ВЕСТИ

СРБски ФБРепортер дневни журнал за 2 новембар 2013


СРБски ФБРепортер – дневни журнал

Sat, Nov 2, 2013 at 3:15 PM

СРБски ФБРепортер – дневни журнал

Link to СРБски ФБРепортер

КАКО ЈЕ САЛОМИЈА ПЛЕСАЛА ЗА ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА?

Posted: 02 Nov 2013 06:49 AM PDT

КАКО ЈЕ САЛОМИЈА ПЛЕСАЛА ЗА ЕПИСКОПА ТЕОДОСИЈА?

(Косово – последњи чин издаје, Део једанаести)

Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније – као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати… Не!”
“Браћа Карамазови”
(Достојевски)

02.11.2013.

Идеја „Србије“ је дохваћена од невештих, покварених и кукавица. Ту као да више повратка нема. Црно је за сва времена проглашено за бело, а бело за црно. Ово превредновање је окадио и патријарх Иринеј. Кажу, па чак и да је погрешио, позивајући Србе на шиптарске изборе, то није догматско питање. Наравно, није догматско, али јесте злочин који вапије ка небу. Ни Иродијада, када је секла главу светом Јовану, није грешила догматски, али оправдајте је ако можете.

ustolicenje nedostojnogУстоличење паралелног и расколничког епископа Теодосија у Призрену 2010. Црвено-жута коалиција.

Кад смо већ код Иродијаде и страдања светог Јована, да ли ту може да се постави нека аналогија са данашњим догађајима? Косово јесте срце Србије, а Иродијада је секла главу светом Јовану, није му вадила срце. Међутим, има оних који су Косово и Метохију упоредили и са главом Србије тако да аналогија стоји.

Често се најмрачније ствари дешавају у стању пијанства, разблудног весеља и самозаборава. Колико пута се десило да у време опијености, када је неко у стању делиријума и највеће илузије испуњености, дође до највећег злочина. Тако је било и са светим Јованом. Њега је пијани Ирод, по наруџбини своје конкубине предао џелатима. Вредност главе св. Јована је била за злочинца већа од пола царства Иродовог. О свему томе прочитати у житијама светих. Иродијада, наручилац убиства није била пијана. Она је тражила моменат када ће њен љубавник бити пијан да уради злочин, убиство светог Јована, за којим је чезнула. Она је хладнокрвно планирала.

Ни наши непријатељи и непријатељи Православља нису били пијани када су планирали да одсеку Косово и Метохију од Србије. Они су само тражили моменат када ће Срби бити пијани да учине тај корак, да одсеку своје Косово од своје Србије. 03.10.2013. би требало да је тај датум. Пре тога ће се живи још једном обратити мртвима, јер 02.10.2013. је Задушница, па нам остаје да се надамо да ће на тајанствени начин мртви преци усаветовати живе мртваце да се ману опојних средстава и злочина који вапије ка небу.

ptp34Таконазвани “Тачијеви Срби” на устоличењу Теодосија. Актуелни потпредседник “владе Републике Косово” Слободан Петровић, Братислав Николић и други чланови СЛС-партије су у центру фотографије.

Како су Срби постали пијани?

У суштини, опијеност не мора да буде само од алкохола. Опијеност се дешава и када се неко наједе гљива лудара или наједе буника. Опијеност се дешава и када савест потамни услед варљивих и лажних идеја и учења. Срби се, у задњим вековима, фактички нису одрицали своје вере јасно и гласно, него мутаво и перфидно. Прво је Доситеј Обрадовић, раскалуђер и министар образовања Србије, са својим пријатељима унијатима, римокатолицима, протестантима и масонима почео да уводи у образовни систем принципе туђе Православљу. Онда су се јавиле жабе које су виделе да се коњ поткива, па и оне дигле ногу. Дакле, елита Србије је презирала српско а била заљубљена у „странско“, све што је на западу било употребљавано прихватано је као божанско откровење – од вишестраначког политиканства до једностраначког комунизма. Принципи немањићке Србије и вековно искуство најмудријих (и најпобожнијих) српских глава одбацивано је у старо гвожђе. Онда се ова опијеност проширила и на масе, највише кроз комунизам, а касније и кроз екуменизам. Опијеност је дошла и до малог детета које мора у школи да учи веронауку исписану од јеретика-персоналисте епископа Игњатија Мидића. Збуњен и луд – браћа рођена. Треба народ опити и онда ће прихватити – данас шиптарске изборе, сутра Антихриста за месију.

Други аспект опијености Срба

Злочин одсецања Косова и Метохије од Србије почео је не у овој предизборној кампањи, већ у одсецању Епархије рашко-призренске од СПЦ. Ево како је она одсечена. Глава епархије, епископ који је води је одсечен без суда и осуде. Практично, кампању одсецања главе су започели новине „Блиц“ и Блицов скандалозни информатор, јеромонах и демагог Сава Јањић из Дечана. Уз цику и медијску вриску су епископи екуменисти Иринеј, Иринеј, Амфилохије и Атанасије уклонили главу и поставили на њено место реп – Епископа липљанског Теодосија. Сам чин одсецања Епархије рашко-призренске се десио у српском Јерусалиму – царском Призрену, у дане римокатоличког Божића 2010. Били су присутни, као и на Иродовом рођендану, разни великаши, а народ би рекао „и Курта и Мурта“. Ту су били римокатолици, представници НАТО пакта, представници марионетске владе из Београда (жуто-црвена коалиција Дачић-Тадић) и неинформисани народ. Истина је да се информисани народ огласио лепећи по Косовској Митровици плакате са ликом викарног епископа Теодосија и речју „недостојан“, али овај глас није био уважен.

ust n1Гости на устоличењу еп. Теодосија који нису морали да стоје.

Још једна неформална групица је била присутна на устоличењу паралелног епископа рашко-призренског. То су чланови СЛС-партије, доследни НАТО конзументи који су од почетка помагани од овог бескарактерног човека, Теодосија. И они су у царском Призрену славили одсечење Епархије рашко-призренске од канонског поретка.

Само устоличење је протекло у весељу и пијанки која је почела на Брезовици, најјужнијем српском гету на КиМ. Да и у гету може да се пијанчи доказали су увече устоличења чланови Социјалистичке Партије Србије, који су на доличан начин прославили раскол који је произведен од лидера СПЦ. Ипак, превазишли су их чланови СЛС који су после присутства устоличењу Теодосија отишли на шиптарске чочеке и трбушни плес неке девојке из многодетне шиптарске породице, којој родитељи нису могли да плате пристојну будућност.

Тако је Иродијада, уз Саломију плесачицу, одсекла главу ономе који позива на покајање, наравно, на подручју Свете Земље. Вино је учинило своје и опијени Ирод, већ потонуо у грех је одлучио и да грех буде потпун.

