ВЕСТИ

Жарко Јанковић: CETERUM CENSEO CARTHAGINEM ESSE DELENDAM


Hrvati_i_Srbi_-_Povijest_jedne_averzije-3243

Велики  римски  државник  Катон  остао  је  упамћен  по  томе  да  је  свако  своје  обраћање  у  Сенату  завршавао  речима  из  наслова  овог  текста. Наиме, Катон  је  потпуно  разумео  геополитички  и  стратешки  аспект  опстанка  Римске  Републике. Било  му  је  јасно  да  Картагина  и  Рим  не  могу  постојати  једни  поред  других. Две  потпуно  опречне  цивилизације, римска  која  је  заснована  на  римском  праву, хеленском  наслеђу, власти  патриција, Италском  савезу, чија  је  економија  заснована  на  пољопривреди  и  јакој  војној  организацији, и  картагинска, пореклом  феничанска, трговачка, маритимна  цивилизација  заснована  на  поморској  доминацији  са  јаком  флотом. Од  њиховог  судара  зависила  је  читава  будућност  западног  Медитерана  и  будуће  Европе. Катон  је  схватао  да  трајног  мира  и  некаквих, како  би  то  данас  рекли, ”добросуседских  односа  и  регионалне  сарадње”  не  може  бити. Или  ми, или  они, трећег  нема. Наравно, и  у  тадашњем  Риму  и  у  његовом  Сенату  нису  сви  мислили  као  Катон. Неки  су  сматрали, руковођени  својим  уским, себичним  и  личним  трговачким  интересима, да  је  могуће  са  Картагином  изграђивати  добре  односе. Али, историја  је  Катону  дала  за  право. На  крају  је  Картагина  уништена  после  три  Пунска  рата  и  од  ње  и  њеног  цивилизацијског  сјаја  није  остао  ни  камен  на  камену, а  Рим  је  после  тога  постао  најмоћнија  империја  старог  света.

