ЈЕЗИК И КУЛТУРА / АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА (аутор текста Драгослав Бокан)


Аутор: Драгослав Бокан

МОЈ ИМЕЊАК (И „НЕСЛИЧНА СЛИЧНОСТ“ МАНГУПЛУКА И РОДОЉУБЉА)

Драгослав (Драган) Николић (1943-2016) је рођен под окупацијом, детињство му је прошло у играма са зарђалим пиштољима и шлемовима (заосталим из рата), избачен из гимназије због неког крупног несташлука он са непуних 17 година уписује глуму на београдској Академији, тренира помало бокс и на улици довршава све оно што учи у књигама и на факултету.

У „филмску причу“ улази у ери „црног таласа“ и глуми ужасну (службено од јавности скривену) истину о нашем малограђанском друштву и вишедеценијској идеологији чисте лажи & сваковрсног лицемерја.

Глуми негативце који, ако ништа, имају петљу да сваком пљуну истину у лице и не пристану да се прилагоде устаљеним „правилима игре“ (па и по цену живота).
И кад глуми џепароше или „отписаног“ скојевца, он је једнако бунтован и неприлагођен, на ивици одбачености од „својих“.

Из сваког лика који заступа на филму, телевизији или у позоришту увек избија и просто зрачи та неумољива мушка харизма неког ко не пристаје да глуми задате идеале и бира хладнокрвни цинизам (са све цигаром у углу усана и пиштољем у руци) уместо режимски стилизованог „херојског романтизма“…
А након тога почиње да игра улоге џентлмена, отмених аутсајдера и усамљених, господствених карактера и јеретика свих врста. Уз непоновљиву и ненаметљиву лежерност, без трунке фолирања и оне одвратне помпезности и „шмире“ којом су накрцане улоге сличног типа његовој глумачких (формалних) колега.
Све може – осим пропагандног ушећеравања овдашње сиве, бетонски тврде и надасве крваве реалности.

„Прими ударац и врати га, најјаче што можеш“ и „Никог се не бој, јер, на крају крајева, ако останеш на попришту – не можеш да изгубиш ништа више од живота!“, гласиле би Драгослављеве максиме, његове две врховне Божије Заповести (у Гагином преводу са узвишено-теоријског библијског на чубурски, свакодневни језик уличне праксе).

Зато би овај текст могао да се наслови и као „ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА“. Али нећу да га претварам у баналну похвалу глумца чију смрт данас раскукано опевају и они којих се мој имењак гадио и презирао их свом снагом свог мушког, бескомпромисног става и неиструлелог лављег срца.
Хоћу да кажем нешто друго, много важније од апологетског набрајања најпознатијих улога и признања сада (привремено) мртвог и (анђеоски) БЕЛОГ јунака омиљеног филма моје студентске младости.
Желим да објасним не превише примећену сличност између ратничких родољубивих карактера из српске прошлости и Драгослављевих „негативних јунака“ са београдског асфалта. Да укажем на дубоку везу између те две наизглед сасвим различите харизме једне те исте мушкости (из две епохе наше историје).
Наиме, и иза хајдуквељковског (или војиславтанкосићевског) ратничког типа и иза мангупских карактера из драгославниколићевских филмова стоји оно исто, словенски широко и балкански тврдо – ХРАБРО СРЦЕ.
Мушкост у њеном суштинском значењу.

Хајдук Вељко је, знамо, имао обичај да, пред одлазак у бој, око себе окупља музиканте и певаче и тиме јавно запркоси смрти и онима који је се боје, а Драгослав Николић у својим безбројним филмским ликовима просто изазива све противнике да му се супротставе, па да им онда, без оклевања и респекта, „узме меру“ и покаже „ко су у ствари“.

Он не бије као садистички силеџија, табатор или горила (искључиво оне мање и слабије), већ инаџијски пркоси много већима и крупнијима од себе, показујући им да бој не бију „бицепси & трицепси“, него – срце у јунака.