Ово је можда наш мали допринос предизборном лудилу које влада на јужном Косову и Метохији и које би 03.11.2013. требало да уђе у своју последњу фазу. Онај који је издао Господа и Његову Цркву, издао је и Србију и Косово. Издаја учења и устројства Цркве је пијанство, а издаја отаџбине је последица тог пијанства. Србији и Србима од Вардара па до Триглава је потребан расол ради трежњења – учење Свете Православне Вере. Када тога буде доћи ће до повратка срца (Косова и Призрена) у груди Србије. Без Православља Србима Косово и не треба. Ионако Косово није догматско питање, што би рекао Сава Јањић.

946549_138491829676723_423057429_nПлесачица носи одсечену главу св. Јована Крститеља

Погледајте такође: Напумпани его косовских Срба

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“

Крстимир Пантић смрћу претио дечацима у К. Митровици (ВИДЕО)

Posted: 02 Nov 2013 05:29 AM PDT

Крстимир Пантић смрћу претио дечацима у К. Митровици (ВИДЕО)

Данас је на конференцији за штампу у просторијама ДСС Косовска Митровица, говорило више говорника, представника ДСС и дечака нападнутих од стране кандидата на листи “Српска” за градоначелника К. Митровице на шиптарским изборима, Крстимира Пантића. Наиме, Крстимир Пантић је у току ноћи 28/29 октобар заједно са групом својих људи, напао дечаке у Косовској Митровици који су лепили плакате за најаву рок концерта за четвртак 31.10.2013.г.. О томе на овој конференцији за новинаре сведоче дечаци који су од стране Крстимира Пантића, двојице алкохолисаних људи и двојице припадника обезбеђења нападнути.

02.11.2013.СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић

pantic-pretio-decacima-u-km

У наставку погледајте конференцију за новинаре

Уредништво “СРБИ НА ОКУП”

ГЕНОЦИД: Федерација БиХ очишћена од Срба

Posted: 02 Nov 2013 05:06 AM PDT

ГЕНОЦИД: Федерација БиХ очишћена од Срба

Федерација БиХ је готово очишћена од Срба! По попису становништва из 1991. године, на простору ФБиХ живело је око 600.000 Срба, а сада их је, према проценама, око педесетак хиљада, а од предратних 160.000 сарајевских Срба, остало је свега десетак хиљада. Ово су подаци Демократске иницијативе сарајевских Срба, добијени анализом прикупљених информација од пописивача током октобарског пописа становиштва у БиХ.

02.11.2013. Интермагазин, Новости, за ФБР приредила Биљана Диковић

v125955

– Федерација БиХ је етнички очишћена од Срба. Сарајево је најдрастичнији пример њиховог прогона који и даље одлазе из овог града, јер не могу да се запосле и остваре друга основна животна права – каже, за „Новости“, председник Демократске иницијативе сарајевских Срба Јово Јањић.

Да је у многим сарајевским насељима проведено потпуно етничко чишћење, показује пример насеља Осијек код Илиџе, које је пре рата било готово 100 одсто српско. Сада у њему нема ниједног Србина. Ни у појединим сарајевским школама тренутно нема ниједног српског ђака, а Срби су сведени на минималан проценат и у администрацији ФБиХ!

У институцијама ФБиХ запослен је минималан број Срба, јер се се у пракси не поштује уставна одредба о пропорционалној заступљености. Према званичним подацима институција БиХ, од укупног броја државних службеника у ФБиХ, 66,54 одсто чине Бошњаци, 26,19 одсто Хрвати, а свега 4,26 одсто Срби.

Јањић тврди да Срби и даље масовно продају имовину и некретнине у Сарајеву и Федерацији БиХ, по врло ниским ценама.

– Федералне власти су годинама опструисале повратак Срба у Сарајево. Сада је свима јасно да је бошњачка страна остварила свој циљ – Сарајево је искључиво бошњачко-муслимански град – рекао је Јањић.

У Асоцијацији удружења избеглих и расељених особа и повратника Српске тврде да су Срби протерани из Федерације БиХ најугроженија популација у Европи.

Према подацима ове асоцијације, 80 одсто протераних Срба неће успети ни да се пријави на конкурс за обнову и обештећење имовине по регионалним пројектима који су у току, јер немају физичку снагу ни новац потребан за прибављање бројне документације по коју морају да путују у ФБиХ.

– Шокантно је шта се све од документације тражи и шта се пита, колико се беспотребних додатних услова намеће на нашем трновитом путу за обнову имовине уништене у ФБиХ или за правично обештећење – рекао је председник Асоцијације Душан Стевановић.

Асоцијација је позвала власт да коначно формира Агенцију за заштиту српске имовине и интереса у ФБиХ, уз оцену да се ради о вредности мереној милијардама марака.

– Затиру нам трагове, преоравају куће и гробља, бришу нас из евиденција и ми смо практично најугроженија група становништва Европе – поручио је Стевановић.

КОНТРОЛНИ ПОПИС

Контролни попис становништва, домаћинстава и станова, од суботе до 10. новембра, обухватиће око 50.000 особа у око 16.000 домаћинстава у 107 општина и 240 пописних кругова. Циљ је да се анализом упоредних података из пописа и постпописне анкете израчунају две врсте индикатора квалитета пописа, индикатори обухвата и индикатори садржаја.

Грађани су обавезни да учествују у постпописној анкети и да дају потпуне и тачне податке, као што су давали и током пописа. Анкетирани ће одговарати на 16 питања. Неће се анкетирати сви грађани, већ само чланови домаћинстава изабраних методом случајног узорка.

Из Агенције за статистику БиХ истичу да је у завршној фази обрачун плаћања накнада за учеснике у попису – пописиваче, општинске инструкторе и пописне комисије.

ДОДИК: БРОЈКЕ СВЕ ГОВОРЕ

Председник Српске Милорад Додик истакао је да је дошло до драматичног пада броја Срба у Федерацији БиХ, посебно у Сарајеву, што говори о „поштењу“ и намерама бошњачке политике. Додик је рекао да зна да је ситуација, када је реч о броју Срба у ФБиХ, драматична.

– Ситуација је посебно драматична у федералном Сарајеву, где је пре рата живело више од 150.000 Срба, а данас их је у том граду свега 1,2 одсто. Срби су сведени на маргиналну групу. То говори о поштењу – рекао је Додик.

Борис Алексић: Избори 3. новембра или ко је за, а ко против велике Албаније

Posted: 02 Nov 2013 03:43 AM PDT

Борис Алексић: Избори 3. новембра или ко је за,
а ко против велике Албаније

Већ сутра 3. новембра 2013. године српски народ на Косову и Метохији ће одлучивати о томе да ли ће живети по шиптарским или српским законима. Сви они који изађу на локалне изборе расписане од стране сепаратиста у Приштини и по њиховим законима тим чином ће добровољно прихватити правни систем Хашима Тачија и његових терориста, док ће се у исто време одрећи правног поретка Републике Србије. Глас на Тачијевим изборима, без обзира којој листи он припао (српској или шиптарској) је глас за независно КиМ и велику Албанију.

