АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА / Други пишу... / СРБИЈА

гласати или НЕ!


СВИ НАШИ ИЗБОРИ – ГЛАСАТИ ИЛИ НЕ?

izbori

Избори – и то на сва три нивоа – дефинитивно су тема која у последње време највише заокупља пажњу васколике српске јавности. Ушли смо у фазу одбројавања, у седмицу у којој ће кампање достићи свој врхунац, и у којој ће баш сви учесници изборног процеса апеловати на гласаче да у недељу изађу на бирачка места. Не подлежући еуфорији и причама о томе како је гласање грађанска дужност, и не верујући у бајке како је сваки глас пресудно важан, у овом тексту желим да дам своје виђење комплетног циркуса који прати изборе у државама попут Србије, у којима владају системи који само личе на демократске, а заправо се своде на комбинацију живота под окупацијом, али и под диктатуром локалних моћника.

Вишестраначје и избори у Србији
Прошло је већ 25 година од како у Србији формално влада демократија, и у том периоду кроз српски парламент је продефиловало 600 посланика. Да не би било забуне, бројку ћу написати и словима: шест стотина народних посланика. Будући да се ради о прилично дугом периоду, и о енормно великом броју регистрованих политичких странака (у овом тренутку према подацима доступним на Интернету у Србији постоји 108 регистрованих партија), бројка од 600 парламентараца је изузетно мала. Она најбоље показује сву накарадност изборног система, и доказује да на политичкој сцени опстаје релативно мала група корумпираних и разним облицима криминала склоних ликова, који политику виде као начин да остваре своје интересе. Просто је немогуће не приметити да се након цепања (тада републичког) Савеза комуниста на две фракције (једну која је подржавала Ивана Стамболића и другу која је подржавала Слободана Милошевића) ништа суштински није променило у политичком животу Србије. Једна фракција, која је у Милошевићу препознала новог вођу, навукла је на себе дресове социјалиста, задржавајући у великој мери програм комунистичке партије и потенцирајући своју леву оријентацију, док је друга, глумећи неку врсту грађанске опције, одабрала дрес демократске алтернативе, пропагирајући формално вредности супротне од мрских социјалиста. И једни и други су, међутим, на политичкој сцени о(п)стали да би до максимума користили бенефите система који је створен. Богаћење политичке олигархије на рачун народа, блиска повезаност са привредним и другим криминалцима, који се данас популарно називају тајкунима, распродаја државних ресурса, и што је најгоре и најтеже – издаја земље и стављање у службу страним силама.

600

Србија је, све гинући у ратовима у којима није учествовала, и све борећи се војно против целог света (против 19 земаља чланица НАТО-а и Америке приде), постала земља под окупацијом. Кључне фигуре у унутрашњој и спољној политици Србије постали су страни амбасадори, који се у Београду понашају као у својим кућама, док се територијом Србије неометано крећу различите иностране цивилне и војне формације: УНПРОФОР, КФОР, СФОР, Еулеx, НАТО… У међувремену је Србија остала и без значајног дела територије, будући да је Косово постало међународно призната држава. Иако су то све чињенице врло лако доказиве, било кроз анализу медија било кроз сагледавање ситуације на терену (позивам било ког државника Србије да се провозамо заједно, ако треба и о мом трошку, до Гњилана, рецимо, или до Призрена), Устав Србије и програми баш свих релевантних странака апострофирају Косово као неотуђиви део Србије, над којим држава има пуну ингеренцију. Хало, Београде, имамо проблем у комуникацији! Косово има све атрибуте независне државе, све институције система, и признато је од 109 држава у свету. То што, зарад неких ситних интереса, Запад (а када кажем Запад мислим пре свега на британску обавештајну службу МИ5 и на њихове америчке колеге из ЦИА, мада ни утицај немачког БНД-а није занемарљив) још увек није Косову доделио столицу у Уједињеним нацијама, ни по чему не значи да се то неће десити у најскорије време.

Када се сагледају све те чињенице, поставља се кључно питање: како гласати за било кога ко свој партијски програм заснива на лажним премисама? Како веровати да ће се било која тачка програма било које политичке партије реализовати, ако се лаже о кључној и врло видљивој ствари? Како се грађанима не упале алармне лампице и не упозоре их да их сви политичари лажу, са искључивим циљем да остану у политици још неодређени период и тако се енормно обогате, распродајући оно што је наше, и што је још трагичније продајући будућност наше деце? Када ће грађани Србије схватити да никакви демократски избори, а они се демократским називају само због чињенице да се гласачки листићи пребројавају на релативно поштен начин, неће донети промене које су нам потребне?

