Слобода тражи посвећенике, тражи људе од визија.
Није довољна само жеља.
Ако немаш снове и визије онога (некога или нечега!)
што желиш – никада нећеш ни остварити
своје жеље!
Слободу мораш да сневаш, да би био слободан.
Мораш да се посветиш Слободи, да би био слободан.
Борба за Слободу никада не сме да буде себична.
Борба за Слободу мора бити узвишена –
као само Божанство!
Себичан човек не може бити потпун и цео Човек.
Себичан човек, на концу, никада и не може бити –
слободан Човек.
Никада се не бори само за своју, себичну и саможиву слободу – већ се бори за Истину и Биће Слободе!
За Светлост Слободе која ће обасјати све ближње твоје!
Разгледам лица, многа и различна лица,
људи који су се сабрали на београдским барикадама, у дане сетног и дугог буђења пролећа; лица људи који се боре за Слободу.
Пролеће касни; никада овако, и оволико, каснило није!
Да ли је ово Оно Србско пролеће? – питам се!
Да ли је ово Оно Србско пролеће, о којему ће се певати и сневати кроз стотину лета?
Да ли је ово Оно Србско пролеће које већ столеће једно касни, пролеће које је требало да се догоди давно?
Има лица разних – радосних и сетних, брижних и ведрих, озарених и тужних, детињих и избораних, младалачких и старачких – али су ми сва та лица, гле, мила и драга; у свакоме од тих лица налазим себе, препознајем себе; као да су сва та лица –
моја лица, лица мојих многих и различних живота!
Сви се ми однекуд знамо; сви се ми препознајемо, само ако се истински загледеамо једни у друге.
Кад год смо у Истини, ми се налазимо и препознајемо.
Изван Истине, заиста, ничега нема; изван Истине нема ни Слободе!
Барикаде су дошле у Београд!
Ако је Београд дуго одбијао да види барикаде, да чује за барикаде, да доживи барикаде – барикаде су, најзад, ето, посетиле Београд.
Дошле су барикаде у Београд, да кажу Београду Истину о Србству; о Србству (оном правом!) изван Београда, о Србству изван Круга двојке.
А Београд је, канда, давно изгубио Србску Душу!
Да ли Београд без Србске Душе, може да разуме и схвати Биће Србства?
Тужан је, сетан и суморан, Београд без Србске Душе!
Београд и јесте и није Србски!
На тренутке ми се учини да јесте, а на тренутке, опет, да није!
Сваки народ мора да има свој Престони Град.
Народ без Престоног Града као да и није потпун народ!
Много је равнодушних Срба у Београду.
Питам се: да ли равнодушни, себични и саможиви Срби јесу, уистини, Срби?
Србин не сме да буде себичан, саможив и равнодушан!
Понајмање сме бити себичан, саможив и равнодушан према Својима, према Србству!
Сви званични београдски медији шуте.
Шутња од века, и праискони мук, прекрива све званичне медије београдске.
Има ли у Београду Србских медија; има ли у Београду Србске владе; има ли у Београду Србских јавних и државних установа које стоје на страни Србства и Србије?
Хоћу да верујем, морам да верујем, да ће овај, пробуђен и освешћен Народ, на београдским барикадама, смоћи снаге да Судбину Србства узме у своје руке!
Хоћу да верујем, морам да верујем, да овај, пробуђен и освешћен Народ, има најлепше снове и најдивотније визије о Слободном Србству, о заиста Слободном и Самосвесном Србству!
Хоћу да верујем, и морам да верујем у то!
facebookreportermonitor.wordpress.com 