ВЕСТИ

За Трећи светски рат Русија спремнија од Запада


20. децембар 2015. Ракеш Кришнан Симха
Представљамо кључне факторе који би могли да предодреде победу Русије у евентуалном светском рату.
R-36, ss-18

Нуклеарна ракета „Војвода“ (SS-18 Satan). Илустрација: mil.ru
У јуну 2014. године Пентагон је извео симулацију чији је циљ био да предвиди исход битке између Русије и НАТО-а. Сценарио вежбе подразумевао је да Русија уђе у сукоб са чланицама НАТО-а Естонијом и Летонијом. Да ли би Северноатлански војни савез био способан да одбрани ове државе?

„Резултати су били обесхрабрујући“, написала је Јулија Јофе за часопис Foreign Policy. Чак и када би све трупе САД и НАТО-а стациониране у Европи биле послате на Балтик, укључујући и 82. падобранску дивизију, оспособљену за брзо деловање, САД би изгубиле битку.

„Ми једноставно немамо те снаге у Европи“, објашњава један виши амерички генерал. „Поред тога, чињеница је да Руси имају најбоље ракете земља-ваздух на свету, а не устручавају се ни да употребе тешку артиљерију“.

Победа Русије у овом виртуелном сукобу није била једнократна. Американци су поменуту вежбу извели чак 16 пута, са различитим сценаријима који су сви били у корист НАТО-а, али је закључак увек био исти – Руси су једноставно непобедиви.

У овом контексту непромишљен турски потез обарања руског борбеног авиона је лоша вест за НАТО. Будући да је Турска чланица овог војног савеза, руско ратно ваздухопловство од сада помно прати и деловање осталих земаља алијансе предвођене Америком, јер оне могу донети одлуку о пружање војне помоћи турском савезнику.

Шансе да САД изложе Њујорк могућем удару зарад одбране Истанбула занемарљиво су мале, што Турску доводи у позицију да сама брине своје бриге и чини је веома нервозном. Па ипак, никада се не сме у потпуности искључити вероватноћа да НАТО нападне Русију нуклеарним оружјем.

Употреба нуклеарног наоружања несумњиво би имала страховите последице по обе стране, као и по целу планету, али, ако до ње дође, постоје неки важни фактори који претежу на руску страну.

Капацитет у мегатонама

Према подацима које су 1. октобра 2014. године међусобно разменили Москва и Вашингтон, Русија располаже са 1.643, а Америка са 1.642 стратешке ракете опремљене нуклеарним бојевим главама. Разлика у броју јесте занемарљива, али у снази је веома упадљива. Наиме, руске Ракетне трупе стратешке намене (РВСН) у својим силосима имају ускладиштено наоружање које по разорној моћи превазилази све чиме САД располажу.

За одвраћање од противничког нуклеарног напада Москва се највише ослања на ракете „Војвода“ (НАТО их означава као СС-18 „Сатана“), од којих само једна може да уништи подручје површине америчке савезне државе Њујорк. Да би се схватило колика је моћ овог оружја, најбоље је упоредити је са снагом бомби којима су САД 1945. године разориле јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Бомба бачена на Хирошиму представљала је примитивну бојеву нуклеарну главу снаге 15 килотона, али је то било довољно да се за свега неколико секунди сравни са земљом град од 70.000 становника. Ракета „Војвода“ носи 10 нуклеарних бојевих глава снаге од 750 до 1.000 килотона. Постоје и ракете ове класе које носе само једну бојеву главу снаге 20.000 килотона, што је 1.333 пута више од бомбе употребљене у Хирошими.

Треба имати у виду да 80% америчког становништва живи у источном и западном приобалном појасу, тако да само неколико прецизно усмерених нуклеарних ракета може да затре сваки траг људског постојања у тим густо насељеним узаним појасевима. Насупрот томе, Русија има двоструко мање становника од САД, али је оно распоређено по целој територији највеће земље на свету, тако да би бројне људске заједнице преживеле не само први, већ вероватно и други талас бомби.

Русија има још једaн адут, а то су надзвучни бомбардери Ту-160 који достижу брзину већу од 2 маха. Стационирани су на утврђеним аеродромима смештеним дубоко у срцу Русије, одакле могу преко Северног пола да дођу до безбедне позиције изнад Атлантика и испале крстареће ракете опремљене нуклеарним бојевим главама, а затим да се врате у базу и посматрају резултате свог дејства на ТВ каналу Си-Ен-Ен.

