ВЕСТИ

Радомир Батуран: НИШТА НЕ БОЛИ КАО ЛАЖ У ГРУДИМА


Radomir_Baturan_(1948)

Писац чудесног романа Кустос Мезезија, Радомир Батуран, отворио је душу и за сајт Србин инфо изнео све што је, радећи на пољу српске културе, морао да претрпи и што га је отерало у емиграцију, где данас уређује часопис Људи говоре.

Роман Кустос Мезезија почели сте да пишете пре 35 година. Шта Вас је подстакло на тај чин? Да ли сте и тада могли да наслутите да ће време прегазити наше памћење, и да ће се историја убрзати до непрепознатљивости?

Главни мотив за напуштање Сарајева 1975. био је и главни мотив за приступању писања романа Кустос Мезезија. У том граду сам провео најбурније године живота – од своје 15. до 27. године живота. Волео сам тај град, посебно његова излетишта у околини која сам често посећивао са својим друштвом.

А онда је дошало до почетка растурања државе Уставом из 1974. година. Најмрачнији типови засели су на републичку власт и почели су да се мешају у сваку пору живота друштва и грађана. „Национални кључ” постао им је полуга за све преметачине и подметачине. Почело је пребројавање по школама и факултетима колико је ђака и студената које нације по оделењима и групама, које су им националности наставници и професори, а стручност је занемаривана. Наставници су пред одлазак у пензију морали да мењају своје нрјечје. Насиље над језиком, његовим дијалектима и наречјима постало је свакодневно, чак и на имену српског језика. Свуда се махало националним барјацима и бојама. „Црвени сигнал” префарбан је у „Зелени сигнал”, „Плава кућа” у „Зелену кућу”… Залазио сам често у библиотеке, музеје и галерије, нарочито у „Вијећницу”, Музеј града Сарајева и Земаљски музеј БиХ. У библиотекама преко ноћи ничу нова кола босанскохерцеговачке књижевности.

У музејима кустоси причају лажи посетиоцима. По њиховој причи сви су босанскохерцеговачки муслимани били богумили и припадали некаквој „босанској цркви” које су прогањали и православци и католици па су они, из ината и поносом, с радошћу, прихватили мухамеданство, као спас када их је окупирала Турска царевина. Ништа младог човека не боли као лаж у грудима, а посебно ако настоји да дубље мисли и осећа. Убрзо сам разабрао да је и наше површно другарство – „јаранлук” – лаж. Званична власт нас је и даље приморавала на „братство и јединство”, а када се разиђемо, свако са својима, ословљавали смо оне из друге нације погрдно: „влах”, „балија”, „шокац”. Муслиманска деца на раскршћима поскакивала су под новим, црвеним фесовима и хвалила се: „Купио ми бабо нови фес за Бајрам”… Оџе су са сваке џамије позивали на молитву. Католици одлазили редовно на своје мисе, а на „поноћке” и ми са њима. Српска младеж није ни знала да постоје њихове две цркве у Сарајеву. Нико није смео ни помислити да купи својој деци шајкаче за Божић. Све сам више постајао незадовољнији том „пучином грдном” од три народа.

И дошао је преломни тренутак да напустим Сарајево. Примао се нови наставник српског језика и мене су изабрали за председника конкурсне комисије. Нисам хајао за „национални кључ” ни партије ни републике да се мора примити муслиман. Предложио сам да изаберемо оног кандидата који буде имао већи степен стручне спреме и већи просек оцена. По моју несрећу испало је да највишу стручну спрему и највећи просек оцена има Србин, са Филозофског факултета, а партијци су, „по кључу”, гурали муслиманку са Више педагошке школе која је имала најнижи просек оцена, али је била жена директора великог предузећа у Сарајеву. Комисија предложи мог кандидата. Партија не да. Отпор по дубини босанских Срба изабра ме исте године и за председника Савета школе тако да прегласасмо и школске партијце. Али, не лежи враже, не да Општински комитет партије. Запрети директору да ће распустити Савет и изабрати нови. Приведоше ме у Комитет на испирање мозга, али јуноша не поклекну. Запрети ми председник Комитета да ће ме сменити, а ја њему, наивно, да после тога ни дана нећу остати ни у школи ни у Сарајеву. Он изврши своје, а ја своје. Примише муслиманку, са најнижом стручном спремом и најнижим просеком оцена, а ја одох у Крушевац у новинаре. Тек 1992, када започе грађански рат у Босни, схватих са каквим сам се алама носио.