02.11.2013.Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

s19051

То је луткарско позориште преко којег господари у Вашингтону и Бриселу користећи своје марионете у Београду и Приштини желе да легализују сво зло које су наносили Србима 13 дугих година и гурну их у руке злочинаца који су их убијали, спаљивали у крематоријумима и вадили им органе. При том државни медији и републичка влада користе најцрњу пропаганду и притиске како би што више Срба извели на изборе.  Преобраћеник Александар Вучић доказује се као портпарол Хашима Тачија својим фанатичним позивима да се изађе на шиптарске изборе. Он је уочи посете КиМ изјавио „Приштина нека хапси, Вулин и ја долазимо на Косово“.[1]Међутим не само да их Хашим Тачи није ухапсио већи им је дао јако обезбеђење и пратњу. Вучић је агитујући за шиптарске изборе посетио окупирану Јужну српску покрајину у петак где су га Тачијева тајна полиција и НАТО чували боље него што чувају Јахјагу тзв. председника независног Косова. Због посете првог потпредседника владе Грачаница је јуче готово била блокирана за саобраћај, а на улицама је било појачано присуство „Косовских полицијских снага“, полиције Еулекса и припадника Кфора.[2] Колико је за Хашима Тачија била важна Вучићева посета и његов позив да се изађе на локалне изборе показује и чињеница да су шиптарски сепратисти повукли налог за хапшење Александра Вулина којег је бивши радикал повео са собом. Тим поводом Тачи је поручио да Вулин може на КиМ „као човек мира.“[3]

Вучић је дакле по наређењу Тачија добио најјаче могуће обезбеђење како му се на КиМ не би десило ништа лоше. Зашто ако су њих двојица противници како тврди лидер напредњака? Док Србе свакодневно убијају и нападају у окупираној Јужној покрајини Александар Вучић добија јако обезбеђење и његова посета тече глатко. Чували су га исти они терористи који су проводили геноцид над српским народом. Присуство јаких полицијских снага сепаратиста у обезбеђивању Вучића јесте јасан доказ његове спреге са Хашимом Тачијем. Шиптарски сепратисти чувају Вучића као свог, јер пропагира њихове изборе, интеграцију севера Покрајине у независно КиМ и претварање Срба у националну мањину.

Лидер напредњака је приликом посете запретио Србима: Ваша је обавеза да будете одговорни према својој будућности. Како то да вам држава Србија одговара када вас поставља на месту директора здравственог центра, кад вас поставља на место директора школа, кад вас поставља на место директора студенских домова, а не одговара вам када вас само замоли да изађете на изборе”.[4] Најпре размислимо да ли би и један човек који држи до себе и свог народа рекао нешто слично и претио Србима који страдају и трпе најгори шиптарски зулум деценијама? Наравно да не би. Вучић Србе грди и упозорава их да морају да слушају владу која их поставља на функције и даје им радна места. Први потпредседник владе је овде могао слободно да дода речи „ако не изађете на изборе остаћете без посла и хлеба јер ћемо вас сменити и отпустити као непослушне председнике српских општина.“ Да лидер напредњака има све озбиљније проблеме са изјавама  сведоче и његове следеће речи упућене Србима са КиМ: “Ми морамо да водимо паметнију политику, него што су водили неки други. Сами на свету не можемо бити и то смо покушали и нисмо успели”.[5] Управо је Вучић као високи функционер СРС-а водио политику коју сада проглашава мање паметном, и приписује је другима. Када је у питању мантра „не можемо бити сами на свету“ која се понавља годинама од стране прозападних политичара и слуга НАТО пакта, треба само напоменути да је Русија и на примеру Сирије показала да свет више није униполаран, те да Србија не може никако бити сама.

Александар Вучић је приликом посете КиМ успео да помене и премијера Турске. „Лицемерни су и представници међународне заједнице који замерају Вулину због облачења, а истовремено не обраћају пажњу на изјаве какве је упутио турски премијер Реџеп Тајип Ердоган у посети Косову, у Призрену” изјавио је напредњак. Од „храброг“ Вучића Срби су очекивали да ће барем на овом месту, као одговор на Ердоганову изјаву да је „Косово Турска“ јасно поручити да су Косово и Метохија Србија, али узалуд. Србима је запретио али није смео Ердогану и Тачију да поручи да су КиМ српска земља.

На крају можемо да се осврнемо и на напредњаков кључни аргумент. Када је реч о изборима на КиМ, Вучић је рекао да је важно да Срби изађу на изборе. ”Ако не изађу, може се догодити да, на пример, градоначелник Косовске Митровице буде Албанац”.[6] Ова изјава представа обичну манипулацију јер Вучић крије чињеницу да изласком на Тачијеве изборе Срби постају национална мањина, потчињена „правном поретку“ сепратиста из Приштине. Након шиптарских локалних избора, уколико им Срби дају легитимитет својим изласком, неће више бити важно да ли је на челу неке општине Србин или Шиптар јер ће сви радити по законима „незевисног Косова“ и тиме постати (добровољно) део „независног Косова“. То је управо оно што САД и ЕУ траже од Вучића како би њихова злочиначка и накарадна творевина заснована на геноциду добила легитимитет. Због тога је и посланичка група демохришћана, канцелара Ангеле Меркел у немачком Бундестагу, поручила да су „предстојећи локални избори на Косову одлучујући тест способности приступа Србије и Косова Европској унији.“[7] Александар Вучић дела по тим упутствима из Брисела и Берлина. Да би за још један корак приближио Србију ЕУ, иако ће ова под диригентском палицом Немачке пре или касније отварити питање Рашке области и Војводине, Вучић приморава Србе да изађу на Тачијеве изборе и постану део његове мафијашке творевине.

Ова фанатична жеља лидера напредњака да испуни све захтеве Запада може да доведе до  унапређења сарадње са Тачијем у виду фалсификовања избора. На тај начин Вучић би Бриселу показао да је 3. новембра на биралишта изашао довољан број Срба и да је испунио критеријуме ЕУ, а Тачи би себе представио као демократу који поштује права „националних мањина.“ Савез Вучића и Тачија ће неминовно довести и до нових признања независности КиМ.

Међутим, Срби са Косова и Метохије су одавно прозрели трикове преобраћеника Вучића и свима јасно поручују да ће бојкотовати Тачијеве изборе и да њихове резултате никад неће прихватити.[8]

СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ИЗБОРИ НА КОСОВУ. ЕПИСКОП ПАВЛЕ, БУДУЋИ ПАТРИЈАРХ

Posted: 02 Nov 2013 03:19 AM PDT

СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ИЗБОРИ НА КОСОВУ. ЕПИСКОП ПАВЛЕ, БУДУЋИ ПАТРИЈАРХ

Године 1957. за епископа рашко – призренског изабран је архимандрит Павле   (Стојчевић). Било је то доба када је Југославијом, под видом „братства – јединства“, владала србофобија, која се нарочито очитовала на Косову и Метохији. Владика Павле се свакодневно суочавао са непријатељским поступцима арбанашког становништва, које је злостављало како његову паству, тако и њега самог: тукли су га, пљували, ругали му се. Он је био силан у праштању својим увредиоцима, сасвим по угледу на Господа, али и чврст у одстојавању истине.Редовно је слао извештаје СА Синоду СПЦ о стању  на Космету. Као патријарх, о томе је писао:“Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски“(1,19).

