ВЕСТИ

СПУТЊИК: КО МОЖЕ СРБИЈИ ДА ВЕЖЕ РУКЕ ЗА САРАДЊУ СА РУСИЈОМ


КОМЕНТАРИ И АНАЛИТИКА

18:48 13.01.2016Преузмите краћи линк
Никола Јоксимовић
11702621

Кад год Србија покуша да успостави тешњу сарадњу са Русијом, део јавности труди се да подигне халабуку о томе како Србија не испуњава своје међународне обавезе према Западу. Србија јесте преузела неке обавезе за одређене ствари, али то јој ни у ком случају не везује руке да прави одређене безбедносне аранжмане са Русијом.

Чињеница да се Србија налази на ветрометини и раскрсници стратешких међународних путева аксиом је који не треба доказивати. Да нам је географски положај донео многе несреће, ни то не треба доказивати. Од 2000. године до данас Србија тражи начин да положај геополитичког раскршћа учини повољнијим него што је он био кроз историју.

У ту сврху служила је спољнополитичка доктрина о „четири стуба“ српске спољне политике, коју је својевремено промовисао тадашњи министар спољних послова Вук Јеремић, а и нешто касније усвојена Декларација о војној неутралности Србије.

Међутим, кад год Србија покуша да успостави тешњу сарадњу са Русијом, било да је реч о војној, економској или политичкој сарадњи, део српске јавности труди се да подигне халабуку о томе како Србија не испуњава своје међународне обавезе према Западу. То се десило и током посете потпредседника руске Владе Дмитрија Рогозина. Чим је Рогозин полетео са сурчинског аеродрома, отворено је питање поштовања споразума које Србија потписала са НАТО-ом.

ИПАП и СОФА

Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) није међународни уговор већ оперативни план, списак активности које земља-чланица Партнерства за мир треба да спроведе. У том документу не спомиње се никаква забрана Србији за војну или било коју другу сарадњу са земљама које нису чланице НАТО-а.

СОФА споразум, који је Скупштина Србије ратификовала средином године јесте међународни споразум, али ни он не брани Србији војну сарадњу са Русијом. СОФА одређује услове за слободно кретање НАТО војника кроз Србију, њихову обуку у бази „Југ“ код Бујановца, размену података са ЕУ и НАТО, усклађивање прописа у области одбране са ЕУ, уништавање вишка наоружања, модернизацију опреме и наоружања и образовање официра у складу са болоњским процесом и стандардима НАТО-а.

Ни овај споразум не предвиђа одредбе које би Србији браниле војну сарадњу са Русијом или неком другом нечланицом НАТО-а. Међутим, неке његове одредбе ипак указују на то да Северноатлантска алијанса неће благонаклоно гледати на опремање српске војске средствима из других земаља.

Србија је преузела низ обавеза потписавши споразуме са НАТО-ом, од којих нису сви војне природе, каже аналитичар Фонда стратешке културе Душан Пророковић. Неке од њих карактерише као „бесмислене“, као што су одредбе о убрзању приватизације у Србији или оне о поштовању људских права које се тичу одржавања геј параде.

„Србија јесте преузела део обавеза и одговорности за одређене ствари које мора да уради, али то јој ни у ком случају не везује руке да прави одређене безбедносне аранжмане са Русијом или било којом другом државом која није чланица НАТО“, сматра Пророковић.

Са њим се слаже и Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду. На питање да ли Србија може да склапа безбедносне аранжмане са државама које нису чланице НАТО, одговара да наравно да може.

„Још увек не постоји споразум који Србији то брани. Србија то сме да ради“, категоричан је Јанковић.

Неконзистентност српске спољне политике и српска неутралност

Недоумице о поштовању и непоштовању српских међународних обавеза, према Пророковићевим речима, долазе одатле што Србија нема конзистентну спољну политику. Више се реагује од тренутка до тренутка, а мање сходно стратегијама и доктринама које су усвојене претходних година, каже он.

„Ако је нека олакшавајућа околност за наше власти, Србија се налази у врло незгодној ситуацији, много је више објекат него што је активан играч или субјекат међународних односа и мора да реагује на одређене ситуације, попут набавке балистичких ракета од стране Хрватске. Наши спољнополитички потези у већини случајева су изнуђени, питање је у таквим околностима и да ли можете да имате дугорочне спољнополитичке стратегије“, објашњава Пророковић.

И неутралност Србије се, према Пророковићевим речима, уклапа у причу о неконзистентности српске спољне политике. Прокламована српска неутралност, каже Пророковић, више је тренутног карактера него што се ради о доктринарним и стратешким стварима. Питање неутралности се помиње само када притисак НАТО-а довољно ојача да београдска политичка чаршија почне да прича како је приступање Србије Алијанси неминовност, сматра Пророковић.

„Наш проблем је што концепт неутралности у Србији није до краја дефинисан. Мислим да би било добро да се он дефинише, да се усвоји нова резолуција у Скупштини која би говорила само о томе. Тако бисмо много више знали шта је неутралност, како се до ње стиже, како се брани, каква је улога и какве су обавезе Србије“, закључује он.

И чланице НАТО-а желе да изађу из његовог загрљаја

Србија, према мишљењу Слободана Јанковића има отворену понуду Русије за војну, политичку и економску сарадњу и она ту понуду треба да искористи у свом интересу. Такво њено понашање поклопило би се са интересима оних земаља које желе да изађу из НАТО загрљаја. Народ у ЕУ и НАТО-у су незадовољни и све теже га је прикрити контролом информација, сматра Јанковић. Незадовољство, каже Јанковић, све више избија на површину, али оно још нема јасну артикулацију.

„Генерално, људи су незадовољни ЕУ. Незадовољни су и НАТО-ом. Треба се подсетити да је још 1990. Немачка отворила питање опстанка НАТО-а, после урушавања Варшавског пакта“, објашњава Јанковић.

И дан-данас, с времена на време, земље-чланице НАТО-а постављају питање опстанка и сврхе тог савеза који је, од одбрамбеног, постао офанзивни савез, додаје Јанковић.

Очигледно, ветрометина на којој се Србија налази не престаје да буде занимљива великим силама. Тако поборници уласка Србије у НАТО као најјачи аргумент узимају чињеницу да су све земље у окружењу (осим БиХ) чланице тога савеза, као и да нема приступања ЕУ без приступања НАТО-у.

За Јанковића ови аргументи слични су онима који су германофили у Краљевини Југославији употребљавали када су се залагали да Југославија приступи Тројном пакту. И тада се говорило како смо окружени чланицама тог савеза, како треба њему приступити и како треба да се угледамо на своје окружење. Међутим, дугорочно посматрано, испоставило се да је Тројни пакт у другом светском рату био поражена страна, закључује Јанковић.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/komentari/20160113/1102476477/Ko-moze-Srbiji-da-veze-ruke-za-saradnju-sa-Rusijom.html#ixzz3x9zaGdkR

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s