ЈЕЗИК И КУЛТУРА / АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА / Други пишу... / Историја / СРБИЈА

Зашто не гласам


Зашто не гласам

images
Коме год да кажете да вам не пада на памет да заокружите неко име на гласачком листићу, одмах вас нападне да не знате да цените борбе предака који су своје животе дали да бисте ви данас имали право да гласате. Кад ми се тако нешто каже, прво што приметим јесте да ако је неко и давао животе за будуће генерације, давао их је да би те генерације живеле достојанственије и да би се осећале равноправним делом заједнице. Даље размишљам овако. Право гласа је свакако значајно постигнуће када се ради о допуштању свих пунолетних држављана и држављанки да приликом сваког гласања својим учешћем на изборима закораче у политичку сферу која је некада била резервисана само за неке, док за друге није. У античкој Грчкој исто тако су сви имали право да одлучују и њихов глас се чуо у Агори. Одредница „сви“ се наравно односила на грађане полиса, односно слободне грађане полиса. Да је неко античким робовима рекао да имају право да дођу у Агору и утичу на процес политичког одлучивања, да ли би се нешто променило? Би, неко би рекао, јер би у неком тренутку робови можда скупили довољно гласова да укину робовласнички систем. Ипак, питање које се намеће јесте, би ли слободни грађани допустили робовима да укину робовласнички систем без њихове сагласности? Одговор је негативан. Античку политичку праксу тако, ако ништа више, није карактерисала лицемерност. Свакако да је могло да се поступи и другачије и да је могло, па макар представницима неслободних робова да се омогући учествовање у политичком животу и тиме се обезбеди додатни легитимитет робовласничком друштву. Тако нешто никада није учињено јер изузев додатног легитимитета, такав потез не би имао практичног смисла за положај оних којима би се омогућило учешће у политичком животу, а који су истовремено отуђени од права да нешто промене. Питање које ми се само намеће јесте, не дешава ли се данас управо сценарио који је изостао у античко доба?

Након вишедеценијске владавине једне партије на простору бивше Југославије, коначно је дочекано и то да се на изборима гласа, дочекан је партијски плурализам. Након сваког од тих гласачких процеса, примене се неке изборне математике, једни заступају пропорционални, други мешовити, трећи већински изборни систем. Када је Милошевић на првим изборима одржаним у Србији добио готово дупло посланичких мандата у односу на пропорционални број гласова који је освојио, опозиција се бунила и говорила о мањку легитимитета који у то доба није био резултат ничега другог до неправедног принципа бројања гласова који не одражава народну вољу. Данас имамо пропорционални изборни систем и силазну тенденцију излазности. На крају, свакој се партији омогући да политички испреговара своју позицију у влади, па је тако могуће и то да премијерско место добије неко чија партија не би прешла 10 посто ако би сама изашла на изборе. Државне финансије исто тако већ деценију и по држи странка која на сваким изборима ретко виђеном политичком магијом пређе цензус од пет процената. Ако се у обзир узме и то, да су ти проценти израчунати у односу на број изашлих бирача, а не укупан број бирача из бирачког списка, закључићемо да државом управљају људи који сви од реда, имају двоструко мању подршку у бирачком телу од оне приказане, јер је излазност обично између 50 и 60 одсто. Дакле, легитимитет за који се хватају сви политички актери данас не постоји. Гласачи су криви, многи ће рећи, што су апатични и незаинтересовани за сопствену будућност. Питање које се овде појављује, враћа нас на претходне редове и пример античког полиса.

