ВЕСТИ

Невенка Миличић: О РОМАНУ „ЈЕДВА ПРОХОДАН ЖИВОТ“ СВЕТИСЛАВА ПУШОЊИЋА


АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Промоција романа “ЈЕДВА ПРОХОДАН ЖИВОТ“ – Среда 18. новембар, Кућа Ђуре Јакшића

13 Votes

Промоција романа
“ЈЕДВА ПРОХОДАН ЖИВОТ“
Светислава Пушоњића

1420464_617327615019672_331821810_nКућа Ђуре Јакшића, Скадарска 34
Среда, 18.11.2015. у 19 часова

Говоре:

  • Владимир Меденица, философ и издавач
  • Бошко Милосављевић, професор књижевности, публициста и
  • аутор

***

ИЗ УГЛА ЧИТАОЦА
или КЊИГЕ, ПИСЦИ И НАГРАЂИВАЧИ

Невенка Миличић

Одувек сам жудела за књигом и била непоправљиви читалац. Није ме у томе поколебало чак ни преобиље филмске и телевизијске продукције, којом је преплављено ово такозвано модерно доба. Књига је, једноставно, чудесна и недокучива, има неки неуништиви ореол и осваја те онако како не може ниједан филм и ниједна ТВ-серија, чак и кад су најбољи и најзанимљивији. Можда зато што је књижевност неупоредиво старија од уметности покретних слика, и носи у себи нешто од исконске снаге древности. Бити читалац подразумева нешто активније, обухватније и за дух подстицајније него бити гледалац – у суштини пасивни конзумент визуелно уобличених ликова и ситуација, без могућности да их сам осмишљаваш и докучујеш у срцу и машти. Стога вероватно нисам једина која је често била разочарана када би се садржај неке изванредне и посебно драге књиге пренео на платно или екран. Као да је књига тиме оскрнављена, сведена на банални сиже и испражњена од свог унутрашњег богатства и тајанствених значења која се наслућују између редова. А исто тако и од оне посебне блискости и поверљивости каква се некада успостављала између приповедача и слушаоца, а данас писца и читаоца, али јако тешко, или можда никако, између режисера и гледаоца.

Зато сам писце истински вредних књига одувек доживљавала као пријатеље и најрођеније, иако су истовремено остајали далеки и мистични, као нека необична бића са посебним даром да пробијају путеве и остављају за собом светла, каменчиће, путоказе и друге трагове од којих дух учи, напаја се, храбри, теши, преиспитује се или каје. Има књига које те примају као драгог госта, лако и пријатељски, али има их које се не дају и остају некако далеке, арогантне. Читам и такве, докле год у њима осећам дамар нечега истинитог и значајног, или макар необичног и занимљивог. Нема правила кад је књига у питању, никада не знаш куда те она може одвести и чиме изненадити, и у томе је њена највећа чар.

***

Поред великог броја заиста добрих, па и одличних књига, јако је мало оних које просто надилазе књижевност саму и све што се њоме може. Таква дела се јављају као дар Провиђења, изненадни бљесак који осветљава епоху, њене стазе и беспућа, продирући до дна човекове душе. И она се јављају неочекивано, често од аутора који су са тач1420464_617327615019672_331821810_nке гледишта званичних ауторитета “нико и ниодакле“ (како је о томе недавно писао Емир Кустурица).

Једна од таквих књига је и роман “Једва проходан живот“ Светислава Пушоњића, вансеријског, али од домаћих култур-трегера упорно игнорисаног писца. Роман писан са толико оригиналног духа, који кипи од живота сагледаног у свим његовим димензијама, да том својом свежином и надахнућем просто запањује у времену опште једнообразности и јаловости.

А у роман се улази лако и неосетно, као кад изађеш из куће да сачекаш превоз, а тамо започне неочекивано путовање на коме доживљаваш потпуни преображај. Главног јунака, гимназијалца Душана Сударицу, срећемо управо у таквој сцени, на почетној аутобуској станици приградског насеља претрпаној путницима, раних деведесетих када су хиперинфлација, ембарго, свеопшта немаштина и тескоба достизали врхунац. Муке главног јунака и његове породице додатно се увећавају нерешеним стамбеним питањем, када након отказа од приградског станодавца морају да се уселе у неопремљено чађаво поткровље надомак центра Београда. Прича се од тог тренутка развија као узбудљива и динамична епопеја преживљавања у условима сурове збиље деведесетих, где непрекидне политичке и економске трзавице доводе до колапса државе и нације и продубљују кризу егзистенције, морала, па и самог животног смисла. Ту су несносни редови и гужве, улични дилери и шверцери, криминални кланови и партијски богаташи-скоројевићи, млади који упркос свему живе своје изазове, љубави и разочарања, псујући државне вође, политику, немаштину, смејући се и инатећи животу из обести и страха истовремено.

