Питају ме!
Врли пријатељи, људи добре воље, зашто ја са толико песничкога жара и заноса, зашто ја са толико љубави, пишем о Србима и о Србству?
Да, можда, не претерујем; да, можда, не идеализујем, Србе и Србство, у својему песничком надахнућу?!
А ја им одговарам, овако како сада и вама.
Можда ја, заиста, претерујем и преувеличавам; можда ја, штавише, идеализујем свој Род и своје Племе; можда ја, заиста, видим само врлине а мане превиђам, али ми моје унутарње биће, али ми мој Живи Бог у срцу, све време казује, да сам у праву!
У праву сам, зато што осећам и верујем, зато што верујем и знам, да су Срби, да су расни Срби, негде у вишим духовним световима, заиста такви кавим их ја видим док о њима певам.
Срби нису само хоризонтала; нису само свагдашњица и свакодневица; нису само они који купују и продају; нису само они који се гложе и парниче; нису само они који се свађају и туку, већ су Срби и вертикала, божанска оса и усправница; они који стварају и граде; они који творе лепоту и доброту; они који свим срцем љубе и они који се за ближње своје жртвују.
У љубави се никада не може претеривати и преувеличавати, зато што сама љубав, свакога који истински љуби, оправдава и спасава од свих опсена овога света варки и привида.
Србски песник мора с љубављу и из љубави, да пева о својему Роду и Племену; о својим прецима и потомцима; о свему што је Србско и Србство –
како горе на Небу, тако и доле на Земљи.
Када песник заћути, када његов глас умукне, тада ће громови и олује, тада ће камен и дрво, тада ће вода и ваздух, тада ће земља и ватра –
још лепше и дивотније
певати о Србству
и Србима!
facebookreportermonitor.wordpress.com 