Претходна реченица подразумева да ће Си-Ен-Ен преживети нуклеарни напад. Ипак, то уопште није извесно, јер флота руских стратешких бомбардера може без већих потешкоћа да уништи сваки већи амерички град.

Пошто им је моћ руског наоружања добро позната, Американци су се својски трудили да током преговора о ограничавању нуклеарног арсенала елиминишу постојање такозваног „оружја судњег дана“, као што су ракете „Војвода“.

Тактичке бојеве главе

Пре употребе стратешког наоружања Русија може да онеспособи истурене јединице и базе НАТО-а тактичким нуклеарним бомбама. Руска војна доктрина сматра да у почетној фази сукоба са земљама НАТО-а употреба нуклеарног оружја мале снаге може да буде корисна, јер непријатеља доводи у стање шока и конфузије, чиме се озбиљно нарушава способност његових јединица да делују као кохерентна сила.

Пошто артиљерија нуклеарним пројектилима десеткује истурене јединице НАТО-а, Русија може да лансира ракете средњег домета мање снаге на следећу линију њихових положаја, чиме би се умањиле цивилне жртве. У том тренутку Америка би морала да одлучи шта ће бити њен следећи корак – да ли ће посегнути за стратешким ракетама како би узвратила, што ће онда изазвати сличан одговор Москве. Можемо слободно претпоставити да таква опција ипак неће бити изабрана.

Наиме, ниједан председник САД неће ризиковати губитак макар једног америчког града, чак и због одбране десетине европских. Из тог разлога је и Џон Ф. Кенеди устукнуо 1962. године, јер се такав губитак и у оно време третирао као недопустив.

У каквом је стању Стратешка команда војске САД?

Колико је уопште поуздана Стратешка команда САД? Да сте којим случајем Американац, не бисте били много уверени у то после објава да су председници Џими Картер и Бил Клинтон „изгубили картице са кодовима за лансирање, које би требало да буду увек уз председника. Клинтон месецима није знао где му се налази картица, судећи по изјави некадашњег начелника Здруженог генералштаба војске САД, док је Картер наводно своју једном послао заједно са оделом на чишћење“.

Морал, обука и дисциплина су кључни фактори победе у сваком сукобу, посебно у оном где се много тога ставља на коцку због могуће употребе нуклеарног оружја. Међу руским официрима у чијој надлежности је доношење одлука о томе када и где ће се употребити нуклеарне ракете има и доктора наука, јер се очекује да ће одлуке морати да се доносе врло брзо. Са друге стране, кадрови америчке војске на сличним позицијама имају проблема са алкохолизмом, депресијом и умешаношћу у махинације.

Тешко је сакрити чињенице о кризи која влада у стратешким нуклеарним снагама САД. Генерал-мајор Мајкл Кери, под чијом командом је било 450 нуклеарних ракета, отпуштен је из службе у октобру 2013. године после скандалозног понашања у пијаном стању током посете Русији. Само неколико дана раније, са одговорне дужности у Стратешкој команди војске САД смењен је и вицеадмирал Тим Гиардина пошто је откривено да се коцка лажним жетонима у казину у Ајови.

Ако мислите да је све то сасвим довољно да се човек уплаши, имајте у виду да то још није све. Генерал ратног ваздухопловства САД задужен за подршку Стратешкој команди војске САД у области нуклеарног наоружања био је алкохоличар. Бригадни генерал Дејвид Јухрич држао је флашу жестоког пића у радном столу и више пута је пио на дужности, и то толико да је један његов колега рекао истражитељима: „Ако не попије своју дозу алкохола ништа му не иде од руке“.

Међу америчким официрима који командују нуклеарним ракетама доста су присутни и други облици непримереног понашања, на пример преваре на тестовима оспособљености за управљање интерконтиненталним балистичким ракетама. У фебруару 2014. године америчка ратна морнарица потврдила је да се проверавају информације по којима су неке поморске старешине ухваћене у покушају да лажирају своје резултате на тестовима познавања нуклеарних реактора на подморницама и носачима авиона.

Поред свега тога, Стратешка команда војске САД има проблеме и са лошим одржавањем инфраструктуре, пошто је забележено да у базама за интерконтиненталне балистичке ракете у Северној Дакоти и Монтани „прокишњавају кровови“. Особље које ради у бункерима отпорним на дејство експлозије, на дубини од око 20 метара испод површине земље, принуђено је да нужду врши у кофама и теглама које после 24 сата износи напоље. Поставља се питање да ли војници који раде у таквим условима могу добро да реагују у тренутку руског нуклеарног удара.

