ВЕСТИ

СРБСКЕ МАРТОВСКЕ ИДЕ


Редиговање српске историје

Да ли је могуће пресудом Караџићу потиснути сећање на НАТО агресију
Аутор: Бојан Билбијачетвртак, 24.03.2016. у 08:05

НАТО агресија 1999: зграда МУП-а Србије у пламену (Фото Танјуг)

Да ли је за Хашки трибунал 24. март датум као и сваки други у години, па је сасвим случајно одлучено да донесу пресуду Радовану Караџићу баш на овај дан ? Или грађани Србије имају право да у томе виде неку дубљу симболику, јер су већ уверили да се историјски важни датуми често преклапају и понављају? Тако је Милошевић изручен Хагу на Видовдан, тачно 12 година након што је  одржао највећи митинг, а Европа признала БиХ на годишњицу немачког напада на Југославију. Или су све то само теорије завере.

Чувај се мартовских ида, подсетио је видовњак Јулија Цезара на своје пророчанство, неколико минута пре него што ће га завереници убити у Сенату. Ова Шекспирова крилатица постала је славна и далеко надилази обично значење средине месеца по римском календару, а поготово марта који носи име по римском богу рата. О томе бар Срби доста знају. Наше „мартовске иде” добро су описане и у историографији, али и у митовима, без којих ни један народ не би могао цивилизацијски да опстане. Ако се по томе, онда Срби имају ових догађаја и за извоз.

Сутра обележавамо још једну тужну иду – Дан сећања на жртве НАТО агресије, односно 24. март 1999. када су прве бомбе пале на нашу земљу. Као национални Дан сећања, овај датум обележава се од времена владавине Војислава Коштунице, али рекло би се да ни он, као ни они који су дошли после њега, нису на томе превише инсистирали.

Са замахом већим од пуког полагања венаца, први пут је и сам врх државе својим печатом оверио овај трагични датум тек прошле године, када је то учинио Вучић. Са ове временске дистанце, може се спекулисати и о томе да је Вучићев потез био храбар, ако видимо шта се све догодило после марта. Била је то година када су га каменицама дочекали на обележавању две деценије од сребреничког масакра, а Србија у Уједињеним нацијама само крајњим напором спречила резолуцију о „геноциду” и пуштање „државе Косова” у Унеско.

Нешто слично, изгледа, и ове године, са новим симболичним прилозима за српску историју. Док ће Вучић говорити на простору НАТО злочина у Варварину суд за процесуирање ратних недела у Хагу – судиће о Сребреници. Пресудиће Караџићу, али на неки начин и свима нама, јер они који кроз погрешну диоптрију посматрају  границу великог злочина и геноцида – сигурно не би имали ништа против да Сребреница буде заувек српска судбина. Крај историје, што би рекао вашингтонски видовњак у покушају Френсис Фукујама.

Можда би неки „крај историје” за Србију и био од користи, ако само погледамо колике повесне наслаге носимо на себи деценијама и вековима. Али изгледа да нисмо ми те среће: Черчил је својевремено добро објаснио да Срби производе историју радећи ако треба и прековремено, у три наврата. Једино што није напоменуо да сировине увозимо из иностранства.

Управо март нам је некако најпродуктивнији месец. Готово да нема дана који није споменик. Велике демонстрације 9. марта 1991, смрт Милошевића 11. марта 2006. и Ђинђића 12. марта 2003, па онда и 24. март 1999, као и 27. март 1941, којим је одбачен Тројни пакт са Хитлеровом Немачком, потписан два дана раније – само су неки од трагичних датума.

Памтимо и чувени 31. март који нам је скоро сваке године био неки „дедлајн” за искуњавање ових или оних обавеза према Хашком трибуналу. Тако је српска влада и сада морала вешто да маневрише да би се овог 31. марта изборила са хашком обавезом званом Шешељ, који ће пресуду самом себи гледати на телевизији.

Черчил је својевремено добро објаснио да Срби производе историју радећи ако треба и прековремено. Једино што није напоменуо да сировине увозимо из иностранства

И ми ћемо на тој истој телевизији гледати сутра како Хаг исписује нове странице у историји „српског марта”.  Можда неки чиновник заиста није помислио да је веома осетљиво изрицати пресуду првом председнику Републике Српске за геноцид у Сребреници – баш на дан када Србија плаче 17. годину заредом због својих 3.500 убијених и 12.500 рањених НАТО бомбама, од којих су 80 били деца. Можда стварно нису знали да је то крајње некоректно према Србији која искрено жели да гради нови, европски идентитет. Као што ни челници тадашње Европске заједнице вероватно нису помислили на изузетно негативну симболику признавања независности БиХ, баш на годишњицу бомбардовања Београда и почетка Хитлеровог тадашње Југославије.

Да ли су били тога свесни или не, ми то не можемо да знамо. Али, можемо да претпоставимо да, за разлику од бриселских чиновника који су 6. априла 1992. ипак били довољно присебни да накнадно сами себе коригују и нагласе да се њихова одлука примењује „од сутра”, у Хагу изгледа хоће баш 24. март. Тешко је поверовати да у овом трибуналу, у којем су случајеви из косовског рата једни од најважнијих, нису знали да је бомбардовање почело тог дана. И да и су случајно превидели ће њихова „правосудна бомба” пуна сребреничких геноцидних гелера, својом детонацијом заглушти ехо НАТО агресије према Србима.

Зашто је онда далеко од логике помислити да је циљ био баш то: да на годишњицу бомбардовања сви причају само о Сребреници и геноциду? Да се дан када су Срби били жртве претвори у „дан српских злочина”. Тако се нико у свету неће сетити Клинтона, Солане, Кларка, Олбрајтове и Холбрука – већ само Караџића, Младића, Милошевића. НАТО налогодавци ће тако остати „испод радара”, као невидљиви авиони које су слали у нападе.

Поређење са послератном Немачком свакако није пригодно, али га не треба ни избегавати – после Аушвица је сваки злочин против Немаца био „оправдан”. Чак и када су немачки цивили скапавали од глади и без лекова, када су фолксдојчери протеривани из европских земаља, без обзира на то да ли су за нешто криви или не.

Да није ван говорити о мучној симболици датума, бар када су Срби у питању, довољно говори и што је Милошевић изручен Хагу на Видовдан 2001, на исти дан када је 12 година раније одржао свој чувени говор.

А то је и датум када је Принцип из пиштоља пресудио Францу Фердинанду – који је такође желео да са супругом продефилује анектираном Босном баш на дан Боја на Косову, највећи дан српске историје.

Зато пресуда Караџићу, као и много тога што се до сада дешавало у Хагу, не исписује само нове странице историје, већ се сели директно у трагичну и фрустрирајућу српску мит. Можда заиста у свему не треба видети никакву заверу против Срба, али се поново много тога поклопило овог марта. Фабрика ииисторије још не иде у стечај.

Извор: Политика

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s