SYRIZA pojas za spašavanje Grčke i kontinenta

Od barikada na ulicama Atine do beskrajnih debata ekonomista i laika po pitanju što bi Grčka trebalo da učini, veliki je dan došao za celu priču koju pratimo još tamo od 2008. godine kada su stvari u Grčkoj krenule uznemirujućim pravcem.

Grčki dug pokušao se sanirati velikim međunarodnim kreditima. Gde su nestale sve te milijarde koje je zemlji dostavila Trojka? Ako  pitate lidera grčke SYRIZE, Alexisa Tsiprasa, isparile su u „crnoj rupi“. Tako on zaključuje u pismu nemačkim stanovnicima koje je ove nedelje objavljeno.

„Nemački stanovnici, a naročito nemački radnici, nemaju razloga da se boje pobede SYRIZA-e“, poručuje Tsipras. Svakako, on se obraća nemačkoj javnosti s razlogom – Nemačka je ta čiji je novac, većinom, nestao u grčkoj „crnoj rupi“, a zauzvrat grčki narod nije dobio ništa osim brutalnih mera štednje koje su srozale životni standard, eskalirale stopu samoubojstava i dovele stanovnike Grčke u veliki osjećaj bezizlaznosti.

Milijarde eura koje je u obliku kredita Trojka (MMF, EU Centralna banka i EU komisija) odobrila Grčkoj išle su u sanaciju bankarskog sektora, a isti sektor je vodeći zagovornik politike mera štednje. U konačnici pogođeni su narodi, ne samo grčki, već poprilično i nemački jer novac koji spominjemo ipak je novac porezkih obveznika, neko je taj novac morao zaraditi.

Koji je onda bio cilj? Pretvoriti Grčku u finansijsku koloniju međunarodnih kreditora, a grčki narod u njihovo roblje? Možda zvuči radikalno, ali takav opis uopće nije daleko od istine. Istina je još i neugodnija – po svemu sudeći Grčka je trebalo da bude svojevrsni eksperiment, testiranje jednog celog naroda, da se vidi koliko mogu podneti, koliko su spremni da trpe pre nego nešto preduzmu. Šta mogu Grci da učine? Da krenu u revoluciju? Protiv koga? Na vlasti su marionete i njihov odlazak je imperativ. Ipak, SYRIZA – levičarska koalicija koja okuplja razne struje ove strane političkog kompasa (vidi: Velika analiza: kako je nastala grčka Koalicija Radikalne Levice – SYRIZA) – sada se nudi kao adekvatna alternativa najradikalnijem scenariju, nudi se kao zadnja šansa da se nešto može promeniti glasačkim kutijama.

Velika je to ideja, za celu Europu, pa u konačnici i za evropsku demokratiju. Ako Grci pokažu da su samo izlaskom na izbore uspeli prekinuti anti-narodnu politiku, ostatak Europe će ih uskoro slediti, a to su onda tektonske promene na vidiku.

Naravno, mnogi će reći: „Da se izborima nešto može promeniti, bili bi ilegalni“. Istu stvar (donekle) tvrdi i Grčka Komunistička Partija (KKE), mada ista takođe izlazi na izbore, ali za njih je SYRIZA zapravo leva „buržujska alternativa“ koja je krajnje preblaga prema temeljnim uzročnicima problema današnjeg sustava. Tačno je, SYRIZA je znatno blaža levičarska varijanata, za razliku od KKE-a, SYRIZA ne traži izlazak ni iz EU ni iz NATO pakta.

Jesu li KKE zapravo u pravu? Možda, ali koliko to zapravo znači? Birači, očigledno, nisu još ni približno spremni na toliko radikalne opcije kao što je politički program KKE-a. Možda jednog dana dođe i do toga, ali proces bi uključivao prvo pobedu SYRIZA-e, razočarenje njenim angažmanom itd.
Za sada, realno gledajući, SYRIZA je najbolje što grčki birači imaju i – ako su naučili lekcije iz prethodnih godina – ovog puta su im dali podršku i doveli ih na vlast.
Teško je realno reći hoće li SYRIZA isporučiti ili razočarati, ali do sada su učinili dovoljno da im mi, ostatak Europe, dajemo šansu, što iz znatiželje, što iz činjenice da i sami osećamo stisak jednih te istih izrabljivača i politika koje se sve više i više uzdaju samo u mere štednje.

