се обезбеди додатни легитимитет робовласничком друштву. Тако нешто никада није учињено јер изузев додатног легитимитета, такав потез не би имао практичног смисла за положај оних којима би се омогућило учешће у политичком животу, а који су истовремено отуђени од права да нешто промене. Питање које ми се само намеће јесте, не дешава ли се данас управо сценарио који је изостао у античко доба?

Након вишедеценијске владавине једне партије на простору бивше Југославије, коначно је дочекано и то да се на изборима гласа, дочекан је партијски плурализам. Након сваког од тих гласачких процеса, примене се неке изборне математике, једни заступају пропорционални, други мешовити, трећи већински изборни систем. Када је Милошевић на првим изборима одржаним у Србији добио готово дупло посланичких мандата у односу на пропорционални број гласова који је освојио, опозиција се бунила и говорила о мањку легитимитета који у то доба није био резултат ничега другог до неправедног принципа бројања гласова који не одражава народну вољу. Данас имамо пропорционални изборни систем и силазну тенденцију излазности. На крају, свакој се партији омогући да политички испреговара своју позицију у влади, па је тако могуће и то да премијерско место добије неко чија партија не би прешла 10 посто ако би сама изашла на изборе. Државне финансије исто тако већ деценију и по држи странка која на сваким изборима ретко виђеном политичком магијом пређе цензус од пет процената. Ако се у обзир узме и то, да су ти проценти израчунати у односу на број изашлих бирача, а не укупан број бирача из бирачког списка, закључићемо да државом управљају људи који сви од реда, имају двоструко мању подршку у бирачком телу од оне приказане, јер је излазност обично између 50 и 60 одсто. Дакле, легитимитет за који се хватају сви политички актери данас не постоји. Гласачи су криви, многи ће рећи, што су апатични и незаинтересовани за сопствену будућност. Питање које се овде појављује, враћа нас на претходне редове и пример античког полиса.

Претпоставимо на основу саме чињенице да живимо у овој земљи, да већина људи у Србији није задовољно својим статусом. Претпоставимо, исто тако, да велика већина људи у Србији не живи објективну слободу и да је готово сваки доживљај сопственог социо – економског положаја као слободног, резултат илузије у којој се могућност голе егзистенције поистовећује са слободом. Као и у античком полису, постоје ипак они који су слободни и који представљају политичке субјекте. Оно што је некада био приватан посед насупрот онима који немају приватан посед, данас је много приватног поседа насупрот веома малом или никаквом приватном поседу. И у једном и у другом случају они који поседују или они који поседују више, управљају онима који не поседују или поседују много мање. Некада су се они називали робовима, данас се називају равноправним грађанима. Некада им се није дозвољавало учешће у процесу политичког одлучивања, данас им се оно такође не дозвољава. Некада није било имитације једнакости јер нису сви били једнаки, данас су избори главни перформанс који се користи како би се макар на један тренутак, сви осетили делом заједнице или, што је још важније, како би се народ осетио политичким субјектом. Овај лажни осећај да ће политичка елита дозволити модерним „робовима“ да скину себи ланце управо је створен лицемерном политичком праксом којом се, у недостатку бољих механизама легитимизације власти, послужио једини политички субјект, а то је сама та политичка елита. Тај се политички субјективитет, који се подражава на изборима, може пребацити у руке народа једино онако како у нашем модерном робовласничком друштву, није дозвољено. А како и да буде друкчије, ако је већ унапред познато да ће у најбољем случају, доћи до привремене рокаде која ће означавати ништа друго до премештање инструмената власти из руку једне, у руке друге елитистичке клике и да њихов опстанак зависи искључиво од спречавања политичких објеката, да постану политички субјекти. На послетку, никада народ није постајао влашћу тако што им је она добровољно уручивана од стране елита. Никада структурална позиција коју једна друштвена класа зауизима није прешла из стуктуралне пасивности у субјективистичку активност тако што ју је супарничка класа на власти „почастила“ лагалним оквиром у чијим границама је могуће нешто променити. Деловање унутар тих оквира дакле, нема много смисла уколико је циљ „скидање окова“.

Управо ме свест о том мањку смисла онемогућава да на изборима гласам. Баш као што би и сваки онај антички роб ком би била пружена шанса да подражава политички субјективитет без шанси да свој сталеж ослободи ланаца, заправо дао додатни легитимитет систему коју га држи окованог, тако и просечан гласач у Србији сваким својим гласом легитимише политичку класу која се већ две и по деценије подругљиво, иза затворених врата како то и доликује, смеје наивности оних који мисле да су кроз гласање на изборима закорачили у свет политичких субјеката и доносиоца одлука. Па није ли довољно само проанализирати изјаве политичких лидера који ових дана позивају људе да изађу на изборе не би ли нам се догодио украјинснски или босански сценарио? На страну што ова два догађаја немају ама баш никаквих додирних тачака један са другим, не запитате ли се како тај политички лидер за кога сте гласали види ту вашу пасионираност спрам његове/њене површности, одсуства смисла и празнине политичких порука? Не запитате ли се, шта би ваши преци, који су живот дали за ваше право да у политичком животу учествујете, помислили да вас виде данас, како се тога права олако одричете, подражавајући га и добровољно га предајући некоме другом и то баш том, чије име на листићу заокружујете?

 

23. април 2016.

извор: filipbalunovic.blogspot

Advertisements

One thought on “Зашто не гласам

  1. Најјадније је што се патриотска опозиција није могла ујединити него сви изашли посебно. И шта да гласам патриотски, а они не пређу цензус па мој глас изборном математиком добије слуга окупатора. Нека хвала. БОЈКОТ!

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s