ВЕСТИ

ПЛАМЕН ПРЕДАКА: СРБИЈА И СРБИ


ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ

18.05.2014 | 00:07
Ненад БЛАГОЈЕВИЋ
srb.fondsk.ru

Немојте никад заборавити ко сте. Нека у вама увек тиња пламен предака, тај пламен ће вас чинити живим. Тај пламен прошлости подсетиће нас на нашу веру и помоћи нам да кроз чињенице не заборавимо истиниту улогу Срба. Помоћи ће нам да схватимо зашто је Косово душа Српског народа. Приказаће нам се јасне слике момента када се Српска душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. Од тог момента Срби имају улогу праведника, то је нај часнија али верујте и нај тежа улога. Знам многи ће речи да су то велике речи. Рећи ће да је то опет она стара прича о „небеском народу“, а на  ивици усана својих покушаваће да сакрију подсмех. То је њихово право. Наше је да их као православни хришћани још једном подсетимо чињеницу  да је наш народ много пута ишао путем мученика, покушавајући да буде на страни правде. Можда то неверницима ништа не говори. Онима који су читали Библију јасно је да пут до Небеског Царства не може бити посут латицама ружа, да је то пут истине, пут искушења. Народ који има веру праведника  мора доказати да је ње искрено вредан. Покушаћу да песмама Горана Полетана у вама пробудим уснули пламен предака. Песме гле чуда носе назив  СРБИЈА  и  СРБИ“:

 

СРБИЈА

 

Ја сам из оне земље, знате,

Што свакој сили на путу стоји.

У њој се живот не цени много,

У њој се славе само хероји.

То вам је она земља, ма, знате

Што вјековима само страда.

Никад се неће опаметит,

Мисле да свијетом правда влада.

Ја сам из оног народа, знате,

што се ником са пута не склања.

За њега нема већи ни јачи,

Он се не плаши ратовања.

То вам је онај народ, ма, знате

што гене рата у себи носи.

Њему је највеће задовољство

да нај јачима запркоси.

Дођеш ли у ту пркосну земљу

у којој никад нема мира,

завољет ћеш тај народ којем

срце над разумом доминира.

 

 

СРБИ

 

Има једна земља, дивља и крвава …

У њој се рађају људи ко вуци.

И у миру за бој љут су увек спремни,

С ножем под јастуком , к`о некад хајдуци.

Не дирај их , биће сретни у свом миру

И неће их бити брига ни за кога,

Ал` такни их само, крви да окусе …

Тада за њих нема закона до Бога.

Довољно је само да крв намиришу

И одмах се буди нарав успавана.

Гени у бој зову, сјете се предака,

Крви се морају напит` од душмана.

 

Емоције које ове песме код мене изазивају а које се надам делим са вама, дуго сам размишљао како да опишем. Онда сам схватио да шта год  кажем биће како је својевремено рекао наш Никола Тесла излазећи из воза на станици у Београду и спуштајући после много времена своје ноге на Српско тло:

Немојте по слабости мојих речи судити о јачини мојих осећања“

Зато сам се одлучио да своје емоције искажем великим речима и мислима наших предака. За које сам некако сигуран да су довољно јаке да одсликају и моје мишљење и емоције у нај бољем светлу. Пре него што искористим речи наших јунака, морам да подсетим на још неке чињенице које јасно дефинишу нашу улогу. Не смемо заборавити да нас је Свети Сава повео путем праведништва, да у том моменту стадо које није знало куда кренуло путем који се Европи није свидео. Али Свети Сава нас и није повео путем који ће се неком свидети или не. Повео нас је јединим исправним и могућим путем, јединим путем који његово стадо води у Царство Небеско. Пратећи Светог Саву народ је изабрао Христа Бога и Његово Еванђеље. Народ је радосно ишао за својим светим вођама. Кроз земаљско хитао небеском, кроз пролазно не пролазном, кроз смртно бесмртном.

Онда када је у 15 веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље, нису биле у могућности да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана. Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, т.ј. да православна црква призна врховну власт Ватикана (те уцене се и до данас нису промениле).

Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао уцени. Заказан је сабор у Фиренци 1439 године. На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви осим , Србског. Тадашњи владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је свом патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу и изда светосавски пут. Те 1439 год у Фиренци унију са Ватиканом и католичком црквом потписали су сви православни верски поглавари, сви осим светог Марка Ефеског и Патријарха Србског.

Сазнавши шта се догодило и чувши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију и нису прихватили уцену Европе, настали су нереди. На захтев народа Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима усађивана у срце мржња према Србима. Српски народ то није скренуло са пута, он није одступио од пута својих предака. Наставио је путем којим је кренуо без обзира да ли се то свиђа Европи. Баш онако како му је Свети Сава оставио. Зато и не треба да нас чуди страдање наше. Оно треба да нас чини поносним. Поносним али не и гордим. Чињеница да припадамо таквом Божјем стаду које и даље пркосно стоји указујући на једини прави пут и Христову веру у Небеско Царство је оно што нас чини праведним. Народи без тога су народи без праве вредности, они су само поворка ходајућих лешева, чији пут земаљски кратко траје. Ово можда нај боље осликавају речи светог Цара Лазара:

Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним“

У овој реченици су садржане чини ми се све моје емоције које су изазвале и песме „Србија“ и „Срби“ али и пробуђени пламен предака који ми струји кроз тело. Али да не заборавимо ништа мање снажне речи Милоша Обилића:

„Читајући ненаписане књиге заборавио си оне написане, а у тим си књигама могао да прочиташ да је пастир био и двапут крштени велики жупан србски Стеван Немања, и његов син Стефан Првовенчани краљ и свети Сава равноапостол и Стефан Урош други и краљ Милутин и Стефан Душан Силни србски цар, могао си да видиш и да прочиташ да ти пастири нису губили овц , да србски народ са њима није био стадо оваца што блејећи иде на клање, да су пред њима узмицали и лавови, па би на основу онога што је било могао да видиш и оно што ће бити …“

 

И за крај данашњег буђења ЦАР ДУШАН СИЛНИ:

 

„Бојте се, ја нисам човек, ја сам вук.

Ја не причам и не пишем, ја завијам.

Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан.

Завијам да би ме чопор чуо мој, да би ме чули вукови,

Да би ме чуле вучице, да би ме чули вучићи

Да би се окупио чопор мој!

А кад се окупи чопор мој, бојте се пси!

Прештампавање материјала са сајта поздрављамо под условом позивања на електронско издање „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s