02.11.2013.Фонд стратешке културе-Владимир Димитријевић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Patrijarh-Pavle-2

Свети Синод Србске Цркве настојао је да о арбанашким прогонима Срба обавести врх државе, па и самог Јосипа Броза. Епископ Павле је доживео да му Броз каже: „Владико, немојте да се мешате у политику и политичке ствари. То није за Вас. На Косову ми имамо своје људе који нас свакодневно о свему обавештавају. Тамо је све у реду” (2,129).

Међутим, Срби су страдали и исељавали се.Владика Павле није имао утицај на политичке прилике у земљи, али је врло јасно исказивао свој став према србофобној власти:није излазио на изборе (о томе 2,139).

Подвлачећи своје епископско искуство, владика Павле је у једном извештају 1981. истакао: “Годинама сам молио власти да учине крај застрашивањима, шовинистичким испадима и терору над нашим верницима, свештенством и монасима. Зашто? Зато што то уноси забуну, немир и несигурност, те се наши верници исељавају. Одговарано ми је обично да је то исељавање последица све брже урбанизације, да је у питање економски моменат. На то сам ја истицао, да није зло што људи одлазе за бољим животом – зло је што своја огњишта напуштају под организованим непријатељским притиском“ (1,26).

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ О КОСОВСКИМ ИЗБОРИМА

У септембру 2004, године мартовског погрома над косметским Србима, а поводом избора које је организовала тзв. „међународна заједница“, патријарх Павле обратио се председнику и премијеру Србије, Борису Тадићу и Војиславу Коштуници: “За име Бога, не позивајте остатак прогоњеног и мученичког српског народа на Косову и Метохији на изборе за органе тамошње власти! Не позивајте га, па ма ко вас на то наговарао или присиљавао!/…/ Зар је потребан наш пристанак на нашу пропаст, дугорочну или коначну, свеједно? Ко то уопште има право да вапијуће безакоње прогласи за правни поредак, статус друштвених парија за нормалан положај у друштву, а терор за нормално функционисање демократских институција? Ви, господо председници, знате да смо раније позивали Србе на изборе, а уследио је мартовски погром. Знате колико је Срба убијено, отето и прогнано од почетка међународне управе Косовом и Метохијом; знате колико је домова и храмова спаљено и порушено. /…/Подсећам вас успут и на то да су косовско-метохијски Албанци до пре само неколико година, притом живећи у неупоредиво бољим условима него њихови српски суседи данас, не само одбијали да учествују на изборима него и бојкотовали све органе власти, читав државно-правни поредак. Па ипак, њих нико није уцењивао, а на њихове политичке вође нико није вршио притисак. Поређење и закључци намећу се сами“(1,161 ). Да додамо: патријарх Павле је једном „прекршио“ опредељење да, као свештено лице, не излази на биралиште – гласао је за нови Устав 2006, зато што у њему јасно пише да је Косово саставни део Србије.

СТАВ СРБСКЕ ЦРКВЕ 2005. ГОДИНЕ

Свети архијерејски сабор СПЦ издао је, после свог заседања 2005. године, саопштење о отпочињању преговора око статуса Косова и Метохије. Ту је јасно стајало:“Да би политичко решење могло бити праведно и дуготрајно, до њега се мора доћи преговорима. Оно не може бити једнострано наметнуто, нити пак резултат прекрајња територија по етничкој основи,јер би то изазвало масовна исељавања становништва и нове тензије на Балкану, са несагледивим последицама. Уколико би се десило, не дај Боже, да било какво решење буде наметнуто, Сабор очекује да Скупштина Србије обзнани целом народу да је извршена нелегитимна и нелегална окупац ија једног дела наше националне територије“ (3,12).

ЕПИСКОП ТЕОДОСИЈЕ ПОЗИВА НА ИЗБОРЕ

Иако „избори“ на Косову и Метохији Србе који тамо живе бацају у ропство шиптарским терористима и коначно их издвајају из државе Србије, епископ Теодосије је издао званично саопштење у коме, између осталог, каже да се „треба запитати не само шта добијамо изласком на  изборе, већ колико можемо да изгубимо њиховим бојкотом. Реално говорећи, ризик је велики, јер уколико Срби не конституишу власт у општинама где живе у већини, биће много теже и за нашу државу да им убудуће помаже, а самим тим довешће се под знак питања даљи опстанак нашег народа на Косову и Метохији“(4).

РЕАКЦИЈА  СРБА СА КОСМЕТА

Поводом овог позива, огласио се, у име „напаћеног српског народа“, председник Привремене скупштине АП Косова и Метохије, Славко Стевановић, упутивши писмо патријарху србском г. Иринеју и члановима СА Синода СПЦ, у коме стоји: „Ваша Светости и драга браћо Синодалци/…/

Нажалост, сведоци смо да се ових дана на Косову и Метохији од стране власти у Београду спроводи акт отвореног и бесправног насиља. Наиме, кренуло се у примену бриселског споразума без његове претходне инкорпорације у правни систем Србије и на тај начин Србија, корак по корак, косовскометохијским Албанцима ствара државу Косово и успоставља границу са самом собом.

Док Уставни суд Републике Србије ћути и не доноси одлуке о оцени уставности постигнутих споразума, председница непризнате државе Косово расписала је локалне изборе у држави Косово, који ће се спровести по косовском законодавству.

Косовски избори, за циљ, у ствари, имају да се расформирају институције Републике Србије, да се држава Србија повуче и одрекне свог суверенитета над Косовом и Метохијом, да се формирају институције тзв. Републике Косово и призна уставно–правни поредак ове сепаратистичке творевине, односно да се уставно–правни поредак републике Србије замени уставно–правним поретком тзв. Републике Косово.

Државно руководство излазак на локалне косовске изборе оправдава, наводно, формирањем тзв. Заједнице српских општина, али Устав Републике Србије не познаје „Заједницу српских општина“, већ тај термин познаје тзв. бриселски споразум који представља својеврстан удар на уставно–правни поредак Србије, па су из тог разлога сви акти које државна власт у том правцу предузима нелегални, забрањени, подлежу кривичној одгворности, а за грађане Косова и Метохије су необавезујући.

Да би избегли одговорност за предају Косова, за одвајање Косова од Србије, за стварање нове албанске независне државе на територији Србије, и да у историји буду записани као издајници, државно руководство Србије врши свакодневне притиске, уцене, претње и друге незаконите мере и покушава да одговорност пребаци на грађане и руководство на северу Косова и Метохије, и приморава их да изађу на изборе друге државе, државе коју Србија не признаје.

Тако је Влада Републике Србије донела одлуку о распуштању скупштина четири општине на северу Косова и Метохије и сменила легалне и легитимне председнике општина и скупштина општина, и на тај начин изиграла одредбе Устава Републике Србије и Закона о локалној самоуправи./…/

Нажалост, у средствима јавног информисања објављен је и позив епископа Рашко-призренског и Косовскометохијског Господина Теодосија и старешине манастира Високих Дечана Господина Саве Јањића упућен Србима да изађу на косовске изборе.

Обзиром да су грађани и руководство на северу Косова и Метохије збуњени након ових позива, молим Вашу Светост да се народу предочи да ли је ово и Ваш став и став Синода Српске православне цркве, или је то лични став Господина Теодосија и Господина Саве Јањића.

