Trenutna dešavanja u Ukrajini prikazuju nam jasnu slike američke podrške ekstremnim desničarima i nasilnim neonacistima. Iako se SAD predstavlja kao glavni borac protiv terorizma i fašizma istina je sasvim drugačija. Predstavljamo vam 35 zemalja koje su osetile surovost američkog vođenja politike.
Avganistan
Tokom 80-ih godina prošlog veka SAD je sarađivala sa Pakistanom i Saudijskom Arabijom kako bi se svrgla avganistanska socijalistička vlada. Finansirala je i trenirala oružane snage koje su vodili konzervativne vođe koji su pretili pravima žena, obrazovanju, državnom napretku i reformama.
Pošto je Mihail Gorbačov povukao sovjetske snage 1989, ovi ratni huškači su uz podršku SAD razorili državu i podstakli proizvodnju opijuma koja je dostizala od 2.000 do 3.500 tona godišnje. Talibanska vlada je smanjila ovu proizvodnju za 95% u periodu između 1999. i 2001, ali je američka invazija 2001. vratila moć narko-kraljevima. Avganistan je danas jedna od najkorumpiranijih i najnazadnijih država sveta, a od 2004. proizvodi se 5.500 tona opijuma godišnje. Ahmed Karzai, brat sadašnjeg predsednika, bio je poznat kao narko kralj sa podrškom CIA.
Albanija
Između 1949. i 1953, SAD i Velika Britanija združile su se u nameri da zbace vladu Alabnije, tada najmanju i najranjiviju komunističku državu Istočne Evrope. Emigranti su bili regrutovani i trenirani da se vrate nazad u Albaniju, zavade narod i naprave nemire. Mnogi od ovih prognanika bili su bivši saradnici Italije i Nemačke tokom Drugog svetskog rata.
Jedan od njih bio je i bivši ministar unutrašnjih poslova Džafer Deva, koji je nadgledao deportovanje „Jevreja, komunista, partizana i drugih sumnjivih osoba” (kako je opisano u nacističkim dokumentima) u Aušvic. Kasnije je otkriveno da je Deva bio jedan 743 fašističkih ratnih kriminalaca koje je SAD posle rata regrutovala u svoje svrhe.
Argentina
Otkriveni američki dokumenti iz 2003. opisuju razgovor između Henrija Kisindžera, državnog sekretara SAD i argentinskog ministra spoljnih poslova Admirala Guzetija, vođenog u oktobru 1976, malo pošto je vojna hunta zadobila vlast u Argentini. Kisindžer je eksplicitno odobrio „prljavi rat” u kome se procenjuje da je ubijeno 30.000 ljudi, od čega većinom mladi, i da je ukradeno oko 400 dece iz porodica ubijenih roditelja. Kisindžer je napisao Guzetiju „Gledaj, nama je samo u cilju da vi pobedite… što pre to bolje.”
Američki ambasador u Buenos Ajresu zabeležio je da se Guzeti „vratio srećan, ubeđen da ne postoji nikakav realan problem sa američkom vladom po tom pitanju.”
Brazil
General Kastelo Branko predvodio je 1964. državni udar koji je izazvao 20 godina brutalne vojne diktature. Vernon Valters, američki vojni ataše koji je kasnije postao zamenik direktora CIA i ambasador u UN, poznavao je dobro generala Branka još od Drugog svetskog rata. S obzirom da je bio tajni oficir CIA, Volterov dosije nikada nije bio otkriven, ali CIA je omogućila svu potrebnu podršku kako bi omogućila uspeh udara. Finansirala je radnu snagu opozicije i studentske proteste baš kao i danas u Ukrajini i Venecueli.
Kao i sve žrtve državnih udara Latinske Amerike koje je podržala SAD, izabrani predsednik Žoao Goulart bio je bogati zemljoposednik, ne komunista, ali njegovi napori da ostane neutralan tokom Hladnog rata bili su neprihvatljivi Vašingtonu, kao što je i 50 godina kasnije bila odluka predsednika Janukoviča da ne preda Ukrajinu.
