Историја / world

Ово нисте знали: Чудне чињенице о Другом светском рату


Ово нисте знали: Чудне чињенице о Другом светском рату

tumblr_mpvi2liwhc1rwu1s5o2_500

Други светски рат службено је трајао од 1. септембра 1939. до 2. септембра 1945. и међународни је сукоб који је избио 21 годину након Првог светског рата.

 

За собом је осим промене светске политичке игре оставио многе трагичне бројке и смрт недужних цивила.

 

О њему су писане књиге и снимани филмови, а ево неких чињеница које вероватно нисте знали.

 

  1. Први погинули немачки војник у рату убијен је од стране Јапана.
  2. Првог америчког војника убио је руски.
  3. Широм Европе током овог рата је погинуло најмање сто хиљада припадника ваздушних снага за бомбардовање.
  4. Више је америчких војника погинуло у ваздушним снагама него у маринцима.
  5. Пољска бабица католичке вероисповести Станислава Лесцинска помагала је порођају три хиљаде беба током холокауста у нацистичком Аушвицу.
  6. Британски војници имали су током Другог светског рата на располагању три листа тоалет папира дневно, а амерички војници 22.
  7. 1941. Године у САД-у је произведено три милиона аутомобила, а за преостало трајање рата још само 139 аутомобила.
  8. Четири од пет немачких војника који су погинули у рату, настрадали су на Источном ратишту.
  9. Само 20 одсто дечака који су рођени у Совјетском савезу 1923. године, преживели су рат.
  10. Најмлађи војник који се борио у овом рату је био тада 12-годишњи Калвин Грејам, који је лагао о својим годинама када се пријавио америчкој војсци за служење у рату. Његове године нису откривене ни након што је завршио рањен у болници.
  11. Само један од четири војника који су се борили из подморница је преживео рат.
  12. Опсада Стаљинграда резултирала је с више смрти Руса (војних и цивилних) од оних које су САД и Велика Британија заједно забележиле током целог Другог светског рата.
  13. Како би Американци избегли реч “хамбургер” за популарно јело, јер им је звучало “немачки”, хамбургер су назвали ‘одрезак слободе’ (у слободном преводу, а оригинално “Либертy Стеак”).
  14. Током овог рата, нећак Адолфа Хитлера служио је у америчкој војсци.
  15. Адолф Хитлер и Хенри Форд имали су сваки на свом радном столу уоквирену фотографију оног другог.
  16. Највећи ланац јапанских шпијуна заправо је био лоциран у Мексику.
  17. Проценат смртности свих ратних затвореника у руским камповима износи 85 одсто.
  18. Прва бачена бомба Савезника на немачки Берлин усмртила је јединог слона у берлинском зоолошком врту.
  19. Да је била “потребна” још једна бачена атомска бомба, та трећа била би бачена на Токио.
  20. Хироо Онода, службеник јапанске војске током Другог светског рата, није предао свој положај на Филипинима крајем рата 1945. Све до 1974. године, дакле након готово 30 година верног служења, када је његов бивши војник отпутовао до њега како би га разрешио дужности.
  21. Други светски рат иза себе је према прорачунима оставио између 50 и 70 милиона људских жртава, а 80 одсто њих долази из само четири земље – Русије, Кине, Немачке и Пољске.

 

10.08.2015.

ИЗВОР: Б92

 

5 thoughts on “Ово нисте знали: Чудне чињенице о Другом светском рату

  1. Да би читаоци боље разумјели сву сложеност досадашњих и данашњих дешавања, овде ћу приказати само неколико докумената од укупно око 500, до којих је дошао аутор књиге Антун Милетић – Концентрациони логор Јасеновац, књига I.
    Ова књига има своју вредност у документима, који се први пут објављују.
    У уводном делу аутор је дао темељан преглед злочиначких политичких побуда и циљева, изражених у законским одредбама о формирању концентрационих логора у Независној Држави Хрватској, као редослед њихова настанка.