Е, баш те 1974, када сам се прегањао са сарајевским властима, започео сам писање романа Путуј игумане, који ћу касније прекрстити у Кустос Мезезија бележи”, и писаћу га 35 година. У редакцији издавача Catena mundi откинуо сам му онај глагол на крају и објaвио га под насловом Кустос Мезезија.

Фото: shutterstock.com

Фото: shutterstock.com

Не да сам слутио „да ће време прегазити наше памћење, и да ће се историја убрзати до непрепознатљивости”, него сам то знао и зато сам се преселио у Србију 1975. и нисам журио са завршавањем романа. Почео сам га покушајем пресељења византинског престола на Запад 663. године и чекао сам да га завршим догађајма који ће и Србе преселити на Запад. Дочекао сам деведесете прошлог века и 1999, годину злочиначког бомбардовања Србије од стране 19 држава тог истог Запада, као поенту свог романа и свог иронијског односа према фамозној историји у њему.

Познато је да сте магистрирали на романима Борислава Пекића, једног од наших најзахтевнијих и најдубљих приповедача. Колико је његово дело утицало на концепцију Кусотса Мезезије? Колико Радомир Батуран дугује Пекићу?

Иако сам роман започео раније него сам се почео бавити изучавањем романа Борислава Пекића, та његова чудесна, фантазмагорична структура романа и његова иронијска дистанца према фамозној историји, постале су и моје. Пекићев утицај на грађење литерарних конструкција мог романа постоји, али су свет романа, његова метафизика и својеврсна књижевна философија посве самосвојне.

Делови везани за Други светски рат спадају међу најпотресније странице у Вашем роману? Како тумачите чињеницу да је интересовање писаца за тај период одједном утихнуло, до те мере да се не пишу чак ни текстови о страдању српског народа, без идеолошког призвука?

Како Први, тако и Други светски рат био је геноцидан рат над мојим народом. Моји родитељи, најстарији брат и сестра, бројни моји рођаци, кумови и комшије преживели су Други светски рат, али су многи у њему и погинули. И геноцид су спознали делима и неделима бројних његових актера. Лажни савезници и комунистичка пошаст и хрватски и муслимански квинслинзи у Хрватској, Босни и Косову и Метохији извршили су геноцид и тоталитарно насиље над битијем и бићем мог народа, над његовим духом и егзистенцијом. Енглези и Американци бомбардовали су Србију на самом крају рата да би омогућили југословенским комунистима да уђу у Србију тек 1944, из које су истерани на почетку рата 1941. А када су ушли у Србију, када су се Немци повлачили, комунисти су отворили Сремски фронт и натерали необучену српску, монархистичку младеж да јуриша кроз сремску равницу на хрватске и немачке фашисте који се повлаче. Циљ је јасан: послати су српски младићи у смрт да се ослаби снага Србије и олакша Брозу и комунистима да преузму власт у њој.

Као стваралац, мислима и осећањима и пером, јединим оружјем којим сам располагао, побунио сам се и борио креацијом против зла – једино чиме сам могао.

Није тешко објаснити зашто је данас утихнуло интересовање српских писаца за период страдања српског народа у Другом светском рату. Њихови дедови, неких и очеви, били су актери тог страдања. Зар и они који данас владају Србијом нису стасавали уз пионирске и омладинске пароле: „После Тита – Тито!” Дух самопорицања, дух титоизма, дух секуларног свештенства, дух хришћанства без Христа и данас владају Србијом. Није извршена лустрација у Србији па данас потомци српских и југословенских комунистичких, хрватско-усташких, босанскохерцеговачких и санџачких ханџар-дивизија и косовско-метохијских балиста владају Србијом. Зар они нису помагали и данас здушно помажу НТО-геноцид над грађанима Србије? Генезу овог зла генијално су објаснили Предраг Драгић Кијук у својим књигамаУметност и зло и Хришћанство без Христа и Мило Ломпар у књигама Дух самопорицања и Повратак српском становишту.

