ВЕСТИ

Душко Бошковић: О раку, али не хороскопском


slaninaСтисла зима. Мраз се похватао на прозоре аутомобила, ваља нам сада стругати. Снаге за то треба и добрих антисмрзин припрема. Због тога сам данас појачано унио нешто јачу дозу канцерогена у своје тијело у којем ево станујем преко педесетак година без неких већих проблема. Иначе током цијеле године у мањој или већој мјери уносим редовно канцерогене, а понајвише адидасове, оне са три линије на себи. Оне без икаквих или јако бледуњавих линија на себи, сапуњаре не лимво баш превише, мада у недостатку ових адидас сланина ни сапуњаре не остану непоједене. Само у том случају појачам дозу лука уз њих.

Давно је још мудра србска глава Његош рекао, „још нико сланине не поједе, а да је ченом лука не заслади“. Сјетих се и приче мог јарана који је сав начитан и пречитан свакаквијех књига, медија, портала и других информаторских чудеса, отишао крајем седмице (или у преводу на новосрбски – преко викенда) код ђеда и бабе на планину. И тако старина од једно осамдесетак-деведесетак година реже себи и ништа млађој баби сланину за доручак, а мој паметни јаран их поучава да не треба да једу масну храну, јер ће имати проблема са холестеролом који скраћује живот.

Чему сва ова повика са наших, а у ствари страних медија да све што једемо је канцерогено, нарочито месо, а посебан нагласак је на сланини.

Два су разлога.

Први и највјероватнији је да се смисли питко и лако пролазно и још лакше усвојиво оправдање за претјерано умирање од рака међу Србима. Срби су почев прво од Републике Српске па до Србије бомбардовани и гађани радио-активном муницијом. Народ се медијски обрађује тако да сам „закључи“ да не умире од уранијумске муниције, него од меса којег једе. Срби су познати као месождерски народ, па су уз ту причу „канцерогености меса“ ће испасти да су сви Срби склони добијању рака. А ова ублеха „Свјетске здравствене организације (СЗО)“ има и јак негативан психолошки ефекат на месождере, а индиректно и јача индустрију ГМО хране.

Мој један познаник се обогатио на гајгеровом бројачу. Дао је ономад преко 500€ за тај уређај, када су нам плате биле по стотињак €, јер је намирисао добар посао, мјерио је радиоактивност земљишта у Хаџичима код Сарајева које НАТО авијација гађала уранијумском муницијом. Срби су тај крај морали напустити, али нису могли понијети са собом и радиоактивност, па су је оставили будућим власницима са којима су мијењали територију. Нови власници су добро плаћали да се прво измјери радио-активност, па тек онда се одлучивали за куповину, замјену имовине или градњу куће на најмање озраченом терену. Срби који су послије масовно умирали од рака су сахрањивани у Братунцу и мјестима у околини. Умирали су од радијације, а не од преједања месом, на шта хоће да нас ЗСО убиједи.

Други разлог је секундарни, али не зато мање важан. Пошто је Србији намјењена улога збрињавања огромног броја миграната разних профила и накана, а сви су у највећој мјери мухамеданци разних праваца и школа, али сви јединствени у неједењу свињетине, најпријатније ће се ти мигранти осјећати у држави коју испрепадате преко медија индиректно да је свињетина канцерогена. Србија ће тако постати и са аспекта исхране повољна за исламске мигранте, гдје ће се муслимани осјећати као код своје куће и без бојазни упадати у све мензе и ресторане и јести храну не питајући које месо једу.

Умјесто закључка: Ономад сам радио преко студентске службе у једној фабрици. Сваки дан је за оброк била пилетина, и ја сам протествовао зашто нема неко друго месо да се једе, пилетина почела више и на уши да излази, напр. зашто нема свињетине на јеловнику. И онда су ми моји старији ми мудрији сарадници објаснили да не могу служити то у радничкој мензи на покретној траци, јер у фабрици ради много муслимана, и због њих се не нуди ни једно месо осим пилетина и понекада говеђи гулаш. Ја сам им рекао да у фабрици ради такође много Срба који једу свињетину и да треба и нама понекада изаћи у сусрет и дати да једемо што волимо. Ако већ испоштују некога ко нешто не једе, нека поштују онда и оне који то нешто једу. Још као млад сам схватио да је веома тешко да једна средина опстане са толико разлика. Јер се на крају све свело да због поштовања нечије вјере и обичаја, ти напушташ своје обичаје. Задртији, неприлагодљивији и искључивији у ствари наметну своја правила игре попустљивијим и толерантнијим. И то није праведно. Давно су Срби сами допунили своју стару изреку „паметнији попушта“ са додатком, „…зато свијетом владају будале

Згодно је ипак нагласити да је генерално сва храна све сумњивијег ефекта на човјечије тијело и здравље. Генетски се модификује биље које се директно нуди човјеку за исхрану, а том храном се одавно хране животиње које једемо у разним прерађевинама. Животиње се додатно третирају и антибиотицима и ко зна чим све не, да би биле што меснатије и мање се разбољевале, ради већег профита, тако да све у свему није нама по градовим лако, никада не знамо шта једемо и да ли је то уопште здраво у крајњој некој тачки. Јер неки проблем са уношењем генетски модификоване хране се не мора испољити у нашај генерацији, може тек на потомству, другом-трећем кољену.

Живи били, ко преживи, причаће и писаће.

Извор: Српски културни клуб

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s