Руководство привремене скупштине АП Косова и Метохије сматра да је тесна координација између наше свете цркве и легитимних представника српског народа на Косову и Метохији, најбоље јемство опстанка српског народа на Косову и Метохији, и са наше стране се може очекивати максимални допринос том жељеном и насушном јединству. Наша обавеза је да чврсто заступамо ставове за које сматрамо да представљају минимум за опстанак и напредак нашег народа на нашој светој земљи.

Молимо Вашу Светост да у наредном периоду прими делегацију привремене скупштине, која би Вас детаљније информисала о стању и проблемима на северу Косова и Метохије.

Молећи се Богу Животодавцу и једином Праведном Судији да услиши наш косовско-метохијски свенародни вапај за спас живота, целивамо Вашу свету десницу захвални што прозбе и наша мољења наткриљују Ваши Омофори, једина нада и истинско уздање у овоме дану“(5).

На дан Покрова Пресвете Богородице, у срцу СПЦ, Пећкој Патријаршији, пред чудотворном иконом Мајке Божје  и пред ћивотима светих поглавара Србске Цркве, од Светог Евстатија, до Данила Другог, Јоаникија Првог и осталих, патријарх Иринеј је Србе са Космета позвао да изађу на шиптарске изборе(6). Симболично, зар не?

УПУТНИЦЕ:

1. Радмила  Радић, Патријарх Павле/Биографија, Београд, 2005.

2. Архимандрит Јован Радосављевић: Са патријархом Павлом кроз живот, Манастир Јежевица, 2010.

3. Порука СА Сабора СПЦ поводом разговора о статусу Косова и Метохије, Свети кнез Лазар, 3/2005.

4. http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-predstojecih

5.http://www.dveriraskaoblast.com/prenosimo/pismo-slavka-stevanovica-patrijarhu/-lokalnih-izbora-na-kosovu-i-met

6.http://www.standard.rs/milan-damjanac-patrijathov-poziv-srbima-na-kim-ili-slika-naseg-pada.html

Благослов за издају? – Вучић срдачно примљен у Грачаници

Posted: 01 Nov 2013 07:27 PM PDT

Нема издаје док је “црква” не окади!

Срби на окуп 01/11/2013 у 14:52 часова /
teo-vucic

Данас је у порти манастира Грачаница, Александра Вучића и Александра Вулина, дочекао узурпатор Теодосије и тиме и потвдио курс узурпаторске управе епархије рашко-призренске, а то је курс издаје српских националних интереса и увођење Срба у терористичку творевину звану “Косово”.

Потпредседник Владе Александар Вучић је још једном позвао Србе да изађу на предстојеће шиптарске изборе, јер држава није само ту да даје плате и пензије, већ да и када вас позове да изађете на шиптарске изборе и тиме печатирате независност Косова, то и урадите.

Врло сличну поруку пренео је и министар без портфеља Александар Вулин.

Узурпатор Теодосије је рекао да он чини што су чинили и наши преци, а они су добро знали шта треба радити. Он је нагласио да су манастири на КиМ живи, да се људи у њима моле Богу, ипак пренебрегнувши чињеницу да после прогона Епископа Артемија, од 12 манастира у којима се свакодневно служила Литургија, да је остао само један. Он се нада да манастири неће постати музеји и споменици, али чињенице на терену говоре управо супротно.

Срби на окуп

***

Вучић наговорио Вулина да се пресвуче?

Срби на окуп  01/11/2013 у 20:14 часова /
vucic-vulin-i-teo-u-gracanici1

Министар задужен за Косово и Метохију Александар Вулин био је данас у Грачаници са Алексанром Вучићем на предизборном скупу Грађанске иницијативе Српска. Велику пажњу новинара изазвала је данашња Вулинова гардероба – “цивилна”.

Александар Вулин је за посету Грачаници данас обукао сако и кошуљу, уместо црне одеће у којој је раније долазио у покрајину. На питање новинара зашто је Вулин другачије обучен, Вучић је одговорио да се Вулин тако обукао јер му је он тако предложио.

“Али, познајем га веома дуго и знам да ће већ данас на северу бити у свом елементу”, рекао је Вучић.

Према његовим речима, највеће је лицемерје од међународне заједнице што јој није сметало то што неко присваја српску територију, али им смета како је Вулин обучен.

“То највише говори о њима, а не о Вулину”, рекао је први потпредседник владе.

Хашим Тачи је раније поручио да ће Вулину, коме је улазак на Косово био забрањен, дозволити долазак у Грачаницу ако не буде носио црну униформу коју облачи приликом својих посета Косову и Метохији. Вулин после Грачанице треба да иде у Зубин Поток, на северу Космета.

БЕТА

Живадин ЈОВАНОВИЋ- „Заједница српских општина“ је празна љуштура и мамац да Срби признају Тачијеву државу

Posted: 01 Nov 2013 06:44 PM PDT

„Заједница српских општина“ је празна љуштура и мамац да Срби признају Тачијеву државу

13:59 01.11.2013. ФАКТИ

БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ ЈЕ ПРАВНО НИШТАВАН ЈЕР ЈЕ ПЛОД ДИКТАТА
И ПРЕДСТАВЉА ТРГОВАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТОМ И ГРАНИЦАМА СРБИЈЕ

Пише: Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних
  • Лицемерно је замајавати јавност „статусно неутралним“ листићима и другим тривијалностима, када је јасно да је суштина „избора“ у укидању и истискивању институција и поретка Србије и ширењу и заокруживању поретка илегалне „Републике Косово“
  • Свако ко намеће Бриселски тзв. споразум као државну обавезу и користи притиске, па чак и принуду, да би га применио – носи одговорност пред народом и историјом за кршење Устава и угрожавање трајних државних и националних интереса
  • Локални тзв. избори се спроводе у складу са тзв. уставом и законима „Републике Косово“ а учешће на њима представља одрицање од уставног и правног система Републике  Србије и прихватање „Републике Косово“ као независне државе

__________

         СВАКО има право да сам одлучи да ли хоће или неће да учествује на изборима. То се односи и на одлучивање о учествовању или неучествовању на локалним тзв. изборима на Косову и Метохији 3. новембра 2013. Године.