Kambodža
Kada je predsednik Nikson naručio tajno i ilegalno bombardovanje Kambože 1969, naredio je američkim pilotima da falsifikuju svoje logove kako bi prikrili zločine. Procenjuje se da su ubili pola miliona stanovnika Kambodže bacajući više bombi nego na Nemačku i Japan tokom Drugog svetskog rata zajedno. Kada su Crveni Kmeri ojačali 1973, CIA je zabeležila da je njihova „propaganda bila najefektivnija među izbeglicama koje su bile subjekti B-52 napada.”
Pošto su Crveni Kmeri ubili minimum 2 miliona svojih ljudi i napokon bili isterani od strane vijetnamske vojske 1979, američka grupa za hitne slučajeve „Kampučija“ pomogla im je u znak „otpora“ prema novoj vladi koju je podržavao Vijetnam. Pod pritiskom SAD, Svetski program za hranu izdvojio je 12 miliona dolara za prehranu 40.000 kmerskih vojnika. Još minimum narednu deceniju Amerika je obezbeđivala Kmerima špijunske satelite, dok su ih američke i britanske sprecijalne snage učile kako da posade milion nagaznih mina širom zapadne Kambodže.
One i dalje ubijaju i sakate stotine ljudi svake godine.
Čile
Pošto je Salvador Aljende postao predsednik 1970, predsednik Nikson obećao je da „će naterati ekonomiju u Čileu da vrišti.” Amerika, kao najjači trgovinski partner Čilea, povukla je trgovinu i izazvala ekonomski haos. CIA i Stejt Dipartment sprovodili su suptilnu propagandu u Čileu čitavu deceniju, finansirajući konzervativne političare, stranke, udruženja, studentske grupe i sve vrste medija dok su istovremeno stvarali bliske odnose sa vojskom. Pošto je general Pinočet zadobio moć, CIA je nastavila da isplaćuje čileanske zvaničnike i da sarađuje blisko sa njihovom obaveštajnom službom dok je vojna vlada ubijala hiljade ljudi, a zatvarala i mučila deset puta više.
U međuvremenu je 100 čileanskih studenata univerziteta u Čikagu pod okriljem Stejt Dipartmenta predstavilo radikalni program privatizacije, deregulacije i neoliberalne politike gde je ekonomija nastavila da bude problem za većinu Čileanaca punih 16 godina Pinočetove diktature.
Kina
Do kraja 1945, 100.000 američkih trupa borilo se rame uz rame sa kineskim Kuomintangom u borbi protiv oblasti pod komunističkom kontrolom u severnoj Kini. Čang Kaj Šek i Kuomintang bili su možda i najkorumpiraniji od svih saveznika Amerike. Mirna struja američkih savetnika u Kini upozoravala je SAD da Čang i njegovi sledbenici kradu pomoć i prodaju je Japanu, ali je američka lojalnost Čangu opstala i tokom rata, i posle poraza, i tokom njegove vladavine Tajvanom.
Kuba
SAD je podržala Batistinu diktaturu čije represivno stanje je dovelo do kubanske revolucije u kojoj je ubijeno 20.000 Kubanaca. Erl Smit, bivši američki ambasador, priznao je Kongresu da je u nekim situacijama Amerika bila toliko uticajna da je američki ambasador bio drugi po uticaju, možda ponekad i uticajniji od samog predsednika. Posle revolucije CIA je plasirala dugu kampanju terorizma protiv Kube, trenirajući prognanike iz Floride, Centralne Amerike i Dominikanske Republike da ubijaju i prave nerede na Kubi.
U akcije CIA mogu se svrstati pokušaj invazije na Zaliv Svinja gde je ubijeno 100 Kubanaca i četiri Amerikanca, nekoliko pokušaja atentata na Fidela Kastra, ubistva određenog broja zvaničnika, bombardovanje 1960, bombardovanje 1997, bombardovanje francuskog broda u luci Havane, svinjski grip koji je ubio pola miliona svinja, kao i bombardovanje kubanskih putničkih aviona.
El Salvador
Građanski rat koji je zahvatio El Salavador osamdesetih godina bio je posledica surovosti tadašnje vlade. Najmanje 70.000 ljudi je ubijeno, a na hiljade je nestalo. Kasnije se saznalo da je 95% ubila vlada, a 5% FLMN gerile. Vladine snage odgovorne za ovaj jednosmerni pokolj bile su gotovo u celosti sastavljene, trenirane, naoružane i nadgledane od CIA. Ove jedinice bile su odgovorne za najgora zverstva poput masakra u El Mozote, u kojem je ubijeno preko 800 civila.