Душан Сударица је и обеснији и уплашенији него други – од себе, будућности, калупа које намеће школа, држава, друштво у целини. Пун младалачких жеља и страсти, али сапет егзистенцијалним приликама и искушењима хаотичног времена, он се непрестано рве са многим противречностима у себи и око себе, што га често води у горчину, малодушност, кризу идентитета.

И баш кад помисли да се круг затворио и да се даље нема куд, њега придижу неочекивана надахнућа и открића важних и окрепљујућих животних истина. Бурним и страсним осцилацијама доприноси његов веома специфичан карактер, који се свом снагом опире животним обрасцима у које га уводи околина, генерација, затупљујуће школовање. Све чему други теже као “позитивном“ и “нормалном“, младог Сударицу доводи до гнева и тескобе. На часу информатике, док гимназијски вршњаци упијају вакеле о будућности незамисливој без “компјутера и енглеског“, њега обузима клонуће усред толике “војске будућих каријериста која се загревала пред стартном линијом“. “Требало је стићи пре осталих“, каже он, “ујагмити што боље место, ушарафити у гломазни компјутерско-енглески свет шта год се тражило у замену. Чему таква “будућност“ и какав је то живот, зар човек није створен за нешто радосније и лепше?“ Док са оцем и братом намиче дневнице по стовариштима и градилиштима, знојећи се од напорног рада, Душан увиђа дубоку лажност идеала на којима модерно човечанство темељи своје постојање, размишљајући тим поводом: “Људи су живели у немом ишчекивању “будућности“, “животног стандарда“ и других награда које су им током одрастања обећавали родитељи, интелектуалци и ТВ-спикери. Час се гледало у државу, час у моћнике белог света и сви су гунђали што се “обећања“ не испуњавају. Тек се на дну разумевало оно једино битно – да се у животу не подразумева ништа. Баш ништа, чак ни следећи дан. Нико ти ништа не дугује, јер ти ништа није ни обећао. Ако јесте, лагао је, према томе зашто и од кога чекати награду?… Приче о “цивилизацијском напретку“ требало је што пре заборавити, јер свет је и даље остао само пећина у коју се мораш склонити, живуљке које ваља ухватити и коже којима се треба огрнути… И једино што обезбеђује будућност у том и таквом свету јесте секира у твојим рукама. Минимуми не постоје, и као краљ и као просјак човек је само дрхтурава гужвица меса и ганглија, бачена у свет као у минско поље. Где год и кад год се родио, увек почињеш од нуле.

suri_orao11_replНад свим тим рано уоченим истинама он блуди попут Спартака, лишен слободе, а слободе жељан. Слободе да буде човек, као што беху његови дедови, прадедови, стричеви и комшије из завичаја његових родитеља. Из гужви Београда он нас повремено одводи у исконску лепоту планине, међу кршеве и четинаре над којима кликћу јастребови и белоглави супови. Тамо одлази у дуге шетње, обилази гробове предака подсећајући се њихових судбина, слуша деда Спасојеве живе приче из прошлости док му помаже да пласти сено или утера овце у тор. Показује нам и споменик поред пута давно умрлом деди-стрицу, чија трагична судбина добија нарочит смисао у роману и има посебан значај за главног јунака, као доказ да прошлост није прошла и да у сваком од нас живе они који су нас створили. И сво време, у гимназији, са породицом, у дружењима и лутањима, трага Душан за собом и смислом, за љубављу и надом, за испуњењем. А препрека је превише, ваздуха мало, смисла премало, али он трага и разгрће, жељан свега, а одвојен од свега.