За  овакве  историјске  сукобе  карактеристичан  је  назив  ”сукоб  Судњег  дана”. И  ми  Срби  имамо  слична  искуства  са  нимало  добронамерним  окружењем, вештачки  створеним  нацијама  чији  је  једини  смисао  постојања  увек  бити  против  Срба  и  Србије  у  служби  туђина  и  свих  могућих  завојевача  који  су  прошли  овим  просторима. Иако  су  и  сами  српског  порекла, да  би  уклонили  сведоке  своје  историјске  издаје, једва  чекају  неке  повољне, за  њих, околности, па  да  опет  почну  да  сатиру  све  што  је  српско. Када  се  таквима  и  туђинском  окупатору  пружи  отпор  у  духу  најбољих  српских  слободарских  традиција, онда  креће  њихова  кукњава  како  их  побисмо, како  смо  ”геноцидни, злочиначки, зверски”  и  призивају  стране  газде  које  су  их  и  нахушкале  на  Србе  да  војно  интервенишу  против  нас  и  да  нас  кажњавају  на  све  могуће  начине. За  разлику  од  Пунских  ратова  и  сличних  кроз  историју  одмеравања  снага  великих  сила, овде  се  јавља  специфичан  проблем. Како  ратовати  против  некога  ко  ти  је  толико  близак, са  којим  живиш  заједно, како  имати  мотив  за  борбу  против  неког  толико  блиског? Историјски  гледано, Хрвати, Шиптари , муслимани, бугараши  и  сл. , увек  су  имали  највећи  мотив  да  се  боре  једино  против  Срба. Додуше, знали  су  да  нам  сами  нису  дорасли, па  би  обично  чекали  повољну  прилику  да  могу  некажњено  да  убијају, кољу, сатиру  и  уништавају  све  српско, када  им  то  окупатор  омогући. Са  друге  стране, Срби  као  народ  су  увек  били  мотивисани  да  се  боре  за  слободу, сувереност, независност  од  страних  завојевача  и  окупатора  и  показивали  смо  снагу  да  рушимо  и  највеће  силнике  и  освајаче, док  у  случајевима  сукоба  са  бившим  Србима  који  су , по  речима  владике  Рада, ”заробили  себе  у  туђина”, никада  нисмо  имали  неку  мотивацију, то  смо  доживљавали  као  велику  међусобну  несрећу  и  трагедију, из  којих  смо  редовно  излазили  ослабљени  и  са  тешким  наслеђем. Некадашњи  покатоличени  и  исламизовани  Срби , поарнаућени  Срби, монтенегрини, титоисти, војвођанери  и  данашњи  европејци  са  својом  савешћу, очигледно, немају  тих  проблема. Они  сматрају  да  је  њихова  ”света  дужност”  и  допринос  ”међународној  заједници”  да  побију, сатру, униште, протерају  и  асимилују  што  више  православних  Срба  како  би  од  њих  створили  нешто  друго, како  би  нас  ”цивилизовали, просветлили, европеизовали”, како  би  онда  сви  могли  у  ”светлу  будућност”. Ти  изроди  и  отпадници  искрено  и  нескривено  верују  да  само  онда  када  више  не  буде  било  Срба  и  Србије  они  ће  моћи  да  уживају  све  благодати  живота, Балкан  ће  постати  Швајцарска  (”мој  је  живот  Швицарска”, као  што  пева  онај  западно  углађени  џихадиста  и  србомрзац  Един  Дервишхамидовић, познатији  као  Дино  Мерлин), а  они  ће  моћи  да  живе  ”као  сав  нормалан  свет”, само  да  Срба  не  буде. Наравно, живе  све  горе  и  горе, јер  као  опад  и  последња  провинција  Запада  не  могу  ни  бити  другачије  третирани, али  и  за  то  су  им  поново  криви  Срби. А  ти  изроди  себе  сматрају  припадницима  ”царске  вјере”, попут  Кљака  у  ”Пилипенди”  Симе  Матавуља. Самим  тим  сматрају  да  би  ”царски”  требало  и  да  живе. Управо  овај  осећај  код  конвертита  да  је  променом  идентитета  одскочио  на  социјалној  лествици  и  да  се  уздигао  изнад  ”Влаја”, ствара  код  њих  осећај  патолошке  мржње  према  свему  српском  и  жељу  да  униште  сваког  кога  сматрају  узрочником  својих  траума, а  за  њих  су  то  Срби. Код  тих  вештачких  нација  које  су  од  отпадника  обликовали  разни  освајачи, окупатори, Коминтерна  или  САД, НАТО  и  ЕУ, јавља  се  апсолутно  јединство  свих  политичких, јавних  и  културних  актера, без  обзира  да  ли  је  реч  о  левици  или  десници. Наравно, они  који  желе  да  сатру  српски  народ  показују  велику  жељу  да  отимају, краду, присвајају  и  фалсификују  српско  цивилизацијско, духовно  и  културно  наслеђе, приказујући  га  као  да  њима  припада. Да  смо  ми  Срби  остали  на  некој  висини  изазова  и  проблема  који  су  нас  снашли  и  да  се  нисмо  утопили  у  разним  промашеним  идеолошким  и  државним  пројектима  са  неверном  ”браћом”, сигурно  бисмо  много  боље  прошли. Међутим, управо  због  тог  вечитог  осећања  културолошке  и  цивилизацијске  инферирорности  и  способности  појаве  нових  и  нових  конвертита  и  недостатака  и  промашаја  наше  елите, нашли  смо  се  у  нимало  завидној  позицији, да  временом  постанемо  зависни  од  антисрпског  окружења, чиме  би  чак  и  голи  опстанак  до  краја  довели  у  питање.