Francuska
Po završetku Drugog svetskog rata komunističke snage u Francuskoj zahvatale su većinu države. Francuska komunistička partija kontrolisala je dokove kritične za trgovinu sa Amerikom, dok je OSS (američka Kancelarija za strateške usluge) je sarađivala sa sicilijanskom mafijom i korzikanskim gangsterima tokom rata. Kada se OSS pripojio CIA iskoristili su stare kontakte kako bi vratili moć u Marseju, razbili štrajkove i komunističku kontrolu nad dokovima. Štitili su Korzikance koji su pravili laboratorije heorina i uvozili ga u Njujork gde je američko-sicilijanska mafija takođe cvetala pod protekcijom CIA. Ironično, nestašice zaliha tokom rata smanjile su znatno broj zavisnih od heroina u Americi i zavisnost je mogla biti eliminisana, međutim održavanje ove „francuske veze” donelo je novi talas zavisnosti, organizovanog kriminala i nasilja u Njujorku i drugim gradovima.
Gana
Tokom 50-ih i 60-ih godina u Gani se pojavila nova harizmatična ličnost, Kvame Nkruma, premijer za vreme britanske vladavine koji je posle dobijanja nezavisnosti postao predsednik. Bio je socijalista i anti-impreijalista i zbačen sa položaja posredstvom CIA 1966. CIA je poricala umešanost, ali su britanske novine kasnije zabeležile da je 40 tajnih oficira radilo iz američke ambasade i podmićivalo Nkrumine tajne savetnike.
Grčka
Kada su britanske snage sletele u Grčku u oktobru 1944, zatekle su državu pod jakom kontrolom ELSAM-EAM, levičarske partizanske grupe formirane od Grčke komunističke partije 1941, posle italijanske i nemačke invazije. ELSAM-EAM je prihvatila britanske vojnike, ali ovi su odbili bilo kakvu saradnju i stvorili vladu rojalista i nacističkih saradnika. Posle velikih demonstracija u Atini ubijeno je 28 ljudi, izbio je građanski rat i bankrotirana Britanija zamolila je SAD da preuzme okupaciju Grčke.
Američka podrška fašističkoj vladi ogledala se najbolje u „Trumanovoj doktrini”, koju su mnogi istoričari zabeležili kao početak Hladnog rata. Borci ELSAM-EAM povukli su oružje 1949. pošto su izgubili podršku Jugoslavije (nakon Titovog razlaza sa Staljinom), 100.000 je bilo pogubljeno, prognano ili zatvoreno. Liberalni premijer Jorgos Papandreu zbačen je udarom iz 1967, što je dovelo do još sedam godina vojne vladavine, a njegov sin Andreas bio je izabran 1981. za prvog socijalističkog predsednika. Uprkos tome, mnogi članovi ELSAM-EAM nikad nisu bili oslobođeni i umrli su u zatvoru.
Gvatemala
Posle prve operacije zbacivanja strane vlade u Iranu 1953, CIA je proizvela složeniju operaciju kako bi uklonila izabranika liberalne vlade Gvatemale, Jakoba Arbenza, 1954. godine.
CIA je regrutovala i trenirala malu armiju plaćenika gvatemalskog prognanika Kastilja Armasa da napadnu Gvatemalu sa 30 neobeleženih američkih aviona. Američki ambasador Puerifoj spremio je listu pogubljenika, a Armasa postavio za predsednika. Valdavina terora pratila je 40 godina građanskog rata u kome je život izgubilo 200.000 ljudi od kojih su većina domoroci.
Kulminacija ovog rata bila je kampanja genocida u Igzilu predsednika Riosa Monta, osuđenog na doživotnu robiju 2013, dok ga Vrhovni sud Gvatemale nije oslobodio. (Ponovno suđenje zakazano je za 2015.)
