ВЕСТИ

Зоран Шапоњић: Признајем, судите, 1999. био сам војник…


Невероватна је лакоћа којом се ових дана у Србији, равно 17 година од злочиначког НАТО бомбардовања ове земље и њеног народа, од злочинца прави жртва и како жртва постаје злочинац! Још је невероватнија лакоћа којом ту сулуду ситуацију ових дана прихватамо, лакше но икада раније, како ћутимо, меримо и размеравамо, одмеравамо, рачунамо да нас не кошта ако проговоримо и супротставимо се и колико ћемо ушићарити ако заћутимо и улогу злочинаца прихватимо.

Zoran SaponjicДанима ми у глави звони оптужба изречена од стране извесне НАТО организације у Београду како Србија одбија да се суочи са својом „ратном злочиначком прошлошћу“, како одбија суочавање са тим „шта је било пре и током бомбардовања“ и како је „немогуће ићи ка демократији а почињати историју 24. марта“!?!

Данима ми у глави звони ћутање оних у Србији од којих сам очекивао да, ако ништа друго, оно барем приупитају оне који то говоре – какве су то и где колективне злочине починили Србија и српски народ, па би требало да се суоче са „злочиначком ратном прошлошћу“ и шта је то било „пре и после бомбардовања“ па би Србија и српски народ и са тим требало да живе и осећају вечну кривицу?

Шта то урадисмо па нас из срца Београда прозивају за „злочиначку ратну прошлост“, а ми не смемо ни да писнемо, ни да питамо шта смо то, кад, и коме учинили?

Признајем, ево овде и данас, носио сам у пролеће 1999. године униформу војске моје државе, читавих 55 дана, извршавао наређења и задатке претпостављених старешина. И, нисмо ни ја, ни моји ратни другови, читава моја бригада, Бог ми сведок, за то време нити кога убили, нити кога опљачкали, наружили, нити кога издали, нити направили какав други језиви злочин. Само носили пушке и уноформе. Ако неко тврди другачије, ако ови из Београда имају доказе, нека их изнесу, нека каже, кад, кога, где…

И, питам данас, оне који из Београда, и мене и моје ратне другове, моју бригаду, јер и она је тог пролећа, пре и после тога, била део Србије и део овог народа, део војске, део рата, оптужују сада за „злочиначку ратну прошлост“, шта смо то урадили, где су вам докази за наше злочине за које нас тако безобразно и безобзирно оптужујете? Јер, колико сам неук схватио, ваша оптужба, изречена с невероватном лакоћом, она о „злочиначкој ратној прошлости Србије“, односи се на све нас, не само на оне који су носили униформу те 1999. године, и пре и после тога, него на читав народ, на читаву Србију… Ако грешим, реците…

И, је ли потребно, да и ја, и моји ратни другови, колективно оптужени за измишљене злочине, својој деци данас, и родитељима, и пријатељима, објашњавамо да јесмо носили униформу, часно, поштено, измирили дуг према отаџбини, али да нисмо починили никакав злочин. Да ли је потребно да свако од нас, колективно оптужен, иде около и објашњава да јесте носио униформу, да је бранио своју земљу, да је Србин, али, да није ратни злочинац? Или би, можда, да смо 1999. године, дезертирали, сакрили се у мишје рупе, данас били више слављени, проглашавани херојима?

И, ако кренемо даље, шта је то било „пре и током бомбардовања“ а ми, држава Србија и српски народ одбијамо да се суочимо са тим, и тиме прихватимо одговорност за то што сте нас бомбардовали? Дакле, нисте криви ви што сте на нас недељама бацали бомбе, него смо криви ми, Срби, народ. Какав смо то језиви, стравични, грозни злочин починили пре 24. марта па смо заслужили, па смо криви, одговорни што сте побили ону децу што су седела на ноши, што сте побили неколико хиљада невиних, што сте на нас бацили тоне уранијума и потписали смртну пресуду за генерације и генерације унапред? За све оне који ће у вековима који долазе овде бити рођени. Који су то стравични злочин починили наши нерођени унуци па су и они кажњени заједно са нама који одбијамо да суочимо са тим што смо починили „пре и током бомбардовања“?

Ако можда мислите на онај Рачак и ону америчку битангу, реците, да знамо. Џаба вама докази, овамо, у мом крају за такве се каже – „ни стра’ ни образа“… Ако је био злочин бранити своју земљу, свој народ, ако је злочин борити се против терориста и пуцати на оне који пуцају на вас, реците!

