Елаборације колаборације
У још неиспричаној причи „шта смо све први пут имали у српској историји“, налазиће се и бајка по којој смо једини народ који никад није имао издајнике и колаборационисте. После Недића, остају Љотић и Вук Бранковић, чијом ће се рехабилитацијом елиминисати последњи колаборационисти у нашој повести.
Ова тренутна рехабилитација, која се односи на Милана Недића, има траг који води до великих планера разбуцавања српског народа, који се налазе споља и цела прича је мање-више у функцији даљег тупљења ово мало шкрбавих зуба, које Срби још имају. Клечање пред непријатељем, убијање сународнике за његов рачун, држање ода окупатору – све то заједно, дакле – треба да постане део душевног склопа модерних Срба. Више није довољно бити лојалан окупатору, трпети и бројати дане до ослобођења, сад се мора клицати и мора се прихватити да је окупација вечна.
Но, странци ко странци, раде како морају и умеју и то је нешто са чим се живи. Но, дух самоиздаје, дух колаборације, који громско заступају корисни идиоти, јесте оно што треба да нас забрине.
Гледајући, ових дана, како српска десница, с пеном на устима, брани „ђенерала“, како правда његову колаборацију и издају, како превиђа десетине логора по Србији, схватам да опасна времена долазе. Онај ко се диви Недићу, и сам ће поступати као Недић, а – читава наша исорија сведочи о томе – Недић није поступао српски.
До које мере је ствар натегнута, до које мере се аргументи не поштују, види се из простог питања, чији би одговор требало да буде и крај дискусије. Питање је просто: да ли је Недић био колаборациониста? Све ћете чути у тим дискусијама, али прост, једноставан одговор на једноставно питање, никако. Браниоци имена лика и дела никада не одговарају на „да ли“, већ само на „зашто“. Аргументи су килави да килавији бити не могу, али браниоцима то не смете, јер су и сами потонули у дух самоиздаје. За издају увек постоје разлози, против издаје говори част. Стављање Недића у пантеон српских хероја, попут Обилића, или Лазара, Синђелића, или Тепића, означава потпуни морални суноврат српске деснице. Међу овима нема ни једнога који не би обесио Недића.
Хајде да видимо те аргументе којима се брани колаборација:
– Он је морао. Није морао. Нико не мора. Он је хтео.
– Да није он, неко би то, свеједно, учинио. Вероватно. Али, то Недића не правда. Свако има избор. Бојовић је одбио, јер му је лична част и част народа била изнад примитивне философије „хајде да спасемо што се спасти може“. Изговор је, заправо, криминоген и могао би да важи за сваког НАТО пилота, који је бомбардовао нејач: да нисам ја, неко би свеједно.
– Он је жртвовао своју част да би спасао отаџбину Тек ово је будалаштина. Човек који није могао да спасе своју част, не може да спасе ништа. Тешко земљи коју бешчасни спасавају. Али, шта о части знају они који хвале колаборацију? Претпоставка да хвалиш бешчасног је да и сам немаш части. Могла је нека београдска курва, рецимо, 1941. давати Немцима џабе, да не одлазе у села, да силују сељанке. Временом ће се заборавити да је курва, па би још могла догурати до хероине српске деснице, јер је трампила част за спас српског сељаштва.
– Он је спасао многе српске животе. Многе и није. Напротив, хиљаде сународника је отправио на онај свет, у бројним логорима по Србији.
– Он је ликвидирао само сараднике комуниста. А комунисти и њихови сарадници, наравно, нису Срби и сународници. Тако десничари виде свет, у складу са својим кодексом части. Опет, Недић је ликвидирао и много сарадника Југословенске војске у отаџбини, због чега га је и Дража ловио и због чега је вршио одмазде над Недићевим људима.
– Он је спречио Немце да врше репресалије над Србима. Не знамо ми шта би Немци урадили. Можда би, можда не би. Овде се, у скалду са правилима мишљења српске деснице, пореди оно што је било, са оним што је могло бити.
– Недић није био исто што и Павелић. Не знам кад је овај идиотски аргумент уопште продро у наше расправе али, по духу његовом, јасно је да је десничарски до сржи. Кад се објашњава необјашњиво и брани неодбрањиво, уводи се споредна тема, у овом случају Павелић, те се доказује да је Недић био бољи од Павелића. Прво: у односу на Павелића је и Атила Хун био Мајка Тереза, али то нико и не пореди.