У руској војсци ситуација је потпуно дугачија. Припадници Стратешких нуклеарних снага Руске Федерације имају елитни статус. Какав је квалитет руских официра може да закључи на основу реакције потпуковника Станислава Петрова 26. септембра 1983. године. Наиме, совјетски сателит намењен раном откривању нуклеарног напада послао је сигнал да је лансирано пет америчких ракета. У том тренутку су односи између САД и СССР били веома затегнути због обарања јужнокорејског авиона неколико недеља раније, а Петров је имао само неколико минута да реагује. Анализирао је насталу ситуацију и закључио да се ради о лажној узбуни, јер „се рат не започиње са пет ракета“.

Ово је изванредан пример зашто је важно имати квалификоване кадрове. Када сте свесни да сте стално на нишану непријатељских нуклеарних ракета, а налазите се у бункеру укопаном 20 метара, онда постоји опасност да вас обузму нервоза, несаница и депресија. Особље које није добро припремљено за овакве услове лако постаје подложно употреби алкохола или наркотика, па чак почиње и да се бави криминалом. Са друге стране, обучени и мотивисани официри ће остати прибрани и за време термонуклеарне апокалипсе.

То је нарочито важно пошто нуклеарни рат не мора да се одвија само у форми брзе и интензивне размене балистичких ракета. Судећи по књизи „Страх од рата: Русија и Америка на ивици нуклеарног рата“ аутора Питера Винсента Праја, директора америчког Нуклеарног стратешког форума, Стратешке нуклеарне снаге РФ су обучене да „изврше превентивне, али и узвратне нуклеарне ударе, као и да преживе у најразорнијем таласу тоталног нуклеарног напада и затим изврше нове ударе и надзиру војне операције током продуженог нуклеарног рата који би могао трајати недељама или месецима“.

У случају да се обистини овакав сценарио, у коме се све не завршава одмах, јасно је да руски официри имају предност у односу на америчке.

Рефлексивна контрола: најјаче оружје

Дезинформације, камуфлажа и сналажљивост су такође оружја која утичу на исход рата. Руски стручњаци су ове древне вештине подигли на висок ниво помоћу такозване теорије рефлексивне контроле.

Рефлексивну контролу су развили совјетски војни стратези током шездесетих година прошлог века са циљем да се противнику пренесе одређена информација, али тако да он својом вољом реагује онако како одговара иницијаторима акције. Овај поступак може се користити и против људи, и против рачунарских система који аутоматски реагују. Русија га примењује на тактичком и стратешком нивоу, током ратних сукоба и у геополитичким потезима.

Совјетски генерал-мајор М. Д. Јонов још седамдесетих година је заговарао употребу рефлексивне контроле. У чланку објављеном 1995. године он је објаснио циљ рефлексивне контроле: непријатеља треба навести да повуче потезе који га воде у пораз, а то се постиже утицањем на процес доношења његових одлука.

Јонов сматра да овај метод подразумева изузетну вештину, а његова примена је условљена врло добрим познавањем начина на који функционише људско размишљање, као и добрим познавањем психологије, војне историје и суштине конкретног сукоба. Поред тога, мора се знати и које су могућности расположивих борбених средстава.

Тимоти Томас је у чланку објављеном у часопису Journal of Slavic Studies написао: „У рату у коме се користи рефлексивна контрола највероватније ће победити страна која је овладала вишим степеном рефлексије у односу на противника, односно она страна која може боље да рефлектује размишљање или предвиди понашање друге стране. Степен рефлексије зависи од бројних фактора, а међу њима су најважнији способност аналитичког размишљања, општа ерудиција и искуство, као и познавање противника“.

Ако се добро примени, рефлексивна контрола може утицати да непријатељ на одређени начин сагледава ситуацију и планира ратна дејства и самим тим да предузме конкретне војне активности. Постоји више метода рефлексивне контроле и оне укључују камуфлажу (на свим нивоима), дезинформације, ширење дефетизма, уцене и компромитовање различитих званичника или официра.

Роберт Расмусен из америчке организације Центар за међународну поморску безбедност је рекао: „На делу је прави пример примене рефлексивне контроле, што је Владимир Путин могао да научи још у младости током обуке у 401. школи КГБ-а, али и касније, у својој каријери официра КГБ-а и ФСБ-а“.

Пре него што се испали први метак свака битка се одигра у свести противника. Из тог разлога значајно искуство Русије у примени рефлексивне контроле може да буде још један важан фактор који би допринео њеној победи у евентуалном великом сукобу са САД.

Ракеш Кришнан Симха је новинар и политички аналитичар, гостујући аутор Russia & India Report. 

Извор: Руска реч

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s