Тај пркос иде и према наоружаним и непребројивим немачким војницима, углађеним полицијским инспекторима, свом потенцијалном дедињском (филмском) тасту, надобудним удбашким цинкарошима и ма коме пред ким би „било мудрије склонити се“ и „повући ручну“.

А то вам је иста она жилава, ратничка линија што се на овим просторима провлачи из поколења у поколење, без обзира на боју и крој униформе, само сада – у време потпуне и безизузетне покорности читаве СФРЈ свом Маршалу са доживотним мандатом – кроз очајничке потезе младих и унапред судбински осуђених младих лавова најновије српске „изгубљене генерације“.
Тај дечачки-али-ратнички-мангуплук који објављује и показује сасвим конкретну неустрашивост у погледу и држању има у себи толико тога од оног шармантног обешењаштва шумадијских тинејџера под шајкачом из 1804-те или 1914-те (од „Играле се делије“, преко „Радо иде Србин у војнике“, па до „Марша на Дрину“).
И ТО ЈЕ ОНО НАЈВАЖНИЈЕ У РАЗУМЕВАЊУ ОРГАНСКЕ, НЕДВОСМИСЛЕНЕ ПОПУЛАРНОСТИ ОВОГ СРПСКОГ ГЛУМЦА И ЊЕГОВОГ НЕУПОРЕДИВОГ ШАРМА.

Може Драгослав да себе назива Драганом и лепим Гагом колико му срце жели; да са својом Миленом поставља, „образ из образ“, своју Пожаревачку са њеном Душановом улицом (и свој Црвени крст уз њен Дорћол); да глуми у рекламама и проводи читаве ноћи по најбоемскијим бифеима и кафанчинама свог вољеног Београда; да избегава интервјуе и исповедање по новинама до миле воље… он ће заувек бити мангупски српски Давид који неће да устукне ни пред каквим Голијатом. И то је оно што код њега „баца с ногу“ и одушевљава сваког ко у себи осећа и кап своје вреле крви и свог јуначког порекла…
То је тајна његове толике различитости од свих других „извођача глумачких радова“ из пренакрцане архиве екс-југословенске филмографије.
Има нешто и од Црњанског у главном јунаку наше приче. Та урођена „политичка (и животна) некоректност“, иста преобилност мушкости (која се не доказује само по расклиматаним престоничким креветима), идентична спремност да се уради баш оно неочекивано и забрањено и, као најважније, бескрајни шарм словенских „златних дечака“, тих непоновљивих принчева улице којима се унапред и комплетно СВЕ опрашта (па и оно над чим би се, код ма ког другог, без пардона, осуђујући згражали).

Имао је, на неки начин, и Драгош Калајић у себи исто „то нешто“ (он је и Драгослављев вршњак, и из истог су краја), па наш једнооки Преле, сигурно и Сташа Краков и Димитрије Митриновић много пре њих, и још по неко (некад и сад)… али је последњи носач ове „храбросрчане“ штафете, без икакве сумње, био управо Драгослав-Драган Николић. Последњи Мохиканац ове жестоке (а племените и божански даровите) мушке расе у српској култури…
Зато подижем ово моје објашњење у вис, уместо чаше каквог омиљеног вина мог имењака, њему – и свима таквима! – у част.
Убеђен сам да Свемогући Бог и те како добро разуме сву дубину и дишевну лепоту оног што се (за њихових живота) тако вешто крило испод врха леденог брега ове групе добро прерушених витезова, бљештаво оклопљених мушкошћу и талентом.

Зна Он да су они његови. И да је храброст, несумњиво: облик истинске вере у Васкрсење и победе над смрћу.
Јер СМРТИ НЕМА.
Знамо ми то, а наш у Христу уснули Драгослав то ових дана лично и (убеђен сам) срећно проживљава.

1934173_10153947306964144_6006546994866626798_n

13. март 2016.
извор: https://www.facebook.com/dragoslav.bokan/posts/10153947828294144

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s