Povlačenje natrag na nacionalne linije, u ovoj krizi, moglo bi biti jako opasno, zato valja SYRIZA-i dati šansu da svojim programom spašava ne samo Grčku već i celu Europu. Nužno je da u Europi dođe do širokih promena kompletnih nomenklatura, a pod time mislimo na celu lepezu desetljećima dominantnih stranaka levog, odnosnog desnog, centra.(advance.hr)

Pobuna „malog čoveka“                

Koja je opšta ocena parlamentarne politčke i socijalne „revolucije“ u Grčkoj? Siriza je dobila vlast zato što je dosadašnja vladajuća koalicija Nova demokratija-Pasok, i pojedinačna vladavina ove dve partije, bila uzrok političke  ekonomske krize i, istovremeno, njen „potpaljivač“ i pokušaj da bude politički „vatrogasac“. Grčka je u taj socijalni i ekonomski „požar“ ušla sa velikim dugom od preko 300 milijardi evera, uz veliku političku i državnu korupciju i pritisak „trojke“ (EU, MMF i ECB) koja je uvela drakonske mere prema Grčkoj i na neki način sebe nametnula kao protektora ove zemlje.

Takva situacija nije bila prirodna za nacionalno i političko uverenje i mentalitet grčkog naroda. Proteklih šest godina Grčka je stalno „plivala“ između bankrotstva, socijalne bede i siromaštva i  stalnih pretnji iz MMF i EU da će biti izbačena iz evrozone.

Tako je „trojka“ postala neformalni vladar Grčke. Vlada Antonisa Samarasa i sve vlade pre i posle 2008. godine bile su  izvršilac dužničkih obaveza koje su podsticale nezadovljstvo grčkog naroda. To je uticalo na stvaranje političke alterantive  partijama na vlasti koje su se 40 godina smenjivale a to su Nova demokratija i Pasok.

 

Od pokreta do partije na vlasti

Tako je od raznih levičarskih frakcija komunista, trockista, anarhista i drugih nastao širi pokret i koalicija Siriza sa Aleksisom Ciprasom kao liderom koji je iskoristio  nezadovoljstvo grčke nacije, slabosti vodećih partija i pritisak „trojke“. Kroz oblike vanparalmentanre borbe, preko generalnih štrajkova i protesta ojačao je svoju poziciju i nametnuo se grčkom društvu kao politička alternativa.

Siriza je iskorsitila vešto sve slabosti vlade Antonisa Samarasa koji je postigao izvesne rezultate u oporavku Grčke, ali je u toj  političkoj igri moćnih, u Grčkoj i van nje, kapitala, svetskih banaka i hedž fondova, realno morao da postane politički gubitnik i neka vrsta „kolateralne štete“ sadašnjeg grčkog političkog trenutka.

Još veći poraz je doživeo Pasok.

Visoka nezaposlenost, pre svega mladih – preko 60 odsto, porast opšteg siromaštva – posebno kod srednje klase, težak položaj preduzetnika i preživljavanje porodica od penzija i socijale pomoći uticao je na širenje nezadoljstva koje je tinjalo. Tako je stvoren prostor za političke promene koje se mogu definisati kao revolucionarne posle 40 godina od pada vojne hunte i posle 1958. godine kada je levica bila na pragu osvajanja vlasti u Grčkoj.

Siriza je dobila glasove „malog čoveka“ u Grčkoj koji trpi teret krize i zaduženosti kao i poniženja koja stižu iz Brislea ili MMF ili od stalnih opomena iz Nemačke.

Siriza između novog dogovora sa EU i nacionalnih ciljeva

Sirza i Cipras će voditi Grčku ali je izvesno da će morati da se napravi globalni i „narodni“ sporazum, odnosno jedna vrsta političkog referenduma oko puta izlaska Grčke iz visoke zaduženosti. Takođe, i povodom odnosa sa EU i MMF i kreditorima a pre svega sa bogatim slojem grčkog društva koji nije mnogo dodirnut globalnom recesionom i politčkom krizom.

Više od ekonomske krize Grčka je u krizi sopstvenog indentiteta  povodom EU i puta koji joj zadržava status u EU ali ne kao potčinjene države, već kao dela evropske političke i ekonomske unije. Potreban je novi dogovor sa EU oko načina kontrolisanja grčke zaduženosti.

EU je bila svesna da Cipras može da osvoji vlast u Grčkoj i zato će biti u obavezi da otvori novo poglavlje u odnosima sa Grčkom i Ciprasom, na „saveznički“ i partnerski način a ne putem političke ili ekonomske opstrukcije ili negiranja rezultata izbora grčkog naroda. Ciprasova pobeda ima i karakter nove evropske politike mlađih generacija koje traže promene i ne žele da budu u kolonijalnoj zavisnosti i potčinjenosti prema MMF i briselskoj birokratiji, već organski deo EU sa pravom na rad i socijalni opstanak.