Колико  смо  још  увек  под  јаким  утицајем  кроатофилије  разних  овешталих  неотитоиста, а  новопечених  европејаца  и  колико  је ”наша”  а  туђа  евроатлантска  елита  још  увек  спремна  да  безрезервно  служи  интересима  званичног  Загреба,  можда  најбоље  говори  најновији  случај. У  скоро  свим  медијима  прозападне  оријентације, а  нарочито  у  порајинском  и  републичком  јавном  сервису, појавила  се  информација  пре  неког  времена  о  званичном  огласу  преко  којег  извесни  Марко  Грдешић, асистент  на  Факултету  политичких  наука  у  Загребу, нуди  известан  новчани  износ  за  учеснике  тзв. ”Јогурт  револуције”  у  Новом  Саду  који  би  му  за  узврат  причали  своје  виђење  тог  догађаја  неких  скоро  30  година  касније. Дотичном  Грдешићу  ”Јогурт  револуција”  је  докторат  који  спрема  на  америчком  универзитету  Висконсин. Нема  шта, Хрвати  раде  ли  раде  свој  посао. Замислите  само  чега  се  дотични  асистент  сетио. Још  нуди  и  новац  учесницима  догађаја  да  му  га  испричају  и  да  кажу  своју  улогу  и  шта  о  томе  мисле  данас, јер  за  Грдешића, америчког  ђака  и  стипендисту,  а  хрватског  левичара  по  убеђењу, то  је  био  кључни  догађај  који  представља  почетак  распада  Југославије. Наравно, из  свега  овога  произилази  добро  позната  мантра  о  српској  кривици, од  Меморандума  САНУ, ”укидања  покрајина”, идеје  о  Великој  Србији  и  све  оне  бљувотине  западне  антисрпске  хистерије  и  пропаганде  коју  слушамо  деценијама. Једна  антибирократска  револуција  и  покрет  који  се  може  упоредити  са  сличним  у  свим  земљама  некадашњег  реал-социјализма  који  је  довео  до  укидања  ненормалног  стања  по  којем  је  покрајинска  администрација  могла  да  блокира  све  што  јој  се  прохте  на  нивоу  Србије, а  Република  Србија  није  имала  надлежност  над  покрајинама, представља  се  као  некакав  излив  ”великосрпског  национализма”. Како  би  онда  требало  назвати  ”Солидарност”  Леха  Валенсе  у  Пољској, или  ”Плишану  револуцију”  у  Чехословачкој, покрет  у  Мађарској  и  сл.? Изгледа  да  је  свима  национално  буђење  у  сумраку  комунизма  било  дозвољено, једино  Србима  није. И  онда  нам  ти  исти  спочитавају  недостатак  демократије, а  сами  су  гледали  да  блокирају  такве  процесе  код  нас. Иначе, амандмани  на  промену  Устава  Србије  и  нови  Устав  из  1990. године  донети  су  на  потпуно  легалан  и  легитиман  начин. На  крају  су  њихове  измене  и  нови  Устав  Србије  потврђени  и  у  Скупштини  СФРЈ  од  стране  посланика  из  свих  република. И  хрватски  представници  су  гласали  за  ове  измене, или  је  можда  Грдешић  као  левичар  заборавио  кога  је  тада  подржао  Стипе  Шувар. Када  се  већ  бави  истраживањем  узрока  разбијања  бивше  СФРЈ  Грдешић  би  требао  прво  да  погледа  у  своје  двориште, па  да  упореди  доношење  Устава  у  Србији  1990. године  са  новим  Уставом  Хрватске  који  је  донео  Туђманов  режим  прекршивши  све  правне  норме  и  саму  процедуру  доношења  Устава  из  којег  су  Срби  избачени  и  избрисани  као  конститутивни  народ. Сличну  гадост  је  кренуо  да  чини  и  Алија  Изетбеговић, па  је  мислио  да  заједно  са  Хрватима  може  да  прегласава  Србе  и  да  конститутивност  народа  уклони  из  Устава  БиХ. То  је  и  довело  до  рата, заједно  са  западним  интригама  и  разбијањем  Југославије, а  не  Меморандум  САНУ  и  ”Јогурт  револуција”.  