    Аутор даље изјављује ( копирани текст ):

    „Zločin, koji je pod vlašću ustaša carevao u NDH, najpotpunije je izražen koncentracionim logorom Jasenovac o čemu nam najbolje govori izvještaj Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Demokratske Federativne Jugoslavije Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu. Taj izvještaj upravo ističe da je okupacijom Hrvatske i formiranjem NDH sa kvislingom Pavelićem na čelu osnovan na obali Save koncentracioni logor Jasenovac. Njega su držali u rukama najvjerniji agenti vlade Njemačkog Rajha — ustaše.
    Zločini koje iskazuje preko 500 dokumenata u ovoj knjizi monstruozno su djelo ustaša. U njihovim je redovima „drugi stub te države“, dio katoličkog klera sa svojim i klerikalnim predrasudama i historijskim falsifikatima o svome i o drugim narodima. Priključila se je ustaškom rasizmu i vjerska netrpeljivost protiv pravoslavnih Srba. Srbi u NDH su niža rasa, strani elemenat u prostoru koji je isključivo hrvatski. Zato za njih nema mjesta kao „dotepence“ i nekadanje rimokatolike a sada otpadnike od katoličke vjere.
    Hitler je Paveliću dao zeleno svjetlo i za svoju srbofobiju. Smatrao je, da je i genocid — iseljavanje, ubijanje, logorisanje i prekrštavanje Srba — uslov opstanka NDH.
    Kažnjavaju se ne manje nemilosrdno i nekomunisti Hrvati kao i slobodni zidari, kao na primjer Meštrović, koji su, po njihovim ocjenama, služili beogradske režime.
    Dakle, ustaški progoni su klerofašistički zločin.
    Ovakova ustaška rasistička politika — „glas krvi, rase i zemlje“ — nicala je u evropskoj krizi tridesetih godina.
    Nacisti Nemačkog Rajha odmah po okupaciji Kraljevine Jugoslavije, pored već postojećih zatvora i tamnica, organizovali su čitav sistem koncentracionih logora, od kojih su najzloglasniji bili: Banjica, Sajmište kod Zemuna, Crveni krst kod Niša, Sabac, Celje i Tezna kod Maribora. Takođe i fašisti Kraljevine Italije formirali su svoje koncentracione logore na otocima Rabu, Molatu, Mamuli u Baru i drugim mestima.
    Odmah nakon okupacije i proglašenja 10. aprila 1941. NDH uz saglasnost Hitlera i Musolinija i pod zaštitom njihovih trupa, ustaše po već stvorenom planu u emigraciji sprovode deportovanje, hapšenje i logorisanje kao i masovna i pojedinačna ubijanja po rasnoj i verskoj osnovi Srba, Jevreja i Roma (Cigana) i političkoj komunista, bez obzira na nacionalnost i demokratski antifašistički orijentisanih Hrvata, Muslimana i ostalih naroda i narodnosti sa teritorije NDH.
    Ustaška vlada i njene instance, na osnovu načela ustaškog pokreta, donele su niz naloga, odluka, odredaba, naredbi i uputstava kojima je ozakonjena naci-fašistička metoda sprovođenja terora i zločina-genocida širokih razmera.
    Među ta akta spadaju: zakonska odredba i zapovest o sakupljanju Jevreja i Roma (Cigana) u koncentracione logore, odluka o obeležavanju žutom trakom Jevreja i belom Srba, zakonska odredba o prekom i pokretnom prekom sudu, zakonske odredbe i druga akta o prekrštavanju Srba na katolicizam, nalog o iseljavanju Srba u Srbiju, okružnica o registraciji Srba i Jevreja, nalog za hapšenje i otpremanje Srba, Jevreja i Roma (Cigana) u koncentracione logore, odluka da se i bez dokaznog postupka Srbi i Jevreji kao „nepoćudni“ imaju uputiti u koncentracione logore, nalog da se komunisti-Hrvati i Muslimani i drugi zadrže u zatvorima i logorima iako dokaza za krivnju nema ili im je kazna istekla, odredbe o dragocenostima i imovini onih koji se upućuju u koncentracione logore, dopune odredaba o upućivanju „nepoćudnih“ i „pogibeljnih“ osoba na prisilni boravak u sabirne i radne logore, uputstvo o postupku sa licima koja se upućuju u koncentracione logore, kao i odredba da se za jednog ubijenog ustašu strelja 10, za podoficira 20, a za oficira 50 partizana ili članova njihovih porodica.
    Da bi „ozakonjeno“ sproveli u delo, ustaše su odmah formirale čitav sistem koncentracionih logora: „Danica“ u Koprivnici, Kerestinec, Lepoglava, Gospić, Kruščica, Caprag, Loborgrad, Sisak, Jastrebarsko, Tenje, Slano i Đakovo, te najveće Jasenovac i Staru Gradišku, sa nizom njihovih stratišta: Jadovno, Gradina, Jablanac, Uštice, Mlaka i dr.
