ВЕСТИ

ТАЈ ИМ ДАН НЕ МОГУ ОПРОСТИТИ!


Испадосмо ми кривљи од њих који су криви и по Божјем и по људском праву. Сад се ми њима извињавамо, љубимо им крваве скуте, незвани играмо на њиховим свадбама а они нам одредили место за вратима. Зовемо их у наше сватове а они нам са црним барјацима долазе. Све нам њихово лепше и пријатније. Кад поменемо нешто наше ми се постидимо. Просто нам драге њихове бомбе и ракете. Драже но наше песме и процветале трешње. Драге зато што су њихове. Не дај боже да неко рече реч против. У топ би га ставили.

Испаде, нису криви они, но смо криви ми. Више жалимо њих но нас саме. Жалије нам њихових пара и ракета но наших суза и глава. Истрошили се људи. Да су наше сузе њихове вределе би више. Наше не вреде ништа јер су наше. Жалије нам њихових мајки но наших. Јер су њихове мајке њихове. Шта знају наше мајке шта су бол и патња.

Више вреди једно њихово „жао ми је“, назор речено, него седам потока наших суза и седам потока наше крви. Они су имали право то да учине, ми немамо право то ни да поменемо. Сами смо криви што нам се то десило. Немају они ту шта да нам објашњавају и да нам се правдају. Ми њима треба да се правдамо. Крива су нам и деца у колевци, код њих није крив нико, нити ће икад бити. Нити то ко од нас сме да помене. Да се они не увреде.

Намучили се њихови пилоти. Бацали бомбе дан и ноћ. Требало је то постићи. Требало је нишанити и циљати и по мраку и по дану. Просто нам их дође жао. Требало би их одликовати. Турити им медаље на крваве скутове.

Нашој деци то што је било не би требало помињати. Никако. Боље ће им то они објаснити. Они знају боље но ми. Ми морамо да гледамо у будућност. Код нас је само будућност светла, код њих и прошлост и будућност. Не зна се одакле бије јача ждрака.

Добро треба да припазимо шта радимо. Кад наиђемо поред споменика, крстача и рушевина да окренемо главу. Ако погледамо, ко зна како ће то бити растумачено. Ако се намрштимо – брука. Ако заплачемо, одакле нам право кад смо сами криви. А, и шта је наша суза спрам њихове.

Они све знају боље од нас. И како се кандило припаљује. Ако то сами не схватимо, они ће нам припомоћи да то утувимо. Шта ће кад морају! Не могу да постигну, а дошли би да нам објасне како се славска свећа пали и како се чита „Оченаш“ уочи славе. Кад се они буду питали нећемо га ни читати. Припомоћи ће нам они да то утувимо, кад већ неки од нас то до сада нисмо.

Намучише се помажући нам. А код нас још има незахвалних. Не зна се више шта су за нас учинили. Колико су нам ваљали. Ни побројати се не може а камоли захвалити им.

И, све што нам они учине за наше је добро. Нисмо ми довољно паметни да то схватимо. Што раније схватимо боље за нас. Неки међу нама, куд наопако, још у њих сумњају. Не знају кукавци да су у њих и бомбе паметне.

Што пре душу изгубимо то ће нам бити лакше. То нам они хоће рећи, а ми то никако да прочитамо. Шта ће нам душа јер тамо куд нас воде она и не треба. Ко се супротстави они му неће двапут објашњавати. Сам ће бити крив. Као што смо и ми сад криви.

И пишем све ово, а на памети ми једна слика. И, никако да је одагнам. Пролеће 1999. године. Ја дошао са Пештера, из Седме брдске бригаде кући, на дан одсуства, сија сунце, моја деца играју се на ливади, а изнад лете њихови авиони… Иза брда, од Кокиног Брода чује су тутњава њихових бомби… Руше и пале, убијају. Ћуте моја деца на ливади, ја их заклонио под скут од војничке блузе, дрхте од страха, застану и гледају висок стуб дима и прашине који се подиже од срушеног моста на Кокином Броду, знају и они шта и ја, а мени удариле сузе, четвороструке…

Од неког јада.

Тај им дан никад опростити ни заборавити нећу.

Iskra.co/Зоран Шапоњић

Advertisements

One thought on “ТАЈ ИМ ДАН НЕ МОГУ ОПРОСТИТИ!

  1. У дну школског дворишта на Карабурми гране старог дуда спуштају се скоро до земље. Трогодишња Видакова ћерка Ања је радо јела дудиње. Пружала је ручице, брала их и стављала у уста, повремено узвикујући: „Тата, види, дуде!“
    Тај узвик је често слушао у себи када је, четири године касније, заједно са Лидијом отишла из Србије, за време бомбардовања. Растали су се деветог дана бомбардовања, почетком априла. Први пут су се растајали не знајући кад ће се опет видети, а Ања је те године требала да пође у први разред. Чак су се договрили да, ако се не врате до почетка школске године, у школу пође у Лидијиној земљи, у Русији. Одлучили су да Лидија и Ања оду јер је руска амбасада организовала евакуацију својих држављана. У Београду се живело сложно али растрзано. Сирене су сваки час оглашавале ваздушну опасност, у становима често није било струје и воде, а склоништа су била загушљива и тесна. Могућност да се њих две склоне у сигурност указала се као спас. Али цена је била раздвајање породице и потпуно неизвесно време повратка, тако да им је изгледало да се растају заувек.
    Претходног дана су читали књигу Сент Егзиперија „Мали принц“. Ањи се посебно свидео део у коме лисица, на растанку, каже Малом принцу: „Ти имаш косу боје злата. Жито, које је златасто, подсећаће ме на тебе. И ја ћу волети шапат ветра у житу“.
    Грлећи га пред улазак у аутобус за Будимпешту, одакле је требало да авионом полети за Москву, Ања му је са сузама у очима рекла: „Тата, обећај да ћеш понекад прошетати поред школског дворишта и сетити се како нам је лепо било кад смо јели дудиње“.
    Раздвојеност им је падала тешко. Видаку се чинило да је откинут од самога себе, од оног дела своје личности који не може живети без љубави, свестан да остатак није вредан живљења. (Одломак из романа „Унутрашњи видици“)

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s