Међутим, овде  је  још  нешто  по  среди. Јасно  је  да  Хрватска  не  одустаје  од  својих  претензија  ”до  Земуна”, и  да  после  њихове  председнице  Колинде  Грабар-Китаровић  из  ХДЗ-а  и  научни  радници, асистенти  и  професори, амерички  стипендисти, а  за  рачун  својих  западних  ментора, настављају  са  даљим  аспирацијама  и  тежњама  да  и  даље  разбијају  Србију  и  српски  етнички  и  државни  простор. Не  одустају  они  ни  од  Бачке  ни  од  Срема, а  ни  од  идеје  да  источна  граница  Хрватске  буде  на  Дрини. Између  хрватских  интелектуалних  левичара  и  црнокошуљашких  десничара  по  том  питању  влада  потпуна  сагласност. Онај  дегенерик  у  црној  униформи  што  маршира  кроз  Загреб, или  чекићем  разбија  ћириличне  табле  у  Вуковару, на  истом  је  задатку  као  и  углађени, салонски  професор  на  загребачком  ”свеучилишту”  левичарске  оријентације,  који  жели  да  присвоји  српску  ћирилицу  као  наслеђе  хрватске  културе. Са  том  разликом  што  је  по  нас  углађени  професор  много  опаснији. Хармонија  између  оних  који  су  спремни  да  као  бесни  пси  растргну  све  што  има  српски  префикс  и  оних  који  су  либерално  и  левичарски  ”одгојени”  и  спремни  да  после  злочина  оних  првих  само  пилатски  оперу  руке  и  да  наставе  са  културним  геноцидом, јер  када  они  први  покољу  и  побију  Србе, на  сцену  ступају  они  ”културнији”  који  онда  присвајају  и  фалсификују  српску  духовну  и  културну  баштину. Циљ  им  је  исти. Збрисати  сваки  траг  српског  постојања. Хрватски  левичари  и  десничари  ту  се  просто  утркују  и  допуњују  једни  друге  водећи  међусобно  политичку  борбу  око  утицаја  и  власти, а  истовремено  хармонично  сарађујући  у  спровођењу  геноцида  над  српским  народом. Ипак  су  они  и  једни  и  други  потребни  Хрватској  и  једни  без  других  не  могу. Једни  обављају  прљав  и  злочиначки  посао, а  други  то  прикривају  и  труде  се  да  представе  како  је  Хрватска  носилац  ”тисућљетње  еуропске  културе”. Што  је  најгоре  по  нас, у  самој  Србији  постоје  они  који  просто  само  што  не  цркну  од  среће  када  виде  загребачке  тенденције. Значајан  културни  и  јавни  миље  потпуно  је  прихватио  хрватско, нарочито  левичарско, становиште  као  своје. Зато  и  данас  код  нас  пролазе  све  могуће  хрватске  подвале, фалсификати  и  лажи, а  нарочито  онај  омиљени  мит  хрватске  левице  о  тајном  споразуму  Милошевића  и  Туђмана  о  подели  Босне, који  су  за  време  рата  пласирали  британски  обавештајац  и  либерал, потоњи  по  злу  упамћени  високи  представник  у  БиХ, Педи  Ешдаун  и  амерички  и  британски  агент, којег  су  касније  произвели  за  председника  Хрватске, ратни  злочинац  који  је  по  сопственом  признању  по  задатку  разбијао  државу  на  челу  чијег  председништва  се  налазио, Стипе  Месић. А  сада  су  се  Хрвати  окомили  и  на  српску  Војводину.

Тешко  је  и  замислити  како  са  неким  чије  је  само  постојање  засновано  на  негацији, геноциду  и  поништењу  свега  српског  могуће  успоставити  ”добросуседске  односе  и  сарадњу  у  региону”. Негирајући  и  потирући  све  српско  и  сводити  га  на  (друго)србијанско  како  би  онда  све  што  није  србијанско  престало  да  буде  српско  води  ка  стварању  нових  антисрпских  творевина, а  Србију  своди  на  слив  три  Мораве  и  потпуно  зависну  од  антисрпског  окружења. Ту  не  треба  имати  никаквих  илузија, нећемо  бити  колонија  и  протекторат  Вашингтона, Берлина  или  Брисела, већ  Загреба, Тиране, Љубљане, Сарајева  и  Будимпеште. Док  и  онај  остатак  од  Србије  не  постане  антисрпска  творевина  у  походу  на  Исток  против  Русије. То  је  будућност  коју  су  нам  наменили  САД, НАТО  и  ЕУ. Дванаести  је  час  да  се  дозовемо  у  памет  и  полако  откуцава. Потребно  је  да  се  појави  и  проговори  српски  Катон.

 

Жарко  Јанковић, Нови  Сад

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s