    Njihova zajednička komanda – Ustaška nadzorna služba, poznatija po skraćenici „UNS“, bila je sve do 21, januara 1943. kada je ukinuta, a njene kompetencije prešle na Glavno ravnateljstvo za javni red i sigurnost.
    Prvi ured (odeljenje) UNS-a — političko, donosilo je ili potvrđivalo odluke o logorisanju, a Treći ured — ustaška obrana je pod svojom upravom imao sve koncentracione logore na teritoriji NDH. U stvari, to je bio centar odakle se rukovodilo uništavanjem ljudi, žena i dece na rasnoj, versko j i političkoj osnovi.
    Zapovednici i funkcioneri UNS-a bili su Eugen Kvaternik Dido, Dragutin Jilek, Filip Crvenković, dr Uršić, Marković, Lisak Erih, Ćubelović, Viđali i Fulanović, a u Prvom uredu — političkom Mirko Vutuc, dr Tomo Vukosav, Vjekoslav Paver, Ivan Saban, Mijo Golubović, Ljubo Oreb, Aleksandar Benak, Josip Hajdarević i dr., dok su na čelu III ureda-ustaške obrane bili Mijo Babić, Vjekoslav Luburić, Stanko Šarac i Jakob Džal, a u tajništvu Ljubo Miloš, Danica Herceg, Nada Tomas, Branko Slipčević i mnogi drugi ustaški oficiri i funkcioneri.
    UNS je imao svoje ispostave — urede ustaškog zaštitnog redarstva u Banja Luci, Sarajevu i Zagrebu koji su u najviše slučajeva, pored župana i podžupana, logorisale nevino stanovništvo. Kao neposredni komandanti logora i članovi uprava i zamenici pominju se: Ivan Rako, Ivica Brkljačić, Antun Majić, Joža Moravec, Stipe Prpić, Josip Sudar, Ivan Maks, Ivica Maks, Ivica Matković, Miloš Ljubomir, Petar Brzica, Filipović Majstorović Miroslav,’ Hadžija Josip Mataja, Mirko Slišković, Dinko Sakić i Pičili ing Hinko, a u logoru Stara Gradiška: Mile Orešković, Ante Vrban, Stjepan Bosak, Jožo Matijević, Mato Mandušić, Nikola Gadžić
    i drugi.
    Kad je Glavno ravnateljstvo za javni red i sigurnost preuzelo logore, za komandanta je postavljen pukovnik Marko Pavlović.
    Ali se praktično nije ništa izmenilo, u zatvore i logore se i dalje trpalo nevino stanovništvo i mučilo i ubijalo kao i dotad.
    Reč je samo o manevru Pavelića, da sve stavi pod komandu i ustaškog odbrambenog zdruga, i tako ostane sve po starom sistemu, samo pod drugim imenom.
    Ustaše su odmah po proglašenju NDH zaposele kaznionu Okružnog suda u Gospiću i u nju od juna 1941. počele logorisati Srbe i Jevreje shodno rasističkoj i verskoj politici ustaškog pokreta, a, i komuniste i antifašiste kao političke protivnike. Tako je ta kazniona pretvorena u koncentracioni logor Gospić sa stratištem Jadovno na Velebitu.
    Dnevni kapacitet koncentracionog logora Gospić bio je 2.000—3.000 logoraša (ljudi, žena i dece). Da bi se smanjio njihov broj i omogućio priliv novologorisanih, ustaše su svakodnevno odvozile logoraše u logor Slano na ostrvu Pagu (prema proceni, kroz taj logor je prošlo oko 16.000 lica) a ostale su vezane u lance i žice, u grupama od 200 do 400, pre i posle podne odvodili na stratište Jadovno, udaljeno oko 20 km od Gospića.
    Masovni priliv logoraša u koncentracioni logor Gospić otpočeo je jula 1941. i trajao sve do polovine avgusta 1941. godine. Početkom jula 1941. UNS donosi odluku da se više niko ne šalje u „koncentracioni logor Danicu u Koprivnici“, već da se Srbi, Jevreji i komunisti u grupama „upućuju u koncentracioni logor Gospić“.
    U vezi s tim, Ravnateljstvo ustaškog redarstva u Zagrebu izdalo je okružnicu da se Srbi i Jevreji moraju odmah otpremiti u „konclogor Gospić“. I ostala ravnateljstva ustaških redarstava širom NDH svojim odlukama i propratnim aktima šalju Srbe, Jevreje i komuniste u „koncentracioni logor Gospić“.
    Kad je reč o koncentracionom logoru Stara Gradiška, koji je od kaznenog zavoda — zavoda Ministarstva unutarnjih poslova NDH pretvoren krajem 1941. i početkom 1942. u koncentracioni logor, njegov zvanični naziv je „Ustaška obrana, Zapovjedničtvo sabirnih logora Stara Gradiška“.
    U crkvi je vršeno prekrštavanje Srba, što je svojevrstan genocid-verski teror davno planiran od klerofašista-ustaša. Rimokatolička crkva je prihvatila ustaški režim kao državni poredak. Dala je legalnost ustaškoj vladi u NDH.
