ВЕСТИ

Размишљања једног дичног Србина: Недић је помагао Србе кад год је могао


Аутор непознат:

Нажалост, нису комунисти мучки убили само Недића него и десетине хиљада других ухапшених недужних Срба и то само у Београду и широј околини.
Разумљиво је зашто нео-титоисти тако бучно реагују. Плаше се и мртвог Недића.
Знају они врло добро ко је и шта је био Недић.
Нарочито у поређењу са Јосипом Брозом – једним од највећих злочинаца човечанства.
Док је њихов Тито 1914/15. као војник 42.домобранске дивизије вршио ратне злочине у Мачви, Милан Недић је унапређен због одбране Србије у најмлађег пуковника српске војске.
Са друге стране Љотић је био један од чувених 1300 каплара, а Тито припадник Вражије дивизије која је убијала српске жене и децу.
Па ви видите ко је чији и ко где и коме припада.
Улога ђенерала Недића у Другом светском рату је и више позитивна и херојска него у Првом рату.
У Првом светском рату он је био само српски официр који је служио Краља и Отаџбину, а у Другом светском рату Недић је на своја плећа узео претешко бреме бриге о српском народу у току окупације и једног од најбруталнијих грађанских ратова у историји.
Ако је у тој крвавој катастрофи српског народа и било хероја, Недић је свакако један од највећих међу њима.
Што каже Аристотел:“Храброст је врлина на основу које људи у опасности чине племенита дела“. Недић је са разлогом прозван од народа „Српска Мајка“. И био је више него племенит према свом народу.
Он је био последњи председник владе која је била српска, па макар и под окупацијом. Последњи српски премијер.
После њега су дошли комунисти, па разни њихови деривати, и на крају ови садашњи еунијати који су из истог шињела као и комунисти пре њих.
Зато је Недић последњи прави српски председник владе Србије.
На помен ђенерала Недића Србин се или војнички испрси у знак поштовања, или поклони у знак захвалности. Ко то не учини је незналица или хуља
Његова породица свакако има право да тражи поништење одлуке по којој је Недић проглашен „народним непријатељем, издајником и ратним злочинцем“.
Тај „сертификат“ су му доделили комунисти, који су били и остали највећи непријатељи, издајници и ратни злочинци које је српска мајка родила од постанка српског имена.
Да се разумемо, Милан Недић није осуђен, брутално је убијен, ни гроб му се не зна.
Суђења није било јер су комунисти из неког разлога желели да га избегну. Можда никад нећемо сазнати разлоге, а ни открити гроб нашег храброг ђенерала.
По мени породица није ни требала да тражи рехабилитацију, јер се тако признаје легитимитет комунистичких одлука. Али то је њихова породична ствар.
Најсмешније је што се поводом Недићеве рехабилитације јављају и еунијати, који су душу и тело продали за мале паре окупаторима из НАТО земаља.
Замислите, има образа да се јавља неко чији је премијер узео за саветника ратног злочинца Тонија Блера.
Њима страни гаулајтери апсолутно кроје капу, њихова чета војске учествује на НАТО вежби у Немачкој, а овамо им Недић омрзнути „слуга окупатора“?!
Ови што им западни амбасадори кроје капу и гаулајтери из Брисела доносе мишљење најбоље да ћуте. Њихове речи погане оног ко их слуша и чита.
Најгоре што тај плаћенички олош без паузе прича о ЕУ, а као вазали те исте ЕУ и НАТО ништа 15 година нису искамчили за српски народ, осим нових дугова.
А скоро сваки дан се састају са окупатором, жвалаве, грле, сликају и обећавају.
Недић је само једном био код Хитлера 1943. Рекао шта је имао, питао може ли Србија да се прошири на Црну Гору, део Босне и Херцеговине и Срем. Хитлер рекао не може, биће тек после рата, и готова прича. А ови данашњи путују код својих газда и причају једно те исто 15 година.
Али не бих ја много бранио Недића, њега ће најбоље бранити његова дела.
Преко 420.000 српских избеглица од којих 86.000 деце слило се у Недићеву Србију из западних српских земаља бежећи од подивљале бивше браће који су постали усташки кољачи. Србија је примила и одхранила и 30.000 Словенаца, и близу 100.000 Срба и са севера и са југа.
Поред тога, 1943/44. Недићева влада је слала помоћ у храни и одећи, али и војску у српску Црну Гору. Помагао је Недић Србе где год је могао.
Ти људи којима је помагао имају потомке, многи су још живи. Они треба да устану у Недићеву одбрану, а не само ми који смо његови поштоваоци иако нам ништа лично није учинио.
Моји у Другом рату, и са очеве и са мајчине стране нису избегли код Недића, него су се борили како су знали и умели са српским симболима на капама. И наплатили су и усташама и комунистима шта је требало и како је морало.
Недић је знао шта је комунизам и борио се против те пошасти како се једино могло. Оловом и пропагандом. Силом и молитвом. Мачем и пером, али Бога ми и огњем.
Другачије није ни могло.
Они су први кренули на Србе, први убили српске жандаре 7.јула 1941.
Шта је требало? Да их пустимо да затру српско племе и семе?
И зато смо поносни на ђенерала Недића. Он је наш херој!
Без обзира да ли ће суд рехабилитовати ђенерала Недића, од следеће године морамо кренути са скупљањем новца и тражењем локације за његов споменик.
Мене не занима Недићева рехабилитација због његових потомака, него да Српство може споменик да му подигне. И да се из хиљаде грла чује: Слава му!
Недић је мученик за Српство и он је сада са нашим Господом у Небеској Србији, у Рају.
Тамо су са њим и сви они Срби које је спасао и они које није успео да спасе са усташког ножа и од Титових банди.
А што се тиче крвника комуниста, чека нас дуг процес осветљавања њихових злочина.
Жалосно, али у Београду не постоји НИЈЕДНО спомен обележје жртвама комуниста 1944/45. иако су то била најмасовнија убиства цивила и заробљеника у историји Београда.
Пре скоро десет година 25. јануара 2006. усвојена је у Стразбуру Резолуција Савета Европе 1481 (2006) о потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима. Тада је од стране парламентарне скупштине у Савету Европе донета одлука која је снажно осудила злочине комунизма.
До такве осуде у данашњој Србији је још далеко.
„Кроз наше затворе је од 1945. до 1951. прошло 3.777.776 затвореника, док смо ликвидирали 586.000 народних непријатеља“ (Александар Ранковић, из извештаја у београдској скупштини, 1.фебруара 1951.)
Са друге стране гроф Николај Толстој у својој књизи „Министар и масакри“ пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи „Силовање Србије“(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду.
Број партизанских жртава у прве три године рата још увек није ни приближно утврђиван.
И олош комунистички се усуђује да нама спочитава неке „грехе“ Милана Недића!?
Дужни смо браћо и сестре Милану Недићу. И као Срби и као људи. Веома дужни.
Зато морамо да се боримо да се открије његово гробно место, и да се стотинама хиљада убијених Срба ода почаст.
Ми смо Милану Недићу дужни, и морамо тај дуг да вратимо!
А српски народ га је рехабилитовао одавно, ако је и био нешто и крив.
Слава ђенералу Недићу!

Advertisements

One thought on “Размишљања једног дичног Србина: Недић је помагао Србе кад год је могао

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s