Видимо се код контејнера
Кренуло је страдање целулозе. Почело је постављање билборда, ево стижу и плакати. Ноћас испред моје куће деке и две баке међу њима, једва стоје, тресу им се мало руке, лепе плакате. Тихи, у ноћи.
Добра фора, узмеш им од пензије, онда они не би ли мало надокнадили унуцима за чоколаду као робови шуњају се ноћу и лепе нечије фотографисане насмејане главе за цркавицу у некаквој изборној кампањи. Немају они мишљење о томе тамо на слици. Немају ни став. Само лепе, да плате рачуне код куће. Гледам их на улици, док млади пролазе поред њих, неки су дилери, неки се враћају са добре журке, неки са љубавног састанка.
Гледам, не верујем. Некада су то биле акције које су радили неки клинци. Једни око поноћи, други око три ујутру прелепе то од поноћи, а у осам ујутру трећа фаца осване. Веровала сам да су схватили већ да је то бесмислена ставка кампање и да ће се манути тога у 21. веку. Јок!
ћћћ…све се променило, неће ова омладина да се жртвује.
И не треба!
Не дајте се ни ви пензионери. Није транзиција само ваша. Дрска моја децо будите још дрскији. Колико вас је могло бити исплаћено на неком радном месту за сву ту лову која је бачена на штампање целулозних лажи?
Зато мрзим кампање. Увек се сетим шта би се све могло са тим новцем.
Ако наставимо овако могли би у име народа да направимо један РЕАЛАН билборд са поруком – Видимо се код контејнера!
Тамо ћемо да проћаскамо како смо огладнели…у међувремену.
4. април 2016.
facebookreportermonitor.wordpress.com 