    Alojzije Stepinac je već 10. aprila 1941. u NDH video u tome božju providnost. Potvrdio je taj stav posetama Kvaterniku i Paveliću, i pozivom svećenstvu da ispune svoju dužnost prema mladoj NDH. Pojedini svećenici suprostavili su se toj Stepinčevoj politici, kao na primer nadbiskup Ujačić, mostarski biskup Mišić, te biskup starokatoličke crkve, antifašista dr A. Danković, mučenik jasenovačkog logora, i drugi.
    Posle savezničkih odluka u Moskvi postavilo se pitanje odgovornosti, za sve vrste genocida pa i ovu koju je sprovodio Stepinac sa ustašama prekrštavajuči Srbe.
    Konačno, treba reči da je ZAVNOH 25. 8. 1944. poništio sve odluke o prekrštavanju Srba, tj. učinio ih ništavnim. Naredio je povratak na stanje 10. Aprila 1941. godine.
    Nasuprot, pojedinci kao dr Dušan Kašić u knjizi „Srbi i pravoslavlje u Slavoniji i sjevernoj Hrvatskoj“, Zagreb, 1967. piše: „Srbi po oslobođenju, koji su preživjeli, vratili su se u svoju vjeru i crkvu, odnosno smatrali su sve ono što se dogodilo za vrijeme rata u pogledu vjerske pripadnosti kao sredstvo za spasavanje koje sada nije više potrebno.
    „To je bila i teza nadbiskupa A. Stepinca, a sada njegovih istomišljenika, koji ne navode odluke ZAVNOH-a, a kamo li šta je bilo sa 730 pravoslavnih svešteinika, porušenim crkvama, spomenicima kulture >i umetnosti, kao i sa nenadoknadivom građom i bibliotekama na teritoriji NDH.
    Na primer, u Pakracu su nestale arhivalije iz 18. i 19. veka, a 56 crkava je potpuno i delimično uništeno, itd.
    Tako je od polovine novembra 1941. do 23. Aprila 1945. koncentracioni logor Jasenovac bio najveći logor smrti i u njemu se dnevno nalazilo 3—4 hiljade logoraša. U njega su ustaše uz saradnju nemačke okupacione uprave NDH, trpale sve „nepoćudne i pogibeljne osobe za javni red i sigurnost“.
    Maks Luburić je svojim potčinjenima govorio:
    „ . . . Pod svaku cijenu treba da nastojimo uništiti Srbe u NDH bez milosti, jer to je program koji se mora izvršiti“.
    Iako je ustaška nadzorna“ služba u Jasenovcu te „nepoćudne osobe“ razvrstavala na one koje treba odmah likvidirati — pritvorenike i one koji su registrovani i raspoređeni na radove — logoraše, ipak im je sudbina bila ista — ubijani su na najzverskiji način.
    Masovna ubistva u Gradini stratištu koncentracionog logora Jasenovac počela su početkom 1942. godine. Prvu takvu zločinačku akciju izvršio je ustaški poručnik Staniša Vasilj, kada je preko Save prevezao u Gradinu grupu od oko 300 Srba i tamo ih likvidirao.
    Od tada, sve grupne i masovne likvidacije logoraša i dopremljenog naroda vršene su uglavnom u Gradini. Tu je stradala grupa od oko 8.000 seljaka dovedenih iz Slavonije, te grupa od oko 7.000 Kozarčana, gotovo svi Romi (Cigani) sa teritorije NDH i brojne grupie jevrejskih žena i dece i brojne partizanske porodice iz Livna, Konjica, Prijedora, Banja Luke i drugih mesta i krajeva Bosne i Hercegovine.
    Tim masovnim zločinima hvalio se oktobra 1942. i sam Vjekoslav Luburić ,,i tako smo vam mi u ovoj godini dana ovdje u Jasenovcu poklali više ljudi, nego je Osmanlijsko carstvo za cijelo vrijeme vladavine Turaka u Evropi“.
    U većini slučajeva masovno su uništavani Srbi, Jevreji i Romi (Cigani). Tako su čitava sela i krajevi nastanjeni Srbima otrgnuti sa pradedovskih ognjišta i sve do poslednjeg, i staro i mlado, muško i žensko, dopremljeni u koncentracioni logor Jasenovac i Staru Gradišku.
    Na osnovu Drugog zasjedanja AVNOJ-a formirana je Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača (8. 5. 1944.). Pripreme za zadatak počele su među ostalim na savjetovanju pravnika Hrvatske (11. 8. 1944.) skupom referata „Ratni zločini“. Okružna komisija za utvrđivanje ratnih zločina Nova Gradiška izašla je na stratište Jasenovca odmah po njegovu oslobođenju, a nedjelju dana kasnije i Zemaljska komisija Hrvatske (11. 5. 1945.). Ona je bila. i svestrano stručno ekipirana. U rezultatu odgovornog rada i tadanje spoznaje poslat je Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu izvještaj o stratištu Jasenovac sa oko 500.000 do 600.000 umorenih zatočenika — žrtava fašizma.
    Savezni zavod za statistiku izvršio je na cijelom području Jugoslavije popis žrtava rata 1941—1945. Gotovo čitavu deceniju poslije ovoga zastao je ovaj rad.

