Сећање на јуче и данас на КосМету
Било је свега и свачега доле у то време и што је најгоре нема црног и белог већ је све некако сиво и труло, влажно ко магла која се доле ваља у јесен и пролеће, а богме зна и у зиму да падне.
Није случајно она песма Густа ми магла паднала.. E вала ништа се не види ни прст пред оком. Некад су, тако кажу, пре звонила звона на црквама и хоџе певале на минарету да се људи не погубе по том кијамету.
Е сад остаде само магла. Шта ће из ње изронити – видећемо. Мени је поодавно она на очима и са њеним аветима се борим непрекидно…
Али добро је, чује се звоно… ваља ићи ка њему. Ово арлаукање хоџа и њима сличних не треба слушати… То само ветар хучи и гаврани гракћу жељни нових лешина.
Још боље је ако се наиђе на реку, е онда узводно, мања је магла ка извору… тако кажу… али се теже иде јер то је узбрдо… Јес да се ломи све у човеку али се пењеш изнад магле. Низводно је лако… котрљаш се ко камен у лавини, али на крају ти се учини да те чека мека вуна да се одмориш, а оно само још већи понор са још гушћом маглом.
Изгледа да опет бирамо – ка звону уводно и узбрдо, или ка вуненеим временима у још већи амбис.
Свештеник Бобан Миленковић, Призренски богослов,
на празник Материце 2013 године
facebookreportermonitor.wordpress.com 
„Сећање на јуче и данас на Космету“ је дубоко студиозан и поучан текст за младе нараштаје , да никада не забораве нашу крвљу натопљену земљу Косово и Метохију , да не залутају у магли као што учинише данашње генерације , да не крену ка понору у коме смо сада, да им аманет буде да исправе оно што садашњи и пређашњи политичари учинише , да се боре за повратак Космета оном народу чији је, а био је Српски. Хвала за предиван текст ,тако у преносном значењу пун поуке.
Хвала у име неких будућих нараштаја свештенику који га написа , да опет имамо јунаке у Србији некада, надам се. Амин ,Боже дај!