“Једва проходан живот“ саткан је од обиља живописних призора и бритких рефлексија. Ту су стоваришта, градилишта, дружења са радницима-сезонцима, бараке и камиони Градске чистоће са ноћним перачима, па предворја и предавања на факултету где се жива и радознала младост сапиње у “знања“ и формуле, затим рејв-журке, статирање у фолк-сапуници, породично кућење у запуштеном поткровљу, мукотрпно грађење егзистенције кроз бојно-поље савременог градског живота. У том брзом ковитлацу он среће необичне, често беспризорне људе, памти њихове речи, случајне примедбе и пошалице, које преноси кроз лаке, предуховите дијалоге. Порази су свакодневица, ране су свакодневица, патња и очај утапају се у пијанства, бунила и побуне, али понекад, у ретким предасима, и у жељно очекивана љубавна испуњења, рајске тренутке, скоро божанске увиде могућег света.

При крају овог неочекиваног, богонадахнутог путовања, читалац осећа да је више човек него што је био. Осећа у исто време и отрежњење и радост и надахнуће, јер је доживео више него што је веровао да је могуће. На последњим странама романа, када Душан након свега излази сам на обалу реке и пита себе “ко је, зашто постоји и зашто је рођен“, следи необична милост која ће га удостојити спознајом, кроз надреални сусрет са давно умрлим претком. Тада се на тајанствен начин, више духом него речима, преносе завети и одговори, успоставља трајна онтолошка веза, након чега и живот може да настави даље између обала, довољно блиских и савршено постављених у току свеколиког постојања.

Није претерано рећи да је “Једва проходан живот“ девета симфонија српског романа, невероватно ткање пишчеве особене и многостране личности, духа какав се ретко среће и који је насушно потребан данашњем човеку лишеном свега, доведеном до патоса безличности, безвредности, опустошености, погледа упртог у ништавило будућности изван себе, дома и завичаја. Постоје дела која представљају камене-међаше у развоју једног народа, а ово је такав роман, зато што обамрлој српској књижевности удахњује нови живот и враћа јој смисао и значење, на сасвим јединствен и оригиналан начин

***

Роман “Таи“ Горана Гоцића пример је сасвим супротног читалачког искуства. Док ми се “Једва проходан живот“, препун живота и страсти, предавао без резерве, чудни роман “Таи“ упорно ме одбијао неком загушљивошћу и напрегнутошћу, тешким и конфузним реченицама које се нижу у збркане призоре без живости и динамике, у досадне рефлексије без јасног и конкретног повода. Као неко једнолично мрморење које долази из ничега и одлази у ништа. Прича сва нешто дахће, гори, упиње се, али никако да се искобеља, оживи, повеже са било чим, као да је намењена искључиво самој себи и некој непознатој и непостојећој стварности. Кратко речено – тотални смор и разочарење!

Роман покушава да нам дочара егзотику далеког истока и сусрет са необичном Тајланђанком, али се највећим делом растаче у ламент над доживљеним кроз бујицу психо-социолошких разглабања и културолошких појашњавања, ниједног тренутка не дозвољавајући причи да се развија сама од себе и тумачи саму себе. Врхунац глупости представља обиље цитата и фуснота, најчешће употребљених без јасне везе са ионако танушном причом, које готово и да нема. Сам заплет романа – љубав са госпођом Таи – читаоца не дотиче ничим, јер нити је главни јунак стваран, нити она делује стварно у задатом контексту – све се дави у некој запетљаности без смисла и поенте. Након заиста мучног и напорног читања осетила сам се превареном у сваком погледу, укључујући и деветсто динара колико књига кошта.

Пушоњићев и Гоцићев роман изашли су у приближно исто време и њихова једина додирна тачка јесте учешће на конкурсу за НИН-ову награду. Први, међутим, није уврштен чак ни у најшири избор, док је други без по муке овенчан најпрестижнијом домаћом наградом и замашном новчаном свотом. Такав поступак намеће размишљање о члановима жирија, као и о онима који су им доделили улогу књижевних пресуђивача. Јер наградити безвредну књигу попут Гоцићеве, јавно је промовисати, дати јој широк медијски простор и могућност финансијског добитка, јесте неморал у најмању руку. Неморал према читаоцима, према вредним ствараоцима, према уметности и књижевности у целини. Као што је и лични и професионални неморал прећутати књигу попут Пушоњићеве, у чију ће се вредност лако уверити онај ко је буде читао. Не уврстити је ни у најшири избор, тамо где су врли оцењивачи пустили чак и Басарину “Гнусобу“ (полупамфлетску бљувотину у којој се кроз бесконачни дијалог два кафанска ортака из све снаге олајавају Срби, између осталог и зато што нису осетили надземаљски и месијански значај појаве Зорана Ђинђића).