Притом треба имати у виду следеће важне чињенице:

– Локални тзв. избори на Косову и Метохији спроводе се на основу Бриселског тзв. споразума који је ништаван јер је диктат, а не споразум, притом још представља кршење Устава и правног система Србије, као и резолуције СБ УН 1244 (1999.). Тај наводни  Споразум налази се изван уставно-правног поретка Србије и не може накнадно постати његов део;

– Ти избори су такозвани зато што нису избори у оквиру Устава и закона и нису избори у слободи. Лицемерно је замајавати јавност „статусно неутралним“ листићима и другим тривијалностима, када је јасно да је суштина „избора“ у укидању и истискивању институција и поретка Србије (ма колика да је мера њихове присутности у Покрајини) и ширење и заокруживање поретка илегалне „Републике Косово“;

– Свако ко намеће Бриселски тзв. споразум као државну обавезу и користи притиске, па чак и принуду, да би га применио – носи одговорност пред народом и историјом за кршење Устава и угрожавање трајних државних и националних интереса;

– Нико нема право да тргује Косовом и Метохијом, односно суверенитетом и територијалним интегритетом земље, зарад датума за почетак преговора о приступању ЕУ. Та врста трговине је све друго а не пут у тзв. бољи живот и стабилност;

– Локални тзв. избори се спроводе у складу са тзв. уставом и законима „Републике Косово“ а учешће на њима представља одрицање од уставног и правног система Републике  Србије и прихватање „Републике Косово“ као независне државе;

– Иако су „локални“ они су тачка преокрета: њима се укидају све државне институције Републике Србије у Покрајини, посебно на северу, признају и прихватају институција тзв. Републике Косово, а Срби прихватају статус припадника националне мањине на делу територије која по Уставу и рез. СБ 1244 чини интегрални део Републике Србије;

– Заједница српских општина је љуштура без стварних овлашећења. То је мамац да се Срби наведу да изађу на изборе и да дају легитимитет илегалној творевини „Републике Косово“ и да тиме амнестирају агресоре НАТО. Не постоји никакав документ или гаранција о тзв. извршним надлежностима Заједнице српских општина.

Потребна је истрајност у одбрани легитимних ставова:

– Да  су Срби одлучни да трајно остану у својој Покрајини Косово и Метохија као интегралном делу суверене Републике Србије, да захтевају слободан и безбедан повратак 250.000 силом и застрашивањем протераних Срба и других неалбанаца и пуну гаранцију Савета безбедности УН за поштовање њихових основних људских права, посебно личне и физичке безбедности, слободе кретања, заштити имовине и српске културне, духовне и историјиске баштине;

– Да осуђују и одбијају све, отворене или прикривене, претње и притиске на српски народ, без обзира да ли долазе из познатих центара моћи, Београда или Приштине, чији је циљ да се застрашивањем приволе да изађу на илегалне изборе;

– Да статус Покрајине Косово и Метохија није решен. Ту чињеницу не могу прикрити никакви назови преговори или споразуми. Мирно, праведно и одрживо решење може се постићи само новим преговорима под окриљем Савета безбедности УН и на основу резолуције СБ 1244. Ово утолико пре што у Бриселу није било преговора;

– Резолуција ГС УН о посредовању ЕУ има саветодавни, а не обавезујући карактер и ни на који начин не ослобађа власти у Србији и међународну заједницу обавезе извршења рез. СБ УН 1244 која има трајни и општеобавезујући карактер;

– Док се не постигне праведно решење које је у складу са рез. СБ УН 1244 и Уставом Републике Србије, институције Републике Србије у Покрајини, посебно оне на северу Покрајине, треба да наставе са радом. Ако неко те институције назива „паралелним“, то не значи да су супротне интересима српског народа или Републике Србије, да су неделотворне или против закона, Устава и резолуције СБ УН 1244. Напротив!

– Позив Срба Савету безбедности УН, КФОР-у, УНМИК-у да спрече сваку претњу силом или употребу силе, против српског народа на Косову и Метохији.

Балканска козачка линија: ПИСМО ПОДРШКЕ СРБСКОМ НАРОДУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Posted: 01 Nov 2013 06:16 PM PDT

Балканска козачка линија: ПИСМО ПОДРШКЕ
СРБСКОМ НАРОДУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

02.11.2013. ФБ Атаман Сербски, за ФБР приредила Биљана Диковић

Балканска козачка линија

ПОМАЖЕ БОГ БРАЋО И СЕСТРЕ!

Ми, србски козаци из свих Србских земаља, као и сва наша браћа широм Русије, Украјине и дијаспоре, дајемо пуну подршку вашој борби за многострадално Косово и Метохију.

Потпуно подржавамо вашу одлуку да бојкотујете шиптарске изборе.

Пратимо вашу херојску борбу за очување Светог Косова, као и за очување наше Отаџбине у целини.

Учествовати на тим изборима би значило да добровољно сами себи стављате омчу око врата.

Погрешно је тумачење режима у Београду и њихових налогодаваца из Вашингтона и Брисела, као и оних добро познатих из Рима, Беча и Берлина, да је могуће џелатима угодити.

Као што је већ одавно познато, наша Отаџбина је под окупацијом.

Не само Свето Косово и Метохија, него све Србске земље, Србија, Република Србска, Република Србска Крајина, Србска Црна Гора и Србска Маћедонија.

Ми нисмо нападнути ни као леви ни као десни.

Нападнути смо као Срби и зато ће наш одговор бити искључиво србски.

КАКО МИ РАДИЛИ НА ОСЛОБОЂЕЊУ И УЈЕДИЊЕЊУ ОТАЏБИНЕ,
ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!

ВРХОВНИ АТАМАН БАЛКАНСКЕ КОЗАЧКЕ ЛИНИЈЕ

ГЕНЕРАЛ-АТАМАН
Небојша Увалић

+++

ОТВОРЕНО ПИСМО ПОКРЕТА ДВЕРИ ДАЧИЋУ И ВУЧИЋУ – Прешли сте границу, али само изгледате недодирљиво и моћно!

Posted: 01 Nov 2013 05:09 PM PDT

Прешли сте границу, али само изгледате недодирљиво и моћно

20:27 01.11.2013. ФАКТИ

ОТВОРЕНО ПИСМО ПОКРЕТА ДВЕРИ ПРЕМИЈЕРУ ДАЧИЋУ И ВИЦЕПРЕМИЈЕРУ ВУЧИЋУ

Bosko-ObradovicБошко Обрадовић

Свакоме је јасно да овако крупна одлука да се упадне у просторије једне опозиционе политичке организације није била могућа без директне Ваше сагласности. Шта је следеће? Хоћете ли да нас хапсите зато што другачије мислимо од Вас? Да ли сте свесни да сте прешли границу и кренули у директан обрачун са опозицијом?

Можда се у овој еврофанатичној фази у којој се налазите не сећате или не желите да се сетите 90-их година прошлога века, када сте као перјанице Милошевићевог режима такође забрањивали опозициону активност. Ми се тога сећамо и добро памтимо Ваше „ране радове”. Иако сте се сада пресвукли у проевропске боје, остала Вам је очито иста страст за прогањањем свега што представља опозицију Вашој бахатој и криминализованој власти

Издали сте Косово и Метохију, организујете педербалове, отимате нашу децу и хоћете по налогу из Немачке да нам промените свест, а сада сте почели и да нам долазите на кућне прагове

Председниче и први потпредседниче Владе Србије,

Јучерашњи упад у централну канцеларију Покрета Двери у Београду оцењујемо као велики политички скандал.

Није нам познато да је на овакав начин Служба за борбу против организованог криминала (СБПОК) упадала у просторије било које друге политичке организације до сада.

Зашто сте у Покрет Двери послали најзначајнију службу Управе криминалистичке полиције? Шта је то Покрет Двери учинио да на овакав начин кршите нашу слободу политичког деловања и практично ометате наш рад у току изборног процеса на општини Вождовац?