Претпоставимо на основу саме чињенице да живимо у овој земљи, да већина људи у Србији није задовољно својим статусом. Претпоставимо, исто тако, да велика већина људи у Србији не живи објективну слободу и да је готово сваки доживљај сопственог социо – економског положаја као слободног, резултат илузије у којој се могућност голе егзистенције поистовећује са слободом. Као и у античком полису, постоје ипак они који су слободни и који представљају политичке субјекте. Оно што је некада био приватан посед насупрот онима који немају приватан посед, данас је много приватног поседа насупрот веома малом или никаквом приватном поседу. И у једном и у другом случају они који поседују или они који поседују више, управљају онима који не поседују или поседују много мање. Некада су се они називали робовима, данас се називају равноправним грађанима. Некада им се није дозвољавало учешће у процесу политичког одлучивања, данас им се оно такође не дозвољава. Некада није било имитације једнакости јер нису сви били једнаки, данас су избори главни перформанс који се користи како би се макар на један тренутак, сви осетили делом заједнице или, што је још важније, како би се народ осетио политичким субјектом. Овај лажни осећај да ће политичка елита дозволити модерним „робовима“ да скину себи ланце управо је створен лицемерном политичком праксом којом се, у недостатку бољих механизама легитимизације власти, послужио једини политички субјект, а то је сама та политичка елита. Тај се политички субјективитет, који се подражава на изборима, може пребацити у руке народа једино онако како у нашем модерном робовласничком друштву, није дозвољено. А како и да буде друкчије, ако је већ унапред познато да ће у најбољем случају, доћи до привремене рокаде која ће означавати ништа друго до премештање инструмената власти из руку једне, у руке друге елитистичке клике и да њихов опстанак зависи искључиво од спречавања политичких објеката, да постану политички субјекти. На послетку, никада народ није постајао влашћу тако што им је она добровољно уручивана од стране елита. Никада структурална позиција коју једна друштвена класа зауизима није прешла из стуктуралне пасивности у субјективистичку активност тако што ју је супарничка класа на власти „почастила“ лагалним оквиром у чијим границама је могуће нешто променити. Деловање унутар тих оквира дакле, нема много смисла уколико је циљ „скидање окова“.

Управо ме свест о том мањку смисла онемогућава да на изборима гласам. Баш као што би и сваки онај антички роб ком би била пружена шанса да подражава политички субјективитет без шанси да свој сталеж ослободи ланаца, заправо дао додатни легитимитет систему коју га држи окованог, тако и просечан гласач у Србији сваким својим гласом легитимише политичку класу која се већ две и по деценије подругљиво, иза затворених врата како то и доликује, смеје наивности оних који мисле да су кроз гласање на изборима закорачили у свет политичких субјеката и доносиоца одлука. Па није ли довољно само проанализирати изјаве политичких лидера који ових дана позивају људе да изађу на изборе не би ли нам се догодио украјинснски или босански сценарио? На страну што ова два догађаја немају ама баш никаквих додирних тачака један са другим, не запитате ли се како тај политички лидер за кога сте гласали види ту вашу пасионираност спрам његове/њене површности, одсуства смисла и празнине политичких порука? Не запитате ли се, шта би ваши преци, који су живот дали за ваше право да у политичком животу учествујете, помислили да вас виде данас, како се тога права олако одричете, подражавајући га и добровољно га предајући некоме другом и то баш том, чије име на листићу заокружујете?

 

23. април 2016.

извор: filipbalunovic.blogspot

2 thoughts on “Зашто не гласам

  1. Најјадније је што се патриотска опозиција није могла ујединити него сви изашли посебно. И шта да гласам патриотски, а они не пређу цензус па мој глас изборном математиком добије слуга окупатора. Нека хвала. БОЈКОТ!

  2. Резултати избора нам показују који пут је избрала наша држава.
    Волела бих да грешим, али тај пут неминовно води државу у огромне проблеме, тј. на ширење протеста који се дешавају у Црној Гори и на подручје државе Србије а тиме и на подручје Републике Српске, и враћа нас у године од 1930 до 1941.
    Ево о чему се ради:

    Тај тешки период наше историје 1920-их и 1930-их година, описао је и проф.др. Виктор Новак у својој књизи „ Мagnum crimen – pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj“, koja je издата 1948. г. у Загребу.
    Писани текст наведене књиге почиње „ напоменом издавача другог издања „ у којој између осталог пише :