И, реците још, хоћете ли можда још некога у нашег окружењу, некога од оних којих су нас бомбардовали 1999. године, позвати да се суоче са „злочиначком ратном прошлошћу“, или су суочавања те врсте резервисана само за нас несрећне Србе?

После овог слободно можете рећи да вас мрзим, из дна душе. Да сам десничар, „милицоид“, будала, све што год хоћете. Баш ме брига. Мислите шта год хоћете. Ја све ово због мог образа, а ви са својим чините шта вас је воља. Ипак смо ми два различита света.

Зоран Шапоњић
Advertisements

2 thoughts on “Зоран Шапоњић: Признајем, судите, 1999. био сам војник…

  1. Како је кренуло може и нас да снађе та помрчина. Господине Шапоњићу, Имам сина зове се исто Зоран у то време био је активни официр. Пошто имам два сина за оба нисам знала где су јер је млађи био војна резерва. Ваше излагање ме је дирнуло. потсетило ме на други светски рат. Мој отац је у краљевачком партизанском одреду ослобађајући Крањево погинуо херојски, оставивши троје мале деце. Наш народ све је заборавио и прекраја историју како коме треба. Тако да су сада четници који су правили злочине јако Ин а партизани убице и штати све не. Све то овај народ слуша и малте не одобрава. Мало је остало живих партизанских бораца а и они који су живи болесни. Потомци четника дигли главу па интезивно рехабилитују злочинце. После рата било је модерно да св и буду партизани па су са два лажна сведока добијали споменице. Сада одједном све сами четници. Не могу да поверујем ? Забринута сам не због љагања Партизана него због морала грађана који је на јако ниском нивоу. Дали ћемо се уздићи изнад олоша у виду разно разних невладиних организација и уопште изнад владајуће странке која даје тон свему томе НЕ ЗНАМ !

    • Gospođo Draga, ili drugarice, kako Vam se više sviđa, uz svo poštovanje žrtve Vašeg oca, moram da Vam skrenem pažnju na neke činjenice koje ne uvažavate. Prvo, JVuO (Jugoslovenska vojska u otadžbini), koju vi zovete „četnici“, bila je jedina legitimna vojna formacija u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji, dok su komunisti još od pre rata bili van zakona, dakle, naoružane bande. Drugo, tzv. „partizani“, u stvari komunisti – u čijim je formacijama istina bilo i onih koji nisu bili komunisti pa i iskrenih (ali zavedenih) patriota, kao što je pretpostavljam, bio Vaš otac, nisu se borili (samo) protiv okupatora, ili im je ta borba bila tek izgovor za onu najvažniju borbu – da dođu na vlast! Oni su izlagali narod pogibiji, kao kada su masakrirali 24 nemačka intendanta, nenaoružana, koji su kupovali hranu od seljaka (pazite:kupovali a ne otimali!), pa je usledila odmazda poznata kao streljanje u Kragujevcu. Sve vojske bez izuzetka čine zločine, a o partizanskim zločinima moglo bi se pisati dugo i naširoko. Ostavimo to, jasno je da je bilo i „četničkih“ zločina, ali kada bi se sabralo i uporedilo…jadni Srbi platili su ceh komunističkom stavu i direktivi „da su Srbi bili hegemonisti u Kraljevini i da tako treba postupati prema njima“. Što se tiče „četnika“, ne zbog toga da ih branim, pripadnici pokreta DM (Draže Mihailovića) bili su u većem broju zatvarani u Jajincima, i ubijani, nego komunisti (nadam se da Vam je to poznato), za DM bila je raspisana nemačka poternica na isti iznos kao i za Tita, Ljotićevce su početkom 1942. Nemci poslali u Bosnu „da se bore protiv četnika i partizana“ (verujem da i to znate!), a s druge strane kako su Vrhovni štab i Tito s Nemcima sklopili tzv.Martovski sporazum na Neretvi 1943., i pripadnici pokreta DM su u NDH sa Nemcima sarađivali na spasavanju srpskih života ispod kama ustaških koljača. Da li to znate? Ili Vam treba pojedinačno nabrojati i argumentovati svaki takav slučaj? Na kraju, odlučio je Čerčil. Glavninu partizanskih snaga od oko 4000 boraca koliko je bilo u Bosni, proglasio je borcima za slobodu i saveznicima, mladog i zelenog kralja naterao da izda proglas da se četnici priključe partizanima, a na pitanje svog sekretara da li je svestan da će na taj način u Jugoslaviji posle rata na vlast doći komunisti, odgovorio je svojim pitanjem: „A da li vi, ser, nameravate da posle rata živite u Jugoslaviji?“. Većeg cinizma Vam ne treba.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s