    ( Завршено копирање исечака писаног текста књиге Антуна Милетића Концентрациони логор Јасеновац 1941 – 1945. Документа; Књига I; Народна књигаа Београд.
    У наставку текста , прилажем само неке копије докумената усташких власт, из наведене књиге:

  2. Видимо, да у књизи Концентрациони логор Јасеновац, 1941 – 1945. Документа, Књига I, Народна књига, Београд, аутор књиге Антун Милетић изјављује, да је на простору тадашње НДХ живело 1 885 943 Србина.
    Према попису становништва Хрватске из 1948.г. води се, да у Хрватској тада живи 543 795 Срба , из чега произлази да је од 1940.г. до 1948.г. са простора Хрватске очишћено – убијено и протерано 1 342 148 Срба.

  3. У објављеном претходном тексту треба да пише, да у књизи Концентрациони логор Јасеновац, 1941 – 1945. Документа, Књига I, Народна књига, Београд, чији је аутор Антун Милетић, да је на простору тадашње НДХ живело 1 885 943 ( један милион и осам стотина осамдесет пет хиљада деветсто четрдесет три Србина.

  4. У документу који се води под бројем 4. аутор књиге Антун Милетић, под ставком бр.3. даје податак о броју Срба у НДХ.
    Текст испод, је копија документа број 4. из књиге Антуна Милетића – Концентрациони логор Јасеновац 1941 – 1945. Документа; Књига I; Народна књига, Београд.