goran-gocic-ninova-nagrada-2_660x330

Понавља се стара прича, да изузетне, вансеријске ствараоце не разумеју, не признају и маргинализују. Вука Караџића су водећи интелектуалци његовог доба кињили да скупља “говедарске и пастирске бесмислице“, иако се недуго потом испоставило да је реч о творевинама непролазне вредности, које су српску књижевност прославиле и међу другим народима. Винсенту ван Гогу су истакнути галеристи и сликарски критичари порицали дар, саветујући му да се посвети било чему другом само не сликарству. За Станислава Кракова и његов изванредни аутобиографски роман о Првом светском рату (“Живот човека на Балкану“) сама сам сазнала тек недавно, зато што о њему никада нисам слушала ни у школи, ни на телевизији, нити читала у штампи. Поред недавно изашлог романа, Светислав Пушоњић је аутор две изузетне збирке поезије (“Између редова“ и “Горштак са асфалта“) и исто такве збирке прича (“Изван њиховог домашаја“), али уместо о њему ми читамо и слушамо о разним гоцићима, арсенијевићима, басарама и другим звучним именима без лика и дела.

И онда се човек пита ко су ти “ауторитети“ и “зналци“, ко им даје толики значај и чиме се руководе кад процењују неко дело? Шта чине духу и стваралаштву ти којекакви “стручњаци“, “критичари“, чланови друштвено-признатих жирија за награђивање и потцењивање.

Невероватна је ароганција људи које је систем поставио на таква места. Невероватно је опсенарство с којим намећу неке наопаке критеријуме, а све онако високоумно и “стручно“. Уместо духа, садржајности, истине и смисла они као да траже што замумуљеније и нечитљивије језичко-стилске вратоломије. Као да од језика очекују, не да исприча причу, већ да изведе неко чудо невиђено са собом, макар се искерефечио до бесмисла. Као да реч није средство него циљ, и као да су речи она сламка спаса која ће нас потврдити у животу и издићи над њим, ако је то уопште могуће. Отуда хук празних речи, отуђених од живота и испражњених од значења, бујица која прети да нас потопи, док сам живот иде својим током, једним давним и себи својственим логосом, не хајући за наше брљотине и жврљотине. Нема речи праве, оне изворне, остала је њихова празна љуштура, јер се понашамо као да живот опстаје само захваљујући нашем мишљењу и умишљању, односно форми, амбалажи. Слике живота су само декор за наше лажне представе, за “летове“ на властитим умишљајима, због којих све своје најбоље моћи и снаге свакодневно бацамо у канту за отпатке. У том контејнерском живљењу којекакве старлете нижу колумне по новинама, певачице и водитељке штанцују високотиражне љубиће или мемоаре, подобни се траже за НИН-ове и остале награде, док прави људи и истински ствараоци лутају у безваздушном простору, немајући коме да предоче аутентичан живот, у свим његовим бојама, битишући под теретом сваковрсних искушења, страхова, усамљености, али не губећи искру борбености и надухнућа – који су истина постојања.

Наши амбалажери, уређивачи књижевног излога, толико су одмакли у лебдењу на прашини од речи да су се у потпуности испразнили од живог живота. Њима је битно да роман буде запакован у нешто бизарно и постмодерно, макар у себи не садржавао буквално ништа, важно је да личи на тамо нешто у свету, неки најновији књижевни експеримент и играрију, што глупљу и бесмисленију то бољу. А Гоцићев “Таи“ савршено им импонује у том смислу. Сав ваздушаст и виртуелан, речит а испразан, таман да створи привид како се овде о нечему озбиљно размишља, говори и пише, а да се не каже ништа ни о чему и никоме не замери. Нема везе што око нас секире падају, о томе нека пишу којекакви пушоњићи, ми ћемо се бавити егзотиком Тајланда и тражити себе тамо где нас нема нити нас може бити.