Док су добијали „четворојулске”, „седмојулске” и „октобарске” награде актуелни српски књижевници су писали о Другом светском рату, истина идеолошка књижевна дела. Чим су те награде укинуте, као искусни идеолошки писци, а још искуснији ловци на награде, они су се пребацили на постмодернистичку идеологију Новог светског поретака и Сорошове и друге новопоредачне награде. Њихова стваралачка свест савршено се саобразила захтевима духа времена и идеологији сијаст новопоредачких комитета и фондација у Србији. Како сада да они пишу о геноцидима почињеним над Србима и у Првом, и у Другом светском рату и у Европко-америчком рату против Срба и Србије 1990-1999. када су сва три геноцида никла на тлу „најнапредније западно европске и америчке цивилизације”. Актери свих тих геноцида над Србима су Европљани и Американци.

Зато сам и напустио ту „пучину грдну” 1996. године када ми се згадио владајући дух у Србији и у њеним грађанима. Смучили су ми се сви однарођени српски лидери и све квази-демократске, и суштински неотаџбинске партије. После 20 година вратио сам се у Србију и, гле наше трагедије, затекао непромењен дух народа и дух времена. И даље Срби кличу идеолошким вођама и њиховим партијама које су створиле моћне обавештајне службе америчко-европског блока. И даље владају србијом „вампирска” деца очева који су кројила Титов Устав из 1974. када је почело страдање, не само моје, него и свих послератних генерација и југословенских народа. А у мом Крушевцу затекао сам исте људе на власти који су дрмали овим мени драгим средњовековним градом и регионом и деведестетих година.

Колико смо ми сами криви што нам се памћење затурило? Да ли верујете да и даље постоје храбри и усамљени појединци, који, попут Вашег кустоса, у своја четири зида раде посао читавих институција?

– Да не верујем у Кустоса не бих му дао главну улогу у свом роману. Одувек су у Европи постојали „људи институције” (док је старим континентом владао хуманистички идеал) који су имали већи углед, а тиме и друштвену моћ, него било који генерал и председник државе. Погледајте само који углед и моћ су имали у Европи Виктор Иго, Оноре де Балзак, Толстој, Достојевски; код нас Његош, Шантић, Дучић, Андрић… Творци Новог светског поретка добро су то знали па су у култури Европе и Света прогурали материјалистички идеал, а људе претворили у модерне робове који раде по цео дан и грцају у кредитима и свакодневно страхују да ће изгубити посао и да ће све отићи на добош, чак и сопствена породица. Обезвредили су све класичне, праве уметничке вредности, а огромним средствима подржали ширење кича и лаке забаве. Убацили су младима најнижу забаву и секс, алкохол, дрогу и умртвили снагу њихове младости, природну револуционарност и бунт. Уништили им породицу као најбољег васпитача и одгајитеља, афирмисали педерлук и лезбејство… Лабораторије „Империје атланских асоцијација” сваке друге године избацују нове вирусе неизлечивих болести: „птичији грип”, „свињски грип”, „ебола”, ”зика”… Фармацеутске индустрије цветају, људи умиру као покусни пацови… А да не говоримо о уништавању читавих народа и држава ракетама и бомбама „пуњеним осиромашеним уранијумом” када се год Империји прохте… Тим злом обилато су почастили и Србију.

Има и превише наше кривице што нам се памћење затурило. Олако смо дозволили да нас корумпирају до моралног посрнућа да верујемо у шарене лаже, пристајемо на лаку и сумњиву зараду, на анималну чулну забаву. Пристајемо на све што нам сервирају „реалити програми”, „перфомансе”, сексистичка мода, одбацујемо традицију и постулате своје културе, немамо српско становиште ни у чему, немамо српски ни политички, ни културни план, ни о чему дубље не мислимо ни осећамо… Криви смо што верујемо да је важно да се „ја снађем” и „лепо живим” без рада, а сви остали и све остало нека иде дођавола; што смо напустили своја села, своје родне њиве…Ових дана колега Мирослав Лукић у најави новог броја својих Новина будућности написа велику истину: „Кад је сељак сиромашан, читава је земља сиромашна!“ Егоизам, таштина и фукарлук владају светом. Владају и Србијом.