Otkriveni dokumenti prikazuju da je Reganova administracija bila poprilično svesna genocidne prirode gvatemalske vojske kad je 1981. odobrila vojnu pomoć koja je uključivala vojna vozila, dodatne delove za helikoptere i američke vojne savetnike. U dokumentima je detaljno opisan masakr svih sela i zaključeno je da je ”cela populacija Igzil domorodaca podržavala EGP (gerilu vojske siromašnih), gde se nije moglo očekivati da vojnici prave razliku između ratnika i civila.“
Haiti
Skoro 200 godina nakon pobune robova koja je stvorila naciju Haiti i zbacila Napoleonovu vlast, napaćeni narod napokon je uspostavio demokratsku vladu na čelu sa Žan-Bertrandom Aristidom 1991. Međutim, Aristid je bio zbačen samo osam meseci nakon dobijanja vlasti u državnom udaru podržanom od SAD.
DIA (Vojnoobaveštajna služba SAD) je regrutovala paramilitarne jedinice FRAPH da lociraju i unište Aristidov pokret Lavalaza na Haitiju. Vođa FRAPH-a Emanuel „Toto” Konstant bio je američki plaćenik koji je uvozio oružje iz Floride. Predsednik Klinton je 1991. poslao američke okupacione snage da vrate Aristida i oslobodio FARPH grupu koja je pod okriljem CIA nastavila da minira državu. Pošto je Aristid izabran za predsednika drugi put 2000. godine, američke specijalne snage okupile su 600 bivših FRAPH-ovaca kako bi ih spremili za drugi državni udar. Stvorili su atmosferu nasilja i nemira 2004. što je dovelo do toga da Amerika ušeta na teritoriju Haitija i smeni Aristida.
Honduras
Godine 2009. državni udar u Hondurasu bio je posledica surove represije koja je prouzrokovala smrti političkih protivnika, čelnika sindikata i novinara. Američki zvaničnici poricali su bilo kakvo učešće u nemirima, ali su dve Vikiliks depeše otkrile da je američka ambasada bila glavni subjekt u formiranju posledica udara, tj. u obrazovanju vlade koja danas guši i ubija svoje ljude.
Indonezija
General Suharto je 1965. preuzeo vlast od predsednika Sukarna pod izgovorom da je učestvovao u propalom državnom udaru i masovnim ubistavima pola miliona ljudi. Američke diplomate su kasnije priznale da su napravile listu za odstrel od 5.000 članova komunističke partije. Politički oficir Robert Martens je rekao da je to bila velika pomoć vojsci i da su verovatno ubili dosta ljudi, ali „dođu vremena kada morate biti istrajni u bitnim odlukama.“
Iran
Iran je verovatno jedan od najpoučnijih slučajeva državnih udara CIA koji su proizveli dugoročne posledice za SAD. CIA i Velika Britanija su 1953. zbacili sa vlasti popularnu i legitimno izabranu vladu Muhameda Mosadega. Iran je jednoglasnom odlukom parlamenta nacionalizovao industriju nafte. čime je okončan monopol Britanskog petroleuma koji je Iranu plaćao samo 16% prihoda od nafte. Iran se dve godine opirao britanskoj pomorskoj blokadi i ekonomskim sankcijama. Pošto je predsednik Ajzenhauer preuzeo dužnost 1953, CIA je napokon dozvolila Britaniji da interveniše.
Šah je sa porodicom pobegao u Italiju, a CIA je dala milione dolara da podmiti vojne oficire i gangstere da sprovode nasilje po ulicama Teherana. Mosadeg je konačno bio uklonjen i Šah se vratio da bude brutalna zapadnjačka lutka sve do Iranske revolucije 1979.
Izrael
Kako SAD koristi svoju vojnu i ekonomsku moć i poziciju stalnog člana Saveta bezbednosti UN-a da nekažnjeno krši međunarodne zakone, tako ista sredstva koristi i u zaštiti zločina svojih saveznika, Izraela. Od 1966, Amerika je svoje pravo veta iskoristila 83 puta, što je više nego preostala četiri člana zajedno, a 42 se odnose na odluke o Izraelu i Palestini.
Svetski pokret za zaštitu prava Amnesti internešenel objavio je izveštaj u kome piše da su izraelske snage pokazale bahato odnošenje prema ljudskim životima, da su ubili na desetine palestinskih civila, uključujući i decu za vreme trogodišnje okupacije Zapadne obale, i da sve to rade potpunio nekažnjeno. Zahtevano je od SAD-a da prekinu vojnu pomoć snagama koje krša ljudska prava, ali to se nikada nije odnosilo na Izrael. Izrael nastavlja da gradi dogovore na okupiranoj teritoriji uprkos kršenju Ženevske konvencije, sve pod zaštitom moćnog saveznika SAD.