Друго: Недић је наш проблем и био би наш, таман да на свету није било ни Хрвата, ни Павелића.
– Недић је радио из прагматских разлога, те је зато колаборација оправдана.
Колаборација је била и биће злочин против народа и не може се правдати прагматичним разлозима. Управо, прагматични разлози и „прихватање реалности“ спадају у философију наших непријатеља, коју су, свесно или несвесно, прихватили наши десничари. Заузевши становиште непријатеља, у своји очима су постали бољи Срби. Фуј!
Без релативизације појмова морала и части, феномен Недића се не да објаснити. Тек морално посрнули потомци ће наћи морално оправдање за неморално понашање Недића; тек морално посрнули потомци ће тврдити да је за бомбардовање РТС-а крив директор, а не НАТО; тек грађански расположени постсрби ће тврдити да је за стрељање у Крагујевцу крива нека партизанска група, а не Немци, који су пуцали. У изврнутој оптици ових грађанера, којима су уста пуна срБских вредности, традиције и православља, жртве и џелати могу да замене места. У дубини ствари, међутим, помахнитали квазипатриоти не могу више да прихвате ни једну српску вредност, нити српски морал, па чак ни православље, ако га претходно не редефинишу по мерилима сопственог отпадништва од традиционалне вере и традиционалног морала. Само они, који су ослобођени српског духа, могу да у исти кош трпају Недића и Обилића.
Сам Недић, симбол српске части у очима однарођене деснице, није имао чак ни толико личне части да себи испали метак у главу, кад је његов државни пројекат пропао.
Заговорници рехабилитације су веома гласни и букачки расположени у јавном простору, али бука и режање не решавају ништа. Људи им се, већ двадесетак година измичу у јавним дискусијама, јер виде да ови подли „шампиони срБства“ само дискфалификују саговорнике и вређају без мере свакога ко не мисли као они. Научили су две-три пароле, десетак фраза и спремили много пљувачке, па мисле да су некога убедили, или застрашили. Нема од та посла ништа, што каже народ. Нисмо ми последњи Срби, па после нас неће нико ништа разматрати, нити постављати питања. Проћи ће и ово време, време у којем деца комуниста, прерушена у десничаре, одређују шта су српске вредности.
Наша историја, наши митови и наша епика, целокупна наша етика, сви наши преци говоре против колаборације, против издаје и моралне колебљивости, али ови пајаци, који се издају за браниоце српства, пет пара за то не дају. Они, ти браниоци, нису израсли и нису одгајани из тог духа и у том духу, већ су подизани по комунистичким кућама и то оним у којима се превредновање свих вредности подразумевало и то на идеолошким основама. Они, дакле, који су, због идеолошких опредељења родитеља, одсечени од племенских обичаја, од традиције и вере, сада хоће да свима нама објасне шта су обичаји, вера и традиција. Да није одвратно, дала би се добра комедија од тога направити.
Тек разуемвањем конвертитства и реконвертитства, што ће рећи бега из српства у комунизам (онај утилитарне, прагматске природе: „ваш сам, браћо, ако има станчић, платице и неко летовање преко комитета“), а потом бега из комунизма у српство, може се објаснити страхопоштовање према мотивима Недића, јер су ти исти мотиви, прагматски и фунционаистички, красили и родитеље данашњих недићофила, само у оквиру другачије идеологије.
Дати дупе за живот, дати образ за спас, сагнути се пред сваким ко има моћ и силу, сасвим је грађански, али није српски и браниоци ђенерала треба озбиљно да се запитају (што неће урадити, јер себе виде као овлашћене тумаче српства, баш онако као што су им родитељи били овлашћени тумачи комунизма) има ли ичег српског у њима?
За несрећу, у целу ову папазјанију се укључила и другосрбијанска боранија, која у рехабилитацији Недића види повампирење фашизма, што је потпуно промашена тема, али „друга Србија“ од промашених тема и живи. Утеха за заговорнике рехабилитације је да су сви остали данашњи колаборационисти на њиховој страни.
16, фебруар, 2016
извор:
facebookreportermonitor.wordpress.com 