И поред свег посрнућа, у српском народу и његовој култури и данас светле под ореолом свог дела људи интелектуално поштени и самостални, слободни мислиоци, храбри, усамљени, али чија реч и дела и зраче и значе и дају нам наду да истрајемо. Пуно је таквих у српском народу било, а има их и данас. Кијука и Ломпара сам споменуо. Читајте њихова дела и мислите, а не додворавајте се непријатељу и фукари да им се допаднете.

Један од мало усправних: Предраг Драгић Кијук

Један од мало усправних: Предраг Драгић Кијук

Већ дужи низ година сте уредник једног необичног часописа, Људи говоре. Да ли можете, за крај, да нам кажете која је мисија тог часописа и по чему се разликује од других књижевних часописа на српском језику?

– Часопис Људи говоре покренуо сам 2008. године. Управо су ми помогли да га одржим слободни српски мислиоци: Предраг Драгић Кијук и Мило Ломпар из Београда, Небојша Радић са Кембриџа, Жељко Продановић из Окланда, Божидар Митровић из Москве, Џонатан Харт из Шангаја, Бабкен Симоњан из Јеревана, Олгица Стефановић из Новог Сада, Никол Марковић и Жељко Родић из Торонта и многи наши стални сарадници и претплатници са свих Континената. На жалост било је и оних који су нам убацивали клипове у точкове, али они, заиста, нису вредни ни помена.

И овај часопис добио је иницијалну капислу као и почетна идеја роман „путуј игумане”, или оне Црњанског „има сеоба, смрти нема”, „визија је јача од стварности”, као и она опомена на сваком опелу „подсетите се на смрт”. Стално сам се подсећам на смрт и забранио себи да ме таштина потопи. Желим да се креацијом својом и ближњих борим против зла, желим да служим свом народу. И зато сам покренуо независни часопис за књижевност и културу на српском и енглеском језику јер сам и књижевност и културу свог народа и других народа проучавао читавог живота. Такође сам себи забранио да часопис креирам као српске и југословенске идеолошке часописе у којима сам и сам сарађивао. Забранио сам себи да уреднике и сараднике бирам по пријатељству и противуслугама. Бирао сам их по делима. Ни до данас се физички нисам срео са уредником Продановићем са Новог Зеланда, али јесам по делу одавно. Забранио сам непотизму да привири у часопис Људи говоре, као што препознајем да они данас царују на српским факултетима и у редакцијама часописа. Записао сам три основна начела уређивања часописа на првој страници првог броја и поновио их у свих досадашњих 26 бројева. А та начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

А која је мисија часописа Људи говоре:

– да повеже српске и друге мислеће људе у свету;

– да динамично комуницира са читаоцима;

– да сваки наредни број буде бољи од претходног;

– да у њему нико не буде незамењив, па ни покретач;

– да у њему не буде полувековних уредника;

– да уступамо главну уређивачку позицију млађим и способнијим…

Где су препреке мисији овог часописа:

– у однарођеним српским државама и њиховим надлежништвима за културу и уметност која не примећују слободна гласила свог народа, већ само она која они контролишу (На овај часопис су претплаћене и Национална библиотека Канаде, и Универзитетска, и Референц библиотека Торонта, и Британска национална библиотека, али није ни једна библиотека у Србији, Српској и Црној Гори);

– у фукарском духу времена и народа („пучине грдне”) који су убили мотивацију читања и тежње грађана за широм културом (Сви трaаже да објављујемо њихове текстове или чланке о њима, а мало ко се претплаћује или даје донације да би часопис могао редовно да се штампа).

Radomir-KUSTOS-MEZEZIJAРОМАН РАДОМИРА БАТУРАНА НАРУЧИТЕ ОВДЕ!

СРБИН.ИНФО

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s