Irak
Pošto je 1958, general Abdul Kasim zbacio monarhiju, CIA je unajmila 22-godišnjeg Sadama Huseina da ubije novog predsednika. Sadam i njegova ekipa nisu uspeli u tome i pobegli su u Liban. CIA mu je iznajmila stan u Bejrutu, a potom ga premestila u Kairo, gde je bio plaćenik Egipatske obaveštajne službe i čest posetilac američke ambasade. Kasim je bio ubijen u državnom udaru partije Baath koji je organizovala CIA, koja je kao i u Gvatemali i Indoneziji napravila spisak od minimum 4.000 komunista koji treba da budu ubijeni.
Međutim, kad je partija Baath zadobila moć više nije bila zapadnjačka lutka, nacionalizovala je iračku naftnu industriju, usvojila arapsku, nacionalističku spoljnu politiku i napravila najbolji obrazovni i zdravstveni sistem među arapskim zemljama. Sadam Husein je 1979. postao predsednik, sproveo čistku političkih protivnika i krenuo u katastrofalan rat protiv Irana.
DIA je poslala špijunske satelite da lociraju hemijsko oružje koje mu je Zapad pomogao da proizvede, a Donald Ramsfeld i drugi zvaničnici pozdravili su Huseina kao saveznika u ratu protiv Irana. Tek kada je Husein izvršio invaziju na Kuvajt postao je Americi korisniji kao protivnik, i od tada mu se pripisuje epitet „novog Hitlera.” Pošto je SAD izvršila invaziju na Irak pod lažnim izgovorima, CIA je regrutovala 27 brigada „specijalne policije” koja je brojala najbrutalnije Huseinove ljude i iransku Badr miliciju čija uloga je bila da ubijaju hiljade i hiljade sunitskih Arapa u Bagdadu. Teror traje i danas.
Koreja
Kada su američke snage stigle u Koreju 1945, pozdravili su ih zvaničnici Narodne Republike Koreje, sastavljeni od grupa otpora koje su porazile japanske snage i počele da uspostavljaju zakone i red kroz celu Koreju. General Hodž ih je izbacio iz svoje kancelarije i južnu polovinu Koreje stavio pod američku okupaciju. Za razliku od njih ruske snage su priznale NRK na Severu, što je dovelo do dugoročne podele Koreje. SAD je u južni deo dovela Singmana Rija, konzervativnog korejskog prognanika i 1948. postavila na mesto predsednika Južne Koreje. Ri je postao diktator i antikomunista, koji je ubijao i mučio osumnjičene kao komuniste i brutalno gušio studentske proteste. Ubio je više od 100.000 ljudi i pretio da će zauzeti i Severnu Koreju. U masovnim studentskim protestima 1960. napokon je bio prinuđen da da ostavku.
Laos
CIA je 50-ih godina počela da obezbeđuje podršku francuskim snagama u Laosu i ostala je tamo 25 godina. Prouzrokovala je najmanje tri državna udara između 1958. i 1960, kako bi sprečila ulazak u vladu sve popularnijeg levičarskog pokreta Patet Lao. Sarađivala je sa narko kraljevima Laosa poput generala Fumi Nosavana, transportovala opijum preko Burme, Laosa i Vijetnama i štitila monopol nad trgovinom u Laosu. Tokom 1962. regrutovala je tajnu plaćeničku armiju koja je brojala više od 30.000 bivših gerilaca iz Tajlanda, Koreje, Vijetnama i Filipina da se bore protiv Patet Lao.
S obzirom da se veliki broj američkih vojnika navukao na heroin, vazdušne snage CIA transportovale su opijum u teglama preko Hmong teritorije do heroinskih laboratorija generala Vang Paoa u Long Tiengu i Vietnainu, pa onda pošiljkama do Vijetnama. Kada je Patet Lao pobedio, SAD je bombardovala Laos gotovo brutalno kao i Kambodžu, sa dva miliona tona bombi.