Свакоме је јасно да овако крупна одлука да се упадне у просторије једне опозиционе политичке организације није била могућа без директне Ваше сагласности. Шта је следеће? Хоћете ли да нас хапсите зато што другачије мислимо од Вас? Да ли сте свесни да сте прешли границу и кренули у директан обрачун са опозицијом?

Можда се у овој еврофанатичној фази у којој се налазите не сећате или не желите да се сетите 90-их година прошлога века, када сте као перјанице Милошевићевог режима такође забрањивали опозициону активност. Ми се тога сећамо и добро памтимо Ваше „ране радове”. Иако сте се сада пресвукли у проевропске боје, остала Вам је очито иста страст за прогањањем свега што представља опозицију Вашој бахатој и криминализованој власти.

Да ли је могуће да у 21. веку Ви издајете налог да се укине један интернет радио, на шта апсолутно немате право ни по једном закону? С обзиром колико сте далеко одмакли у издаји Косова и Метохије разумемо да Вам смета свака опозициона реч, па тако и глас јединог народног, независног и опозиционог радио програма у Србији, који је позивао на бојкот шиптарских избора 3. новембра. Али, докле мислите да идете у режимској осионости? Шта је следеће? Хоћете ли да забраните све и свакога ко се не слаже са Вашом погубном политиком уласка Србије у ЕУ по сваку националну цену?

Ако сте мислили да нас уплашите или обесхрабрите – грдно сте се преварили. Само сте мотивисали огроман број грађана да се изнова укључе у борбу против новог тоталитаризма, медијског мрака у Србији и режимских притисака на опозиционе активности. Можете угасити један радио, али ће се појавити други. Можете одузимати опрему, али ћемо набавити другу. Можете забранити Двери, али ни то неће помоћи. Можете нам упадати у просторије, али наше просторије су цела Србија где Вас увек чекамо спремни да Вам у очи кажемо колики сте издајници и бахати насилници.

Позивамо Вас и овим поводом да се уразумите. Србија срља у комплетан политички, економски и социјални суноврат под Вашом влашћу. Медијске лажи и манипулације, огољена цензура и пропаганда неће Вам помоћи да сакријете истину да за 15 месеци власти ништа нисте урадили,већ само даље упропаштавате државу: новим задужењима, продајом преосталих привредних и природних богатстава, подршком странцима да колонизују све у Србији, увођењем ГМО семена и хране, предајом територије, државних институција и народа на Косову и Метохији…

Можда Вам је комунистички зликовац Јосип Броз Тито идеал у политици, али будите уверени да Србија неће поново постати тоталитарна држава у којој ћете Ви бити доживотни председници и господари живота и смрти. Ваша политичка каријера је можда на врхунцу, али после тога следи пад и крај. Превише је 20 година колико Вас Србија трпи да је понижавате и вређате.

Последње што сте учинили упадом у просторије Покрета Двери јасан је сигнал ко Вам највише смета на политичкој сцени и у коме видите једину истинску опозицију. Хвала Вам на томе – сад поуздано знамо да смо на правом путу и да наше опозиционе активности погађају у центар. Слободни медији су, дакле, оно што Вас највише боли, оно што по сваку цену нећете дозволити да заживи. На томе ћете се и улупати, јер не можете зауставити огорчене грађане да проговоре, да протестују, штрајкују, буне се против Ваше власти на све ненасилне начине. Издали сте Косово и Метохију, организујете педербалове, отимате нашу децу и хоћете по налогу из Немачке да нам промените свест, а сада сте почели и да нам долазите на кућне прагове.

Будите уверени да ћемо наставити са свим започетим активностима, све до пада Вашег издајничког режима који је настао на изборној крађи и кршењу изборне воље грађана Србије. Можда многима делујете недодирљиво и моћно, али се из ове забране једног интернет радија и упада у просторије једне опозиционе политичке организације види да сте итекако забринути шта Вас чека када грађани буду добили прилику да чују пуну истину о Вашем режиму. А тај је тренутак све ближе. Видимо се.

У име Старешинства Покрета Двери,

        Бошко Обрадовић

***

Двери: Шта тражи полиција у просторијама Двери? (ВИДЕО)

Покрет Двери Српске одржао је данас ванредну конференцију за новинаре, испред зграде Владе Србије, поводом јучерашње скандалозне акције везане за забрану првог независног интернет радија, који је “опозиционо проговорио у Србији”, као и неовлашћеног упада у просторије овог покрета у Београду.

vanredna press dveri 1.11.2013
На данашњој ванредној конференцији за новинаре Бошко Обрадовић, члан старешинства Покрета Двери, поручио је властима да “ни на који начин, оваквим режимским притисцима, ни насиљем оваквим медијским мраком и забраном слободних медија у Србији, не могу зауставити опозициону активност која се из дана у дан шири против актуелне Владе Србије”. Он је подсетио на “неколико главних разлога у којима се крије ова хитна интервенција комплетног државног апарата који је јуче био упослен да би затворио један интернет радио”…

“Пре свега, јавност треба да зна да су јуче у овоме учествовали практично сви највиши нивои државног апарата, почевши од републичке радио-дифузне агенције (РРА), Министарства за телекомуникације, интервентне бригаде МУП-а Србије, Управе криминалистичке полиције, и Службе за борбу против организованог криминала, што говори да су недостајали само председник државе, премијер и први подпреседник владе лично, па да комплетан државни апарат јуче буде у функцији забране интернет-радија СНАГА НАРОДА и упада у просторије Покрета Двери.”

Оно што је интересантно је да очигледно, што је нагласио Обрадовић, СНАГА НАРОДА није смела да траје дуже од 48 сати, а режимска реакција била је брза и ефикасна. А због забране слободног говора, нарочито оног који је ПРОТИВ РЕЖИМСКЕ ИЗДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ.

“Апсолутно подржавамо активности сваког слободног медија у Србији, па тако и независног интернет радија Снага народа и пружићемо сваку врсту подршке опстанку слободних медија у Србији”, поручио је Обрадовић.

Иначе, подршку Покрету Двери у ових пар дана дао је велики број удружења, слободних медија, интелектуалаца, група грађана и појединаца.
А оваква скандалозна акција режима показала је да постоји њихов оправдан и велики страх од другачијег политичког мишљења од оног који се народу Србије сервира путем режимских информативних фреквенција у било ком облику… Нарочито постоји страх од, сада већ широко распрострањеног народног фронта, ГЛАСОВА ПРОТИВ ШИПТАРСКИХ ИЗБОРА  – КОЈЕ ЈЕ РЕЖИМ РЕШИО ДА СПРОВЕДЕ У САГЛАСЈУ СА БРИСЕЛОМ, ВАШИНГТОНОМ, ЕУ, НАТО, ЕУЛЕКСОМ И ТАЧИЈЕМ И ТИМЕ ЗАОКРУЖИ ИЗДАЈУ СРБА И СРБИЈЕ.

НЕ ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА! КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ СРБИЈА!

