ВЕСТИ

Дејан Лукић: ПУНИ КРУГ


Ako je Slobodan Milošević nešto kriv za ono naše juče, ko je kriv za ovo naše danas?

Vesti
Dejan Lukić

Danas, ravno deset godina posle Miloševićeve smrti, svaka belosvetska, regionalna i domaća šuša ne propušta priliku da pruži oduška mržnji i mitomaniji; već prema strani sveta na koju se okrenula, odakle joj Sunce izlazi, ili dolari pritiču.

Ako je Milošević kriv što nije miropomazao bombardovanje Srbije, pa je usledilo ono što je usledilo, uključujući okupaciju Kosova i „demokratski“ puč u Beogradu, šta ćemo sa svedočanstvom koje nam je ostavio, niko drugi nego zapadni pregovarač zadužen za pogreb Srbije, Marti Ahtisari koji, usred bombardovanja (1999) kreće u Beograd, zajedno sa (Jeljcinovim) pregovaračem, Černomirdinom, pa posle, na 172. stranici njegove memoarske knjige „Misija u Beogradu“ sam priznaje: „Nismo, dakle, nameravali da idemo i pregovaramo sa Miloševićem, već da mu OBJASNIMO NEJASNO, ukoliko bude imao pitanja. Na kraju bi trebalo da izabere mir ili bombardovanje i predstojeći kopneni rat“.

I beše bombardovanje.

Oni u Beogradu koji čitaju Vebera kao Bibliju i obožavaju Zapad kao Sveti gral, mogli bi malo da prelistaju i Ahtisarija.

Tako, dakle, stoji – crno na belo – u dokumentu čoveka koji je u Vašingtonu dobio putni nalog da, još dok bombe padaju po Srbiji, krene na Dedinje i sa Miloševićem pregovara po metodu: „Uzmi ili rušimo do temelja“!

Ponuda Miloševiću bila je „sitna knjiga“ ispisana u deset ultimativnih tačaka – svaka gora od gore, a sa jakom „pregovaračkom“ kartom – krstarećim raketama i bazukama, sve dok Milošević ne potpiše kapitulaciju. U tački 3. stoji, tako, da će (kad Milošević potpiše) NATO da preuzme Kosovo u svoje ruke; u tački 6. je povlačenje svih srpskih snaga (sa vlastite teritorije koja se – uzgred – nekada zvala Stara Srbija)“, posle čega bi se „mogao dozvoliti povratak nekim licima na Kosovo“, ali smo radi „obeležavanja i čišćenja minskih polja“, a sve to (tačka 9) „u okviru Pakta za stabilizaciju Jugoistočne Evrope“ – čitaj: NATO okupacija.

Ostatak je istorija. Sve to što su Ahtisari i Černomirdin bili doneli u Beograd da Milošević ispotpisuje, nije bilo čak ni Danajski dar, nego brutalni ultimatum koji će sam, Ahtisari da potvrdi na 116. stranici njegove knjige: „Jugoslavija (Srbija) nema prava da zahteva tretman koji pripada drugim državama… Mišljenja sam da je, bez obzira na to kakva su bila stvarna razaranja (?!), vazdušna kampanja dobro obavila zadatak“.

Tako je zapadna „demokratija“ dobila šansu da naplati Srbiji sve dugove zbog odsustva saradnje u rasturanju Jugoslavije – a Miloševiću da naplati cenu za ono bagatelisanje američkog ambasadora, Vorena Zimermana – i nije ispuštala priliku, pa šta košta. A koštalo je tek toliko da Ahtisari zabeleži (strana 239), po obavljenom zadatku, kako je, eto, demokratija krstarećim raketama, od juga do severa Srbije – via Kosovo – dobro obavila posao.

I moglo bi se kazati da im trud nije bio uzaludan. Od tada pa do danas, za ciglih sedamnaest godina, u Srbiji se odigrao puni krug. Apologete one strane sveta koja nas je bombardovala, zaposele su komandne političke položaje. Molbu da nas prime u NATO samo što nisu kovertirali – prva ljubav zaborava nema. Na delu je u psihijatriji poznat fenomen fatalne privlačnosti između mučitelja i žrtve…

I nisu uzalud pametni već rekli da je, Slobodan Milošević bio državnik sa greškama, a ovi su greška bez državnika.

Извор: Вести онлајн

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s