Libija
NATO rat protiv Libije obeležen je Obaminim „prikrivenim, tihim i slobodnim od medija” pristupom. NATO bombaška kampanja opravdana je prevarom Saveta bezbednosti, kao humanitarna akcija, a zapadne specijalne snage bile su vrlo dobro prikrivene čak i kada su vodile poslednji napad na vojne barake Bab Al-Aziziju u Tripoliju. NATO je sproveo 7.700 vazdušnih napada, između 30.000 i 100.000 ljudi je ubijeno, a lojalni gradovi postali su etnički čieste ruševine. Zemlja je bila u haosu dok su vojni islamisti zauzimali teritoriju, naftne objekte i otimali se oko moći.
Milicija Misrate je prošla obuku zapadnih specijalaca i jedna je od najnasilnijih i najmoćnijih. I u ovom trenutku vode se protesti, a politički predstavnici i protivnici ubijaju.
Meksiko
Stopa smrti u meksičkim ratovima protiv droge skoro je prešla 100.000. Najnasilniji narko kartel je Los Zetas. Američki zvaničnici zovu Zete „tehnološki najnaprednijim, najsofisticiranijim i najopasnijim narko kartelom na teritoriji Meksika.” A Zetasi su kartel forimiran od meksičkih tajnih snaga koje su, opet, učile od američkih u Fort Beningu, Džordžiji, Fort Bregu i Severnoj Karolini.
Mjanmar
Posle Kineske revolucije generali Kuomintanga prešli su u Severnu Burmu i postali moćni narko-kraljevi koje je štitila tajlandska policija, finansirao Tajvan, a vazdušnu i logističku podršku pružala je CIA. Burmanska proizvodnja opijuma narasla sa 18 tona 1958. do 600. tona 1970.
CIA je ove snage koristila kao bedem protiv komunističke Kine, ali je ova teritorija ubrzo postala „zlatni trougao” najveće opijumske proizvodnje na planeti. Većina ovog opijuma slao se karavanima mazgi do Tajlanda gde su ga saveznici CIA slali u heroinske laboratorije u Hong Kongu i Maleziji. Trgovina se sedamdesetih premešta u Laos kako bi se obezbedio heroin za vojnike u Vijetnamu.
Nikaragva
Anastazio Somosa vladao je Nikaragvom punih 43 godine uz potpunu podršku SAD koje su bile njegov anđeo čuvar dok se u Nikaragvi ubijalo, mučilo, proterivalo i silovalo bez ikakvih posledica. Kada je Somoza 1979. konačno zbačen u Sandinističkoj revoluciji, CIA je regrutovala, obučila i podržala grupu kontra-plaćenika da izvrše napad na Nikaragvu, sprovedu tror i uvedu nemire.
Međunarodni sud pravde optužio je SAD 1986. godine za agresiju nad Nikaragvom raspoređivanjem plaćenika koji su minirali luke. Sud je naložio prestanak agresije i isplaćivanje odštete za oporavak Nikaragve. Naravno, to se nije desilo. Amerika je odgovorila kako ne priznaje nadležnost MSP-a, čime se direktno stavila iznad vladavine međunarodnog prava.
Pakistan, Saudijska Arabija, Turska
Leri Džonson, bivši ekspert za terorizam Stejt Dipartmenta, rekao je kako je najveći problem u proceni terorističke pretnje odrediti odakle potiče državno sponzorstvo. Najveći krivci danas jesu Pakistan, Saudijska Arabija i Turska. U prethodnih 12 godina američka vojska pomogla je Pakistanu sa 16,8 milijardi dolara, stvorila jak ugovor sa Saudijskom Arabijom o prodaji oružja, a Turska je jedna od NATO članica. Dakle, najveći sponzori terorizma ujedno su i američki saveznici.
Panama
DEA (Agencija za borbu protiv narkotika SAD) je 1971. htela da uhapsi Manuela Norijegu, šefa vojnoobaveštajne službe u Panami. Imali su dovoljno dokaza da ga privedu za trgovinu drogom, ali pošto je bio obaveštajac CIA, bio je nedodirljiv. Vremenom je postao vladar Paname i kao takav bio je još vredniji obaveštajnim službama, jer su putem njega pratili razgovore sa Fidel Kastrom i Danijelom Ortegom.