    Проф.др. В.Новак, некадашњи научни сарадник Ватиканског архива, историчар, одрастао је у оквиру католичке цркве, те је имао довољно материјала да изврши радикалну критику клерикализма, конзерватизма и реакционарног дела католичке цркве.
    Својим писањем , покушао је указивати на основне проблеме у католичкој цркви, како би иста могла више да послужи правим интересима народа, да буде кохезиона сила у повезивању народа Балкана и уопште, а не духовни вођа у стварању католичких држава и дезинтеграциона сила појединих сложених држава и заједница и творац геноцида.
    Све о чему је аутор писао у својој књизи, он је то и доказао, што је за последицу имало , да након првог издања књиге, књиге су повлачене из продаје и спаљиване, а код широке публике приказиване као „ сатанске књиге“ ( завршени цитирани текстови из књиге).

    Наша државна политика је наставила пут уласка у ЕУ, без обзира на огромне проблеме и последице овога пута, по нашу државу, уз наду да ће странци оснивати своја предузећа у Србији и тиме одржавати привреду државе и пунити државни буџет, једноставно речено, раде на томе да привреда наше државе, буде зависна од страних улагања и оснивања страних предузећа , чиме се урушава њена самосталност, сувереност и независност.

    Државе које су приступиле интеграционим процесима ЕУ, обавезно су постале чланице НАТО војног савеза и биле су у некој врсти обавезе да потпишу конкордат, или сличну врсту уговора са Светом Столицом.

    Због међународног положаја Римокатоличке цркве и страха од угрожавања суверенитета државе, многе државе су одбијале или су годинама одуговлачиле потписивање Конкордата.

    Испод копирам документовани текст:

    Тако је Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту Краљевине Југославије, лежао у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци.
    Од марта 1937. године, борба око Конкордата распламсавала се у Народном представништву, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред.
    Патријарх Варнава тврдио је, да се „конкордатом угрожавају начела државног суверенитета, јер се изнад државне воље ставља воља Римске курије, која је Конкордатом могла читав низ правних питања у држави решавати прописима канонског права Римокатоличке цркве”..
    Резолуција Епархије горњокарловачке добро показује какве су аргументе користили противници Конкордата :
    „Предложеним Конкордатом, који је изнесен на уставно рјешавање пред Народно представништво, вријеђа се на груб начин начело равноправности на штету Српске православне цркве и осталих вјероисповјести. Римокатоличкој цркви у Краљевини Југославији признају се тим предлогом Конкордата много веће привилегије и овлашћења у односу према државној власти него Српској православној цркви и осталим вјероисповјестима… Поставља се тим предлогом Конкордата Српска православна црква у подређен положај према Римокатоличко цркви…”— Резолуција Епархије горњокарловачке СПЦ.
    СПЦ је тврдила да ће држава Краљевина Југославија постати „подређен орган Римске цркве”, „језуитско-фашистичка колонија”, уз помоћ „банкарско-клерикалног” режима М. Стојадиновића.
    У писму православне црквене општине у Карловцу, председнику Владе Стојадиновићу од 12. Фебруара 1937.г. тврди се, да би прихватањем Конкордата многи православни Срби били „изложени прогонима”.
    „Према сазнањима ове општине, тим би Конкордатом, противно начелима државног устава, једна вјерска заједница имала добити већа права и надмоћ над осталима, нарочито над Светосавском црквом… Примањем оваквог Конкордата били би много наших људи у овим крајевима изложени прогонима и тешким личним и породичним потресима.”— Писмо православне црквене општине у Карловцу председнику Владе Милану Стојадиновићу (завршен копирани документовани текст).