Тако амбалажери додају још једну илузију нашем животу, ионако замотаном пауковим мрежама лажности, баш као у новозаветним предвиђањима Апокалипсе. Они зато јесу слика и прилика “књижевника и фарисеја“ којих се грозио и сам Христос, високоумних и умишљених зналаца без срца и душе, без љубави за истину, без осећаја за људе и стварност. Зато данас награде добијају књиге-утваре, романи-маске, писци-илузионисти, јер амбалажери не воле живот, ту башту непрсканог поврћа и воћа, чије су боје, мириси и укуси њима прејаки и страни. Поготово што тамо има и блата, гусеница, глиста – пих! – како они себе да виде у нечему таквом! Стварност која њима импонује јесте нешто попут тржног центра где се шарене лепо упаковани производи – шаргарепе и паприке у стиропору и целофану, месо црвено као крв и разврстано по категоријама, правилне округле воћке дречавог сјаја – све без укуса, мириса и снаге, као и књиге којима се диве и које награђају. Није битна душа, није битан садржај, само форма и фарба, само што даље од живота, да сами себи изгледамо бољим него што јесмо и паметнијим него што можемо бити. И да се тако виртуелни и надувени држимо као некакав интелектуални “ноблес“, не би ли засенили српску простоту и убедили је да смо њена стварна елита.

Каква то бића постајемо ако нас воле наши амбалажери, ако се уклапамо у њихове уметничке и читалачке стандарде? Ко је подобан за НИН-ову, Андрићеву, Селимовићеву и остале награде које они додељују? Нешто о томе каже и Светислав Пушоњић у свом роману:

Жирији су награђивали мртва пувала, књиге које нису говориле буквално ништа. Што су дела мање везе имала са животом, више су се сматрала за “књижевност“. У суштини, књижевност је одавно била мртва и то ми је са бављењем на факсу постајало све јасније. Критичари, професори и писци-фолиранти предуго су је мрцварили, кидали и касапили, а онда су је тако мртву јебали, уздижући своју некрофилију у највиши културни ранг.

Ако су овај део прочитали чланови НИН-овог жирија (Милета Аћимовић Ивков, Васа Павковић, Љиљана Шоп, Владислава Петковић-Гордић, Мића Вујичић), онда не чуди што је Пушоњића мимоишао чак и најшири избор. Тешко је сварити истину о себи, не праштају то овдашњи култур-трегери никоме, сујетни и умишљени какви јесу. Али врхунско лицемерје је што се управо они, амбалажери, вајкају по штампи да нема правог стваралаштва, да је све осредње и штуро, као да управо они нису ти који томе највише доприносе. Као да упорним награђивањем безвредних, и још упорнијим прећуткивањем вредних, не кастрирају српску књижевност и писцима не намећу позу, испразност и ништавило као идеале којима треба да теже. Уосталом, где су та њихова врхунска дела која су их произвела у ауторитете и чиме су они задужили уметност и књижевност осим надменим брбљањем и качењем на јасле система.

Једнако подли и корумпирани као политичари и тајкуни, једнако троми и балсамовани у свом бирократизму, они глуме слободоумност, а у ствари доприносе општој беди духа и мртвилу на јавној сцени. И иако тобож ламентирају над тим мртвилом и кукају због недостатка истинског стваралаштва, они се у ствари плаше да се такво стваралаштво заиста не појави. А ако се случајно појави учиниће тада све што могу да не искочи на површину, свима на увид, већ да изумре негде на маргини под наносима прашине, заборава и непомена. Свих ових година и деценија они су веома успешни у томе, јер нас збуњују, муче и заглупљују наметањем својих калупа и промовисањем свакојаких бесмислица, чиме спутавају српски дух да се аутентично изрази. И нека нико не мисли како њихова охолост и безобразлук у области културе не доприносе нашим поразима у политици, економији, свакодневном битисању. Жива књижевност оживљава дух, а од живог духа оживљава и све остало, а управо то се не сме дозволити. Ту зато и јесу култур-полицајци да од књижевности праве изоловано острво за подобњаке, шарлатане и умишљене снобове.

На њихову жалост, постоје несхватљиви, мистични начини да до људи допру аутентична дела, која ће им дати снаге да осмисле живот и одупру се ништавилу. Једно од таквих је и роман “Једва проходан живот“, списатељски подвиг коме се српска књижевност дуго надала и којим је Светислав Пушоњић пробио зачарани круг лажи, имитације, конформизма у које се заробило наше свеукупно постојање.

_______________________________

Роман “Једва проходан живот“ Светислава Пушоњића може се поручити на телефон:
063-759-76-41 или мејл: viogor.bg@gmail.com, по цени од 500 динара

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s