ВЕСТИ

Зоран Ћирјаковић: ПЛАЋЕНИ ПРОТИВ ПЛАЋЕНИКА


„Цензоловка” замера „Политици” да је „оставила широк простор за погрешне интерпретације и опасне закључке”. Занима ме да ли је наслов „Звери српске” из „Пешчаника” уопште могуће погрешно интерпретирати и извући неки закључак који није опасан
Аутор: Зоран Ћирјаковићсубота, 13.02.2016. у 22:00

Илустрација Д. Стојановић

Изгледа да је на Другу Србију ударило зло веће од Исламске државе, Мартина Шкрелија, зика вируса и ракета Ким Џонг Уна заједно – „Политикини” плаћеници. Према бизарном заплету достојном холивудске фантастике, ови подли клерофашистички плаћеници нападају тако што поштене антинационалисте, од којих су многи фантастично плаћени, дифамирају као плаћенике.

Сад, изгледа да „Политикини” лоши момци забушавају, па Рокфелерови добри момци упадају у кризу идентитета (или новчаника) – неке мукице морале су саме себе да назову „страним плаћеницима”. Биће да су амерички милијардери, лудо заљубљени у дозиране медијске слободе, склони да у оклеветаној Србији доларима целивају „антифашисте” који кажу да су таргетирани. Сећам се тако и да је после 5. октобра у листу „Данас” један недовољно донирани професионални грађанин сам себе обележио као „издајника”. Није лако, све је мања донаторска бара, а све је више гладних НВО крокодила.

Онима које, уместо Рокфелера, плаћа „Политика” бавила се и Биљана Србљановић. Она је написала да Љиљана Смајловић дели „не баш тако ситне мрвице својим сарадницима који су спремни на све” и истакла мене као главни пример плаћеника који врши „дифаматорски задатак”. Да би лажи деловале драматичније, наша најпознатија докторандкиња је додала и да је „новац који се врти око Љиљане Смајловић заиста замашан”.

Дакле, колико зарађује један домаћи плаћеник који је хонорарно ангажован „и то на више начина”? Колико кула и градова добија један „плаћени сарадник ’Политике’”? Како се богати предавач на школи новинарства УНС-а? Коначно, зашто је све ово важно?

Лажи лако почну да личе на истине. Главни уредник „Цензоловке” измишљотине изнете у цитираном тексту, који је недељама био најчитанији на овом сајту, искористио је као оправдање да испод једног, како сам истиче, нарученог текста, дода: „Негде почетком идућег месеца, ауторка ће за свој рад бити и плаћена, мора се рећи – више него скромно.”

Нажалост, не може скромније од онога што „Политика” плаћа за полемичке текстове које пишем. Чак и док сам као редовни колумниста био плаћен, то је било – мали је Београд, а чак и „деконтаминирани” Балканци су брбљиви – неколико пута мање и спорије од оног што „Цензоловка” плаћа лумене НУНС-а.

Тачно је да УНС плаћа – за годину дана добио сам девет хиљада динара, током два викенда, и то 1.500 по предавању. То је сума због које новинарски крем Друге Србије недељом не би устао из кревета, а камоли дошао да предаје. Зашто то тврдим?

Данас су актуелне и неке теме које не занимају стручњаке који, када кажу „цео свет”, мисле на Запад, па сам видео шта су „мрвице” и шта је „скромно” у рокфелерско-штифтунгашком транзиционом Дизниленду. Једном су ми се, збуњеном, извињавали што немају да ми дају више од, чини ми се издашних, 9.000 динара за једно предавање. (После сам сазнао да је познати „грађански” интелектуалац рекао да је то за њега понижавајуће мала сума.)

Као и Ђинђића, некрополитичка Друга Србија и њена новинарска удружења Ћурувију су „заволели” тек после стрељања

Као преводилац и новинар који је радио за западне медије, некада сам и сам био одлично плаћен – и гајио слатку илузију да је то само зато што сам имао среће и био вредан. Знам да има и (селективно) антинационалистичких колега које су зарадиле кућу у Лондону – један од њих данас воли да вређа колегинице које раде за тридесетак хиљада динара месечно.

Оно што не знам, мада ми се ту понешто јавља, јесте да ли би Биљана Србљановић била велика драматуршка звезда – и „Њузвикова” „жена за 21. век” – да су њени утучени ликови имали другачији морални или идеолошки предзнак. Да ли би и тада најпрестижнија западна позоришта плаћала да поставе њене текстове? Питам се и колико би јој хонорари били мрвичасти да зло у њеним комадима не мирише на Србију и да, на пример, није алкаидизовала Младу Босну.