Не кажњавајте ме што сам остао да се борим за огњиште предака, за наш кућни праг… Већ помозите… Ако можете

Posted: 01 Nov 2013 04:57 PM PDT

Горан Арсић (24) из Граца код Вучитрна жели да остане на земљи свог претка. Ожиљци из сваког српског погрома. Пет година чека посао, да би остао на своме.

***

Вучитрн: Борим се да останем на земљи прадеде Солунца

Goran Arsic

Горан Арсић пред кућом / Фото И. Маринковић

Имао је само десет година Горан Арсић из села Граце код Вучитрна, када је српски народ на Косову и Метохији, у лето 1999. године натеран у збег. У том страшном погрому и породица овог детета бежала је, са животом у завежљају. Иза њих, гореле су њихове куће.

Сећање…

– Мама Деса је у наручју држала Бобана, мог најмлађег брата. Трчала је. Старији брат, Грујица и ја смо је пратили. Ја сам плакао. Грујица није. Тата Миодраг нам се придружио, касније, у Митровици.

Имао је непуних петнаест, када је, у поновљеном погрому, у пролеће 2004. његово село било одсечено и опкољено. Породица раздвојена. Родитељи у Митровици, послом, а он и браћа сами у кући.

НЕ КАЖЊАВАЈТЕ МЕ!

У ПИСМУ које је писао Горан Арсић и претходној и актуелној власти у Србији, још је додао: “Не кажњавајте ме што сам остао да се борим за огњиште предака, за наш кућни праг, већ помозите, ако можете”.

Одговорили су му и претходни и актуелни, овако: “Јављајте се редовно на биро рада, имаћете предност у односу на остала лица, због ваше тешке ситуације”.

У међувремену “остала лица”, а добростојећа су запошљавана. Горан чека. Али је и стрпљење при крају.

Сећање…

– Мислили смо, никада више нећемо видети родитеље.

У фебруару 2008. док су вечерали код стрица, ту надомак, гледао је како гори њихова кућа. Била је то прва ватра, после проглашења независности Косова, бачена на српску кућу Арсића у Грацама. Миодраг Арсић, Горанов отац, чуо је комшију: “Мијо, човече, кућа ти гори!” Сви су скочили. Миодраг је зајаукао и кренуо према вратима.

Сећање…

– Бобан је почео да се тресе. Да муца. Стали смо испред оца. “Не излази, нека гори”, вриштали смо.

Arsici
Горан Арсић ће, за две седмице, напунити 24 године. Завршио је, пре пет година, средњу медицинску школу у Митровици. Био је ђак генерације. Успут, трагајући за послом, уписао је и педагогију. Али, посла никако нема. Најмлађи његов брат, Бобан, завршава основну. Ожиљци од погрома на овом детету су највидљивији. Стално му скаче шећер… А најстарији Горанов брат, Грујица, завршио је ДИФ. Запослен је, али као хигијеничар у школи. Прима три хиљаде динара – месечно.

Мама Деса и тата Миодраг – оболели. Обоје имају срчане проблеме. Миодраг прима од ЕПС, као некадашњи радник овог предузећа, републички минималац. Нису успели, до сада, да придигну спаљену кућу.
Упркос свему решили су Арсићи да остану. Ни невоље, ни ожиљци, ни неизвесно јутро, каже Горан, у томе их неће спречити. А Граце су у потпуно албанском окружењу. Кућа Арсића, од оног дана, када је спаљена, опасана новим комшијама. Албанцима, са вишечланим породицама.

ПИСМО МОЛБЕ!

ГОРАН Арсић пет година тражи посао. Пет година трагања за било каквим радним местом, али на Косову и Метохији. Потресно писмо упутио је на најзначајније адресе у држави Србији.

Написао је, у једној ноћи, гледајући болесне родитеље: “Молим вас, као свевишњег: ако имате децу и ако знате шта је родитељ и живот у невољи, помозите ми да се запослим. Као чистач ципела… било шта на овом свету, радићу, да помогнем родитељима и придигнем брата.”

– Желим да останем с родитељима, на земљи свог прадеде – каже Горан. – Да се борим за наш, кућни праг. На њему да придигнем брата.

Прича нам да је земља на којој су, земља прадеде Грујице Арсића, солунског ратника, по коме је најстарији син Арсића добио име.

– Не бих отишао, ни по коју цену, али тешко је без посла. Није мало пута, колико ја знам, тати нуђено да прода и земљу и кућу. Било је то и пре и после пожара. Он никада није сумњичио било кога да му је кућу запалио, јер заиста није ни имао поуздан доказ ко би то могао да учини. Није желео да се огреши. Тако ми живимо. Тако бих желео да живим. Овде.

Не бих могао да будем миран, када бих ово парче, најлепше на свету, некоме препустио.

Никоме. Ни за какву цену.
_______

Новости
М. МАРКОВИЋ

СРПСКА АТИНА РАПОРТИРАЛА ГЕНЕРАЛУ МЛАДИЋУ (видео)

Posted: 01 Nov 2013 03:37 PM PDT

СРПСКА АТИНА РАПОРТИРАЛА ГЕНЕРАЛУ МЛАДИЋУ (видео)

Поштовани пријатељи љубитељи науке и уметности, препоручујемо Вам да погледате ексклузивни видео материјал снимљен у Новом Саду 24. октобра 2013. године у амфитеатару СПЕНС-а. Реч је о промоцији књига „РАПОРТ КОМАНДАНТУ“ ауторке  Љиљане Булатовић Медић.

01.11.2013. Уредник ТВ Арс Медија инж. Жељко Савић, за ФБР приредила Биљана Диковић

5

Промоцију књига „РАПОРТ КОМАНДАНТУ“ иницирали су слободни новинари, чланови Друштва новинара Србије, међународних удружења новинара, заједно са ДРУШТВОМ  СРПСКИХ ДОМАЋИНА И УДРУЖЕЊЕМ РЕЗЕРВНИХ СТАРЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ – РОД НОВИ САД. Програм је посвећен истини о борби српског народа за опстанак 1990 – 1999. године, а учесниви програма били су:  Милош Цвјетићанин – домаћин, др Драго Његован, генерал Миле Новаковић, генерал Илија Исак, генерал Петар Шкрбић и ауторка  Љиљана Булатовић – Медић.

Делегација Скупштине АП КиМ у Москви ЗВАНИЧНО а председник Србије НЕЗВАНИЧНО!?

Posted: 01 Nov 2013 03:26 PM PDT

Извештај председника скупштине АП КиМ о посети Руској Думи (ВИДЕО)

Skupština AP KiM u Rusiji

Данас је у организацији привремене скупштине АП КиМ одржана конференција за новинаре и уједно извештај председника скупштине у вези посете Руској Думи.

Господин Славко Стевановић је поднео заиста исцрпан извештај у вези посете Руској Думи и пренео подршку Руске Думе АП КиМ и Србима на КиМ. На конференцији су говорили и академик Матија Бећковић и песник Рајко Петров Ного.

***

Председник Привремене Скупштине Косова и Метохије, Славко Стевановић:

скупстина славко

Браћо и сестре, поштвани пријатељи, представници медија, сви гости,

Желим да вас обавестим да смо били у братској и пријатељској посети на позив парламента