Norijega je 1985. zvanično prestao da se bavi trgovinom droge, ali je 1988. opet optužen za ovo krivično delo. Ova optužba bila je paravan za Ameriku kako bi ušla u obližnju Nikaragvu i stekla kontrolu nad Panamom po ceni 2.000 života.
Filipini
Pošto je SAD pokrenula tzv. „Rat protiv terorizma“ 2001, radna grupa od 500 članova specijalnih snaga sprovela je tajne operacije u južnim Filipinima. Američka pomoć Filipinima iznosila je 50 miliona dolara ove godine. Međutim, grupe za zaštitu ljudskih prava beleže sve veća i veća ubistva civila. U prethodne tri godine zabeleženo je 158 ubistava, a za sve je kriv „Obamin odred smrti“.
Sirija
Predsednik Obama računao je da će pad vlade u Siriji teći lagano poput Libije. Zapadne vođe zakopale su Kofi Ananov plan mira i ponudili Plan B – novac i oružje džihadistima u Siriji kako bi osigurali da će nastaviti borbu i zaboraviti na Ananov plan mira. Taj potez zapečatio je sudbinu milionima Sirijaca. Tokom prethodne dve godine Katar je potrošio tri milijarde dolara i dopremio avione punim oružja, Saudijska Arabija je uvozila oružje iz Hrvatske, a zapadne snage su trenirale hiljade i hiljade radikalnih fundamentalista, sada združenih sa Al Kaidom.
Ženevska konvencija pokušala je da opet vrati u igru Ananov plan mira, ali zapadne snage i dalje insistiraju na ostavci Asada uprkos činjenici da ga 55% birača želi na vlasti. Promena režima je Zapadu draža od mira i za to su spremni da se bore do poslednjeg Sirijca.
Urugvaj
Strani zvaničnici koji su sarađivali sa SAD uglavnom su imali neke koristi od američkih zločina širom sveta. Ipak, kada se šef policije Urugvaja Alehandro Otero 1970. usprotivio treninzima nasilja namenjenim njegovim zaposlenima, bio je prokažen. Američki zvaničnik na koga se žalio bio je Den Mitrione koji je radio u odeljenju za javnu bezbednost. Mitrionijevi treninzi podrazumevali su mučenje beskućnika elektrošokovima do smrti, kako bi naučio svoje učenike do kojih granica su spremni da idu.
Jugoslavija (Srbija, tj. Kosovo i Metohija)
NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. predstavljalo je veliki zločin i rušenje međunarodnog prava. Igrač NATO na zemlji bio je Hašim Tači, lider Oslobodilačke vojske Kosova. Prema izveštaju Saveta Evrope iz 2010. i prema knjizi Karle del Ponte, bivšeg tužioca Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju, Tači je tokom NATO invazije vodio kriminalnu organizaciju poznatu i kao „Drenička grupa“ koja je više od 400 Srba poslala u Albaniju. Tamo su ubijani, ostajali bez organa koji su prodavani na crnoj berzi. Hašim Tači je danas premijer samoproglašene države Kosovo, koja je suštinski protektorat NATO.
Zair
Patris Lumumba, predsednik panafričkog MNC-a, igrao je veliku ulogu u borbi Konga za nezavisnost i bio je prvi Kongov demokratski izabrani premijer 1960. Bio je svrgnut s vlasti u državnom udaru koji je predvodio Džozef Dezire Mobutu, njegov načelnik vojnog štaba. Udar je, naravno, podržala CIA. Mobutu je predao Lumumbu belgijskim separatistima i plaćenicima koji su ga ubili, potom je ukinuo izbore i proglasio sebe predsednikom 1965. Bio je diktator punih 30 godina, besio je političke protivnike na javnim trgovima, druge mučio do smrti i doveo državu do ruba siromaštva.
Uprkos tome, američka podrška nije jenjavala. Čak i kad se predsednik Karter javno distancirao od Zaira, 50% vojne pomoći i dalje je pristizalo u Podsaharsku oblast. Tek tokom devedesetih Amerika se kolebala da li i dalje da pruža pomoć, ali onda je Loran Kabila svrgnuo Mobutua sa vlasti.
facebookreportermonitor.wordpress.com 
Reblogged this on BELEŽNICA.