    А што о католичкој цркви тога времена пише проф.др.Виктор Новак ( копирам текстове):

    Католичка акција (К.А.) жели довести Криста опет натраг у цели приватни, социјални и државни живот;
    Циљ је да се створи ЈЕДНА УНИВЕРЗАЛНА ВРХОВНА ЗЕМАЉСКА власт , на чијем би врху био Римски Папа;
    К.А. је нека школа за изграђивање политичких вођа у народу.Она се не везује за ову или ону политичку странку, али жели и тежи да узме у своје руке цијели политички и друштвени живот народа;
    К.А. се заснива на начелима непогрешивости једног човјека, на апостолату хијерајхије;
    Према томе, једног човјека са свим његовим конституционалнима особинама живог бића, одређује шта је добро а шта зло, шта је право а шта криво;

    Глава католичке цркве одређује да ли закони једне државе везују католике или не, он одређује докле ће их они поштивати у својој држави и искључивати;

    Сваки католик треба да сматра законе своје земље, ако их глава њихове цркве не одобри, само као нужно зло;
    Слобода штампе, савјести и свијести, добра су ствар само уколико их одобри црква, у противноме слобода јавног исповиједања вјере и мисли сматра се као злочин;

    Глава католичке цркве не одобрава народу да може сам собом управљати и владати;
    Темељ тога схватања социјалнога и политичкога живота јесте пуна клерикална власт с пуним санкцијама прописаним од саме вјере;
    Пуна потчињеност католика може бити само духовној власти, а потчињеност државним властима само уколико их одобри духовна власт. ( завршено копирање текстa књиге Magnum crimen).

    Из свега горе цитираног, да ли вам се чини, да управо улогу К.А. данас спроводи масонерија, која припрема бивше комунисте, да постану папини пионири?

    Даље у својој књизи Виктор Новак пише( цитирам):

    Данас се код нас развија и култ Криста краља, чији је празник основан 11.02.1925.г. а који није тако безазлен, као што се чини.
    Кроз њега се папа враћа старим аспирацијама о универзалној моћи Католичке цркве , под јединственом влашћу Криста краља, чији је земаљски намјесник Римски „ Pontifex“.
    „ Imperim Krista“ у ствари је Империум римског папе а Кристу као човјеку треба признати власт краља у свијету и потпуном значењу те ријечи;

    Тиме се каже да је Кристово краљевство духовно, али се додаје, „да је срамотно гријешити ко би Кристу као човјеку оспоравао власт и над свим грађанским стварима;

    Овај празник слављен сваке године, треба да опомене државне власти да су и оне, као и владари држава, дужне да Криста јавно поштују и покоравају му се, јер краљевско достојанство његово захтијева да цијела држава у законодавству, у суђењу као и у одгајању омладине, буде управљана по кршћанским начелима;

    К.А. и култ Криста краља су једна јединствена цјелина и служе великом циљу УНИВЕРЗАЛНЕ ДОМИНАЦИЈЕ римских папа, откако су изгубили своју државу;

    Ту мобилизацију спроводе Орлови и њихови наследници КРИЖАРИ и КРСТАШИ, оснивајући њихово КРИЖАРСКО БРАТСТВО (масонерија);

    Крижари-крсташи (масони) полажу заклетву Кристу краљу и његовом заменику на Земљи, Светом Оцу папи. ( завршени копирани текстови наведене књиге).

    Из свега горе наведеног, они који тако упорно срљају у ЕУ, надајући се да ће ући у савез држава где влада демократија и загарантовано право очувања самоуправе свога народа, право које ће им гарантовати да сачувају свој идентитет, своју хисторију , своју традицију и културу, могли би се изненадити и суочити са озбиљном диктатуром и наметнутом борбом за очување свога идентитета, хисторије, вјере, традиције и културе, о чему им нико не говори а подмукли напади избијају са свих страна.

    Све што се данас дешава, видимо да је само реприза прошлости и наставак оних дешавања и догађаја , који су у прошлости били заустављени .

    Демократија је још далеко, следи нам тешка борба да очувамо свој идентитет , хисторију, традицију, веру , независност и суверенитет.
    Волела бих да није тако, али сва дешавања потврђују моју бојазан.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s