Прошлост спава у сећању,
а ноћ давна тајну крије,
како су за српско име,
крвариле Проклетије.
Крвљу српских мученика,
још од туге небо јеца…
Постадоше витезови,
а били су само деца.
Жељни песме и живота,
слатких чежњи и љубави,
ал’ ни један није хтео,
свога друга да остави.
Још се чује кроз планину,
како прете, како зову:
„Куд’ си пош’о Арнауте,
зар на земљу Србинову?
Поврати се, о дрзниче,
ако ти је глава мила,
знаш да нас је чак и мајка,
већ одавно прежалила.
Не суди нам по младости,
не дирај у горског вука,
сви смо данас Обилићи,
још је жива крв хајдука.
Ти не видиш наша крила,
на плећима што се беле,
тебе води реч ђавоља,
немаш очи за анђеле…“
Још се сећа крш Кошара,
да им беше иста жеља,
као Лазар изабраше,
царство нашег Створитеља.
У јуришу последњему,
херојски су славно пали,
али хорди арнаутској,
у Србију нису дали.
Још шапуће Ђеравица,
још крваре Проклетије,
нећемо вам опростити,
док је Срба и Србије.
(Село Љуљаци у Гружи)
facebookreportermonitor.wordpress.com 