 

 

Шта је Србији потребно, и ко то може да јој понуди?
Србији су потребне корените промене: пре свега Устава, а затим и изборног система. Једини исправан пут био би промена те две ствари кроз институције, на предлог Владе и након расправе у парламенту. То значи, међутим, да онај ко на изборима победи одмах по преузимању власти и формирања Владе треба да почне да ради на демонтажи система који га је довео у позицију за коју се тако снажно борио. Звучи ли вам таква могућност као вероватна? Мени не, чак сам уверен да нико ни луд не би секао грану на којој седи, и да нико ко по сваку цену покушава да се дочепа власти нема ни најмању намеру да се исте, када је једном освоји, одрекне. Остаје онда само могућност да се до урушавања система доведе ванинституционалним методама, и при том је врло важно нагласити да ти начини свакако морају бити ненасилни. Погрешно се стиче утисак да револуција било које врсте може да буде решење. Не може, револуција увек поједе своју децу, и на дуге стазе није никакво решење. Оно што Србију може да извуче из живог блата у које свакодневно све дубље тонемо јесте ненасилни отпор и колапс система, што је једини начин да се власт примора да се повуче и да се прогласи некомпетентном. У том тренутку би морала да се формира нека врста прелазне владе, сачињена од стручњака и људи који се до сада нису компромитовали учешћем у политичком животу. Функција те владе би била скроз ограничена: омогућавање функционисања државе у фази трансформације и комплетна лустрација. Уз претпоставку да је нацрт новог Устава у међувремену спремљен, неопходно би било отворити најширу могућу јавну расправу и ускладити текст са интересима свих грађана, расписати уставотворну скупштину са циљем да се ратификује нови Устав и да се промени изборни систем, а онда расписати редовне парламентарне изборе.

Звучи као утопија, свестан сам тога, али то је једини нормалан начин да се земља коју зовемо домовином тргне из клиничке смрти. Сва друга решења представљају или продужетак агоније или употребу насилних метода, чији нисам присталица, те о њима и не размишљам. Србија мора да постане држава са јасно дефинисаним националним приоритетима, држава окренута пољопривреди и сточарству, али и модерним индустријама, међу које свакако спадају Интернет и сви други облици (теле)комуникације, и коначно, морамо да се вратимо коренима и да оживимо село. Да прекинемо дужничко ропство према страним банкама, да протерамо из земље све стране институције које преко домаћих послушника (издајника) остварују огромне профите, да лустрирамо свих оних помињаних 600 парламентараца, да оне који су се огрешили о законе процесуирамо, и да на власт изаберемо људе свесне да су смењиви. Људе који ће знати да је основно значење речи министар – слуга. Политичари и државници морају да буду слуге народа, снага која опслужује систем који се брине о сваком грађанину појединачно. Будућност мора да нам зависи од здравог државног уређења, а не од способности појединца да се наметне лажима у које слепо верујемо, прижељкујући да неки страшни и силни вожд замахом чаробног штапића реши све проблеме које имамо.

 

За крај да одговорим на питање из наслова текста: да ли треба гласати или не? Гласање по оваквом изборном систему неће променити ништа. Четврт века смо сведоци смењивања Курте и Мурте у седлу, а и Курта и Мурта су јахачи апокалипсе, који ову земљу воде у пропаст. Да ли се они презивају Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић, Дачић или Вучић – потпуно је свеједно. Ми смо озбиљно оболело друштво, које мора да буде оперисано. Промена лекова не доноси никакав бољитак; напротив, болест напредује све више. Као што је у болесном организму понекад неопходна трансплатација болесног органа, тако је Србији неопходна промена система (друштвеног уређења). Ниједни избори нам то неће донети. Изласком на бирачка места само дајемо легитимитет опцији која освоји највећи проценат гласова, и дајемо им могућност да после освајања власти кажу: „Шта хоћете? Јесте ли имали изборе? Јесте ли гласали? Сад сносите последице својих одлука!“. Оног дана када схватимо да је стопроцентни бојкот избора једино решење моћи ћемо да кажемо да смо почели да се мењамо. На боље. И да смо тиме почели да мењамо и државу. Јер само њу имамо. Резерве нема. Ово ипак није компјутерска игрица, ово је живот.

Мислите о томе 24. априла.

 

21. април 2016.

извор:

Svi naši izbori – glasati ili ne?

Advertisements

2 thoughts on “гласати или НЕ!

  1. Мој став : Ако изађем и гласам ја се слажем и подржавам систем валсти и владања, а то није тачно, према томе ја ћу бојкотовати !

  2. У сваком случају треба гласати јер је то грађанска дужност, питање је колико је то наше гласање веродостојно с’обзиром ко броји гласове и ко влада овом државом.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s