Оно у шта сам, и из сопственог дугогодишњег искуства, сасвим сигуран, јесте да је дивно кад неко својом вољом пише оно што се на Западу очекује и, при томе, прелепо плаћа. Чак и кад нису паметни и елоквентни као славна докторандкиња, аутоколонијални умови и „корисни идиоти” немају цену.

Наравно, постоје и прави плаћеници – људи који говоре оно што не мисле и у шта не верују, само да би били плаћени. Али, незахвално је судити о мотивима. И „издајници” и „фашисти” имају и мозак и своју вољу – новац, по правилу, није њихово погонско гориво. Чини ми се и да многи од оних који су одлично плаћени сасвим искрено верују у, нажалост исплативу, црно-белу слику Србије. Зато сви који инсистирају на плаћеништву само хране два велика српска зла – шовинизам екстремних десничара и аутошовинизам умишљених космополита. Они тиме вређају многе добре, искрене и поштене људе и наводе их да буду још нетолерантнији.

Нажалост, фама о плаћеницима данас у Другој Србији бива инструментализована на два веома ружна начина. Један доводи до тога да, колико год да је монструозан или нехуман текст који цитирате, ако наведете име „антифашистичког” аутора, стиже твитер черечење и медијски „топли зец”, оправдан лажним оптужбама за лов и прављење листа.

Растислав Динић је тако чињеницу да је поменут као творац недопустиве синтагме „звери српске”, представио као део „актуелне хајке на ’стране плаћенике’” у „Политици”. Чак и ако оставимо по страни (реторичко) питање шта би наша „Друга УДБА”, неуморна НВО полиција мисли, урадила ономе ко би објавио текст под насловом „Звери албанске”, остаје, ваљда неупитна, људскост – можемо да пишемо о животињама у нама и зверским поступцима, можда и о људима као зверима, али онда оне не смеју да „имају” националност – ни српску, ни хрватску, ни било коју другу.

„Цензоловка” замера „Политици” да је „оставила широк простор за погрешне интерпретације и опасне закључке”. Занима ме да ли је наслов „Звери српске” из „Пешчаника” уопште могуће погрешно интерпретирати и извући неки закључак који није опасан. Зар цитирање људи који јавно износе гнусне ставове не представља темељни принцип сваког новинарства које претендује да буде професионално и одговорно. Или за „Цензоловку” и „Пешчаник” правила важе само кад је реч о њима неприхватљивим тезама, док је све друго недопустиво прављење спискова.

Притом, наши „питоми” ауторасисти превиђају да листе на које алудирају данас прави власт у узорној, сертификовано европској Хрватској, а не у Србији, коју овдашњи деконтаминатори, неки плаћени, неки не, упорно избацују из Европе, нацификују и бестијализују.

„Цензоловка” нуди и други, још опаснији, ућуткујући и сатанизујући аргумент. Њихова ауторка пише да је Србија „из личног примера Славка Ћурувије могла да види колико је кратак пут од упирања прстом до метка у чело”.

Нажалост, Ћурувија је и пре монструозног убиства служио за ућуткивање. Замало крајем деведесетих због њега нисам остао без посла. Моћна челница једне „невладине” организације, не знајући да сам ја бирао цитате из домаћих медија, замерила је мојој шефици на крају интервјуа што у текстовима у утицајном америчком дневнику у позитивном контексту цитира вечног „Милошевићевог човека”, „високо рангираног оперативца тајне службе” – Славка Ћурувију.

Посао су ми сачували угледни приштински Албанци, који су наредних дана на тест питање редом одговарали да од „српских новина” купују само „Дневни телеграф” и највише воле да читају баш мудрог и храброг Ћурувију. Његов лист тада је био једна од ретких ствари које су уједињавале два одвојена косовска света – српски и албански. Као и Ђинђића, некрополитичка Друга Србија и њена новинарска удружења Ћурувију су „заволели” тек после стрељања.

Оног тренутка кад се јавна критика, цитирање и навођење имена аутора срамних сентенци изједначе с „таргетирањем” и метком у чело, новинарство је осуђено на смрт. Амови које новинарима на главу набијају цензори из „Цензоловке” и „Пешчаника”, медија који нам је већ сервирао „мање зло” коме се не назире крај, могу да произведу само једну ствар – још неслободе и медијског мрака.

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s