    Br. 4

    NALOG RAVNATELJSTVA USTAŠKOG REDARSTVA U
    ZAGREBU OD 23. JULA 1941. VELIKIM ŽUPAMA DA
    SE IZVRŠI POPIS SVIH SRBA1
    RAVNATELJSTVO USTASKOG REDARSTVA NEZAVISNE DRŽAVE
    HRVATSKE U ZAGREBU
    Broj: Tajni: 2/1941. — II.
    Prepis.
    ZAGREB, dana 23. srpnja 1941.
    PREDMET: Registriranje Srba — pravoslavaca —
    o k r u ž n i c a . —
    OSOBNO:
    ŽUPAMA 1 — 22.
    USTAŠKOM POVJERENIŠTVU ZA BOSNU I HERCEGOVINU
    S A R A J E V O — G. F R A N C E T I C.
    Naslov se poziva, da prema uzorcima priloženih tiskanica izda
    shodnu odredbu Redarstvenom Ravnateljstvu, Ravnateljstvu Ustaškog
    Redarstva, u koliko su već takova osnovana u sjedištima Zupa. — Predstojništvima
    Redarstva i Kotarskim oblastima u mjestu, gdje nema
    redarstva, da svako na svome području t.j. sjedištu redarstva, Kotarske
    oblasti (grad. mjesto), provede u roku od 15 dana registriranje svih
    Srba, kao i onih, koji su bili kada pravoslavne vjere.2
    Valja ispuniti najprije upitne listove, a zatim samo najvažnije
    podatke (lične i porodične — vjerske), prepisati u kartone, te složiti
    kartoteku po brojevima i abecednom redu. —
    1 Arhiv VII, a. NDH, k. 156, reg. br. 1/1.
    2 Stav Ministarstva unutrašnjih poslova NDH 30. juna 1941. prema Ukrajincima
    bio je sledeči:
    „Ovomu Ministarstvu čast je saopćiti i umoliti slijedeće:
    U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nalazi se oko 25.000 Ukrajinaca seljaka i to
    u Bosni i Srijemu, napose u kotaru Prnjavor.
    Potrebno je odrediti shodne mjere i dati shodne naloge svim područnim i
    nadležnim organima, da se tim Ukrajincima ne bi ništa dogodilo prigodom seljenja
    Srba.
    Uopće se s Ukrajincima u Hrvatskoj ne smije postupati kao s ostalim pravoslavcima
    odnosno Srbima, nego se ima uzeti u obzir i razlikovati one, koji su bili
    i jesu protivnici sovjetskog poretka i režima“ a prema Rusima:
    „Povodom stavljenih pitanja naslovi se upućuju, da sa Rusima, iako su pravoslavni
    — ne treba postupati kao sa Srbima, već glede postupka i preduzimanja
    eventualnih potrebnih mjera glede Rusa postupati i odlučivati posebno u svakom
    pojedinom slučaju, a ne donositi nikakovih općenitih odredaba, koje bi Ruse izjednačivalo
    sa Srbima.“ (Arhiv, VII, a NDH, k. 201, reg. br. 4/22—1).
    Kartoteku treba voditi u duplikatu, od kojeg će se jedan primjerak
    slati ovom Ravnateljstvu. —
    Potrebni personal zamoliti od Ustaškog Stožera u mjestu. —
    Valja raditi samo sa pouzdanim ljudima, točno i savjesno. —
    Glavu tiskanice promijeniti prema nazivu ureda, koji će sprovodi ti
    registriranje. —
    O učinjenom sa brojem registriranih Srba (bez t.zv. mješoviti
    brakova, i već provedenih na katolicizam)3, izvijestiti neposredno ovo
    Ravnateljstvo, pozivom na broj gornji. —
    ZA DOM SPREMNI!
    M. P.
    RAVNATELJ USTAŠKOG REDARSTVA
    NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE,
    CEROVSKI4 v. r.
    3 Pavelić i vrhovi katoličke crkve na čelu sa Alojzem Stepincem i satifakciju
    Vatikana pape Pija XII hteli su od NDH stvoriti neprelaznu branu protiv
    pravoslavlja. A to je značilo da 1.885.943 Srbina u NDH imaju da pređu u katoličku
    veru, da se isele u Nedićevu Srbiju i da se ubiju, tj. kako su to katolički sveštenici
    duhovno rekli: „odašiljanjem bogu na istinu, sa spasenim i nespasenim
    dušama.“
    Već 3. maja 1941. Pavelić izdaje „zakonsku odredbu o prijelazu s jedne vjere
    na drugu“, a kancelarija nadbiskupskog duhovnog stola u Zagrebu to 15. maja
    1941. pretvara u Okružnicu koju dostavlja svim sveštenicima širom NDH. Zatim
    slede dva akta Pavelićevih ministarstava, prvi 30. 6. 1941. o prelazima grko-istočnjaka
    na katolicizam sa potpisom Andrije Artukovića, Blaža Lorkovića i Curaca.
    Zbog toga što je za ovo trebalo angažovati katoličku crkvu upućuje drugi akt koji
    glasi:
    „UPUTE O VJERSKIM PRELAZIMA
    Nezavisna Država Hrvatska — Ministarstvo Pravosuđa i Bogoštovlja. Broj: 42.
    678—B—1941.
    Zagreb, 14. sipanj —1941.
    Predmet: Pravoslavni vjerozakonski prelazi.
    Biskupskim Ordinarijatima
    Nezavisne Države Hrvatske.
    Molimo preuzvišeni Ordinarijat, da bi u povjerljivoj formi obavijestio sve
    župske urede u pogledu primanja pravoslavnih u katoličku crkvu.
    Pravoslavnima se neće u nikojem slučaju dopustiti da prelaze u grkokatoličku
    crkvu.
    Intencije su hrvatske Vlade, da se u katoličku crkvu ne primaju pravoslavni
    popovi, učitelji zatim uopće inteligencija i napokon bogati sloj trgovaca, obrtnika
    i seljaka radi kasnijih eventualnih odredaba s obzirom na njih, da se ne bi
    izvrgavala neugodnostima vjera i ugled katolicizma. Sto se tiče gornjih lica,
    ukoliko je jedno od njih vezano s katolicizmom na koji način, kao na primjer
    da je jedno od ženidbenih drugova katoličke vjere i hrvatske narodnosti, onda se
    u tim slučajevima može primiti u katoličku crkvu, ali uz prethodnu dozvolu
    Ministarstva Pravosuđa i Bogoštovlja, koje će uvažiti sve momente, koji govore
    za to, da se dotična stranka primi. Veoma je važno pri tom, da li je brak sklopljen
    u katoličkoj crkvi i da li su djeca odgojena u katolicizmu. Svi ovi vanredni
    slučajevi moraju biti prethodno poslani k ovomu Ministarstvu uz potrebne preporuke
    katoličkih župskih ureda i hrvatskih nacionalnih ustanova.
    Niže i siromašno pravoslavno pučanstvo dopušteno je primati uz prethodnu
    pouku u katoličkim istinama. Ukoliko bi i gore spomenuti navaljivali da budu
    primljeni, treba ih u zgodnoj formi zadržavati u katekomentu ili ih na drugi način
    odkloniti.
    Pročelnik odjela za bogoštovlje:
    M.P. A. R. Glavaš, v.r.“
    (AVII, a. NDH, k. 87, reg. br. 37/2)
    Zatim sledi još niz pisama, objašnjenja, odredbi i slično, pa sve do okružnice
    od 21. 1. 1942. gde stoji: „Saopćuje vam se, da se grčko-istočnjaci (Srbi) koji su
    prešli na rimokatoličku vjeru smatraju Hrvatima, te se kao takvi imadu upisivati
    u službenom postupku“, a 10. 2. 1942. ta okružnica je dopunjena naravno odnosi
    se i na grčko-istočnjake (Srbe), koji pređu na muslimansku vjeru, tako da i te
    treba u službenom postupku upisivati kao Hrvate.“ Sprovođenje svih ovih akata
    bilo je u nadležnosti Državnog ravnateljstva za ponovu NDH, tj. njegovog vjerskog
    odseka na čelu sa fra Dionizijem Juričev. A on je govorio:
    „U ovoj zemlji ne može više da živi niko osim Hrvata, jer ovo je zemlja
    hrvatska, a tko neće da se pokrsti, mi znademo kuda cemo s njime. Ja sam
    u ovim gore krajevima davao očistiti od pileta sve do starca, a ako bude potrebno,
    učinit ću i ovdje, jer danas nije grehota ubiti ni malo dijete od 7
    godina, koje smeta našem ustaškom poretku. Mi danas treba da budemo svi
    Hrvati i da se proširimo, a kad se proširimo i ojačamo, ako nam bude potrebno,
    još ćemo oduzeti i od drugih. Nemojte misliti što sam ja u svećeničkoj
    odori, pa ne mogu, kada je potrebno uzeti strojnicu u svoje ruke i da tamanim
    sve do kolijevke, sve ono, što je protiv ustaške države i vlasti.“
    Tako su govorili i radili mnogi ustaški svećenici, koji su se bacili na
    ubijanje i prekrštavanje.
    Kako su na držanje Vatikana gledali neki svećenički krugovi, vidi se iz
    promemorije, koju su predali 1. 4. 1942. slovenski katolički svećenici, koji su
