Љиљана СмаJловић и ”несавршени софтвер” звани ЦЕНЗУРА

Пише: Љиљана Татић

Љиљана СмаJловић се ”УВОДНИКОМ” бори против ”несавршених софтвера”

Текст ”Ко то беше Оља Бећковић”је објављен а потом скинут са електронског издања Политике када се видело да је ”процурео” и да , иако цензурисан, кружи као дух на друштвеним мрежама. Текст ”Цензура у „Политици”” који се појавио два дана касније, је покушај да се по ко зна који пут злоупотреби рубрика Уводник  за личну промоцију главне уреднице. Овај пут текст који је по мери Љиљане Смаиловић је написао или само потписао Милан Мишић.

То је ипак остало само невешти покушај јер да је истина да првобитни текст није био цензурисан, већ да је привремено нестао због ”несавршености софтвера” , тада не би постојала ни ова потреба да се он ипак дискредитује другим текстом два дана касније.
Милан Мишић ничим изазван, читаоцима појашњава, гле чуда, да је због ”несавршености софтвера” Политикиног електронског издања, текст ”Ко то беше Оља Бећковић” нестао са сајта. Међутим он наставља са писањем испод поднаслова ” Ко то беше Даница Поповић”  што открива праву намеру коју Љиљана СмаJиловић покушава да спроведе. Аутор почиње речима:

”Прави наслов за овај уводник био би „Ко то беше Даница Поповић”, али је предуг за стубац.”

Цео текст је више отужно него смешно обраћање читаоцу, утолико пре јер се критиком самог чланка који није успешно уклоњен- цензурисан, у ствари само потврђује очајничка жеља да се цензура спроведе пошто зашто.

Политика иначе налази на 80. месту по читаности док на пример Ало налази на 28. месту. Да не набрајам даље али хвалоспеви које Политикини ”уводничари” објављују сами о себи далеко су од истине. Колико муке новинарима задају ”несавршености софтвера” процените сами

А ево  и текста који је нападнут НЕСАВРШЕНИМ СОФТВЕРОМ ЗВАНИМ ЦЕНЗУРА:

Ко то беше Оља Бећковић

Филм ,,W” говори све најгоре о Џорџу Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”

Да су сада деведесете, Оља би постала хероина напаћене Србије. Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције. И нечија марионета? Небитно. Само једно је овде битно – цензура „Утиска недеље” не би тек тако пала у заборав. Овакав повод за рушење режима, а опозиција – ћути.

Шта се то сада дешава? Нема више опозиције? Тја, има је, али нема пара.

Деведесетих је oпозиционе медије плаћао Запад. И постигао данас незамисливу слободу медија. Сиротињски рај за новинаре: једна новина те неће одеш у другу. Једна телевизија те неће пређеш на другу. Понекад за мање паре, али сачуваш душу. Има ли другог лека за аутоцензуру, а на планети Земљи?

Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говориоо страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче.

А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?

Не би то данас ни било потребно, да институције нису остале исте као у Милошевићево доба. Овде и дан-данас челници добијају упутства од Газде и беспоговорно их спроводе. Газда је, додуше, у међувремену неколико пута променио име, али ћуд није. Демократија? Ха-ха-ха. Добацили су до поштеног пребројавања гласова. Приватна својина? Може и то, али само за одабране и послушне…

И онда стварно никога и не чуди то што приватни власник телевизије Б 92 укида своју најгледанију емисију. Цензура? Наравно. Не уједа се рука која ти уступа фреквенцију (то јест, две фреквенције), ваљда је то сваком у Србији јасно.

И тако нестаде Оља из медија. За разлику од деведесетих, нема више озбиљног медија који би њу запослио. Можеш, Оља, да одеш у часопис „Купусни лист”, поручује власт, и не само власт, нажалост. Исто поручује и Горан Милић из Ал Џазире, каже: „Само ти, Оља, снимај, све ће то интернет пренети … и позлатити.”

Да не буде забуне није овде ствар у Ољи. Ствар је у томе да Србија данас нигде не може да сазна колике је незналице воде. Рецимо да, као некад, чује како Томислав Николић не зна како му се зове смер на коме је магистрирао. Да сада, рецимо, од ученог света чује причу о томе како је немачка издавачка кућа Де Груитер у септембру ове године потврдила да је чланак градоначелника Синише Малог плагијат и повукла га из свог часописа, док у Србији нико нема петљу да то исто уради с његовим докторатом. Нити са плагираним докторатом Александра Намбије Шапића. Нити с плагијатом министра полиције. Незгодно је то – подсећати јавност да полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа. Након што је два пута одбио отворени позив да пред камерама демантује плагијат они угасише камере. Паметно, признајем.

У том мраку, сви ће заборавити тренутак када је Јоргованка Табаковић на РТС-у похвалила „једног нашег врлог економског новинара” који је, како је сетно нагласила, рекао: „Стабилност није све, али без стабилности, све је – ништа.” О темпора, о морес, што би рекао Жика Обретковић! Свако ко је макар прелистао било коју озбиљну књигу о економској политици зна за Карла Шилера, западнонемачког министра привреде (1966–1972), који је овим речима објавио да Немачка никада више неће водити инфлаторну економску политику. Сме ли гувернерка то да не зна? Сме, наравно. Уз два мала услова: да сама ту тему не отвара, и друго, ако јој већ излети и брука се открије, да ту брљотину ниједан новинар више не сме да објави у ударном термину.

Не знам како ми сад баш паде на памет филм „W”, који сигурно није најбољи филм на свету, али јесте битан за оне који размишљају о демократији, слободи, или о Максу Веберу, идејном узору нашег премијера. Овде је битно то да филм говори све најгоре о Џорџу Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”, него лепо, како бог заповеда широм Америке и широм света. И није га режирао било ко, него Оливер Стоун, левичар и љути Бушов политички противник. Сам Буш о филму никада ни речи није рекао, никоме отказ није дао, нити је коме због тог филма длака с главе фалила.

Веберовски потез леченог алкохоличара Буша млађег, који није имао потребу да зове телефоном оне с којима се не слаже, нити да укида филмове и емисије које му нису по вољи. Да ли се Буш уздржао зато што је боље од Вучића разумео Вебера, или му институције нису дозволиле да реагује – свеједно. Гласам за институције.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

Даница Поповић
објављено: 20.11.2014. у листу Политика