Други пишу...

Како сам постао расиста


Како сам постао расиста – од Кристијана Пиколинија

sisanje-nacizam

Када сам имао 18 година, стајао сам на сцени у једној катедрали у Немачкој, и кроз хук хиљада европских нео-нацистичких скинхеда су се чули повици „Хајл Хитлер“, а скандирали су и име мог бенда.

Тачно у том тренутку, био сам одговоран за електрицитет у ваздуху, адреналин који јури пулсирајућим венама, и за зној који се сливао са обријаних глава.

Потпуна оданост белој моћи пулсирала је кроз гомилу те магловите ноћи у марту 1992. Предводио сам први скинхедски бенд беле моћи који је икада напустио тло САД и дошао да свира у отаџбини, и у Европи, уопште. Тамо се стварала историја. Замишљао сам да се тако сигурно осећао и Хитлер када је предводио своје армије у мисији да доминира светом.

Певао сам о томе како закони фаворизују црнце, који преотимају радна места белцима, и како су белци преоптерећени порезима којима се финансирају програми социјалне помоћи. Веровао сам да мањине и њихове дроге уништавају вредне и послушне белачке породице. Гејеви – претња за продужење наше врсте – су захтевали посебна права. Наше жене су на превару одводили припадници мањина. Јевреји су планирали наше уништење. Било је јасно да је бела раса у опасности.

Или су мене научили да верујем у то.

Све је почело 1987. када сам имао једва 14 година. Требало ми је нешто више, жудео сам за тиме да радим нешто племенито. Тражио сам дубљи смисао живота, изван приземног живота са којим су се мучили старији људи, припадници радничке класе, који сам гледао око себе. Нисам желео да поклекнем пред замкама комфора, желео сам да будем битан. И прст судбине се умешао на погодан начин да те моје потребе буду испуњене.

Моја дечја недужност је нестала без трага вечери када сам упознао Кларка Мартела.

Стајао сам у својој уличици, одваљен од траве, када је урлање мотора неког аутомобила прекинуло мир и тишину. Кочнице су зашкрипале и црни „понтијак фајербрд“ се зауставио поред мене. Ћилибарска светлост уличне лапе је одозго обасјавала аутомобил, сувозачева врата су се отворила, и неки старији тип, обријане главе и у црним војничким чизмама је кренуо право ка мени. Није био много висок, нити физички импозантан, али због ћелаве главе и сјајних чизама је одисао ауторитетом. Носио је блиставо белу мајицу, а црни танки трегери су држале његове варикинисане фармерке.

Зауставио се на само пар сантиметара од мене, унео ми се у лице и загледао се у мене ситним, сивим очима. Беоњаче су му биле мутне, деловале су старо, истрошено и напето. Једва отварајући уста, проговорио је тихо и ауторитарно. „Зар не знаш да је ово тачно оно што капиталисти и јевреји желе да радиш, да би им остао покоран?“

Не знајући баш тачно шта је „капиталиста“, дођавола, и не знајући шта значи бити „покоран“, инстинктивно сам повукао још један дим џоинта, и закашљао се право њему у лице.

Муњевитом брзином, тај тип продорних, сивих очију ме је једном руком зграбио за теме, а другом ми извадио џоинт из уста, и угасио га својом сјајном, црном „доктор Мартен“ чизмом.

Био сам запањен. Само ме је мој отац у животу тако ударио.

Необријани човек јаке вилице се исправио, чврсто ме зграбио за рамена и привукао себи. „Ја сам Кларк Мартел, сине, и ја ћу ти спасити јебени живот“.

Укипио сам се и стајао тамо, ужаснут, али задивљен човеком обријане главе у сјајним високим чизмама који ће да ми спаси живот. Тај човек је био први вођа скинхеда – неонациста у Америци, и покрет беле моћи је рођен пред мојим очима – управо овде, у истој прљавој уличици у предграђу Чикага, којом сам хиљадама пута пролазио на бициклу.

Једнако брзо као што је и стигао, Мартел се вратио у урлајућу звер, и отперјао низ улицу као пламтећи феникс, остављајући ме зачуђеног, у облаку издувних гасова..

Адаптирано из романа Кристијана Пиколинија „Романтично насиље: мемоари једног америчког скинхеда“. Пиколини је бивиши неонациста, екстремиста и скинхед, који је постао заговорник мира. 2010. је постао суоснивач непрофитне организације „Живот после мржње“, која едукује поједнице и организације о расизму, екстремистичкој радикализацији и дерадикализацији.

јул. 29. 2015.

ИЗВОР: http://www.vice.com/rs/read/kako-sam-postao-beli-neonacista

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s