    se nalazili kao izbeglice u Srbiji, beogradskom nadbiskupu dr. Ujčiću, s time
    da je on prosledi Vatikanu.
    U opširnom tekstu slovenski svećenici iznose prilike u kojima žive
    Srbi, koji su ostali u „NDH“, s naročitim osvrtom na prekrštavanje:
    „Konačni cilj današnje zagrebačke politike je uništenje srpskog naroda
    u NDH. Tom nemoralnom cilju ima poslužiti i pokatoličavanje.“
    To „dobrovoljno“ prelaženje u katoličanstvo u govorima Pavelićevih saradniiika,
    ministara, župana, ustaških oficira kao što su Budak, Zanič, Puk, Gutić i niz
    drugih oko 155 ustaša-sveštenika jasno je iz ovih reči: „Jedan dio Srba ćemo pobiti,
    drugi raseliti, a ostali prevesti na katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.“ „S
    Vlahom jedi samo do pola zdjele, a od pola zdjele ubij ga po glavi, jer će on inače
    tebe.“ „Ili se poklonite ili uklonite.“ (M. Budak): „Ili se uklonite iz naše zemlje
    milom ili će mo vas isterati silom“ (M. Puk) itd.
    A kako je to „dobrovoljno prekrštavanje“ izgledalo vidi se iz izjava onih koji
    su to doživeli ili videli:
    Dušan Drljača iz Bosanskog Novog: „ustaše su već gonile pojedine ljude da
    ih pobiju, a kada bi rodbina u poslednjem trenutku donela potvrdu od katoličkog
    svećenika o prelazu njihovom u katoličku veru, oni su ih puštali. Taj prelaz ispred
    noža, vršio se ne samo potpisivanjem unapred spremljenog ispunjenog formulara
    nego i dobijanjem potvrde telefonskim putem.“ Risto Jovanović iz Obudovca: došla
    u Brčko jedna ustaška bojna koja je naterala sve Srbe da potpišu izjavu o pokatoličavanju,
    a ko to nije hteo bio je premlaćen na mrtvo. Kotarski predstojnik
    u Brčkom izdao je pismeno naređenje o prelazu u katoličku veru: selo Lončari
    10, 12, selo Donji Zabari 11. 10. Obudovac 15, i 16, 12, Cović Polje 16. 12, i Gornji
    Zabari 17—19, 12. 1941.“ Milan Dojčinović tome dodaje: „…ustaše su 2. 12. 1941. u
    Brčkom posle strahovitih zlostava i prisiljavanja na prelaz u katoličanstvo poveli
    na streljanje oko 50 Srba, zbog čega su ostali pravoslavni morali potpisivati formulare
    o prelazu na katolicizam.“
    Drago Cebedić iz Ključa kaže: da je posle pokolja muškaraca u Ključu trebalo
    sledećeg dana streljati i žene. Tada je svećenik — župnik Lacić, pozvao preostale
    Srbe da podnesu odmah molbe za prelaz što su oni i učinili. Posle popunjavanja
    formulara za prelaz u katolicizam, župnik im je saapštio da su molbe rešene telefonskim
    putem od strane nadležnih crkvenih vlasti — dr Sarića, te ih je odveo u
    crkvu i u grupama od po sto prekrštavao.
    (Opširnije o tome vidi: Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške NDH.
    Zagreb, 1952; Viktor Novak, Magnum Crimen, Zagreb, MCMXLVII; Jakov Blažević,
    Mač, a ne mir za pravnu sigurnost građana, Zagreb, 1980).
    1 Božo.

  5. Антун Милетић у својој књизи Концентрациони логор Јасеновац, Документи, Књига I, приказао је тадашњу организациону шему Ватикана у којој приказује, да се на највишој позицији Ватикана налазе Језуити а да су Језуитима директно подређени : Илуминати, Масони, Међународни банкари, Мафија – армија криминалаца, Римски клуб, Опус Деи, Савет за иностране односе (ЦФР) и Покрет новог доба.
    Из наведене организационе шеме види се, да је масонерија директно подређена језуитима, односно ватиканским тајним организацијама – „крсташким војницима „.
    Данас, на политичкој и владајућој сцени у Србији, налази се већи број масонерије, који имају знатан утицај на догађања у држави и нико из одговорних у држави, не предузима ништа.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s