„Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће.
Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског. Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе, а најпосле и свеколика целост слагати.
Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.
Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самоме делу, није ништа друго до поруга.“
„Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“
Милорад Г. Медаковић, 1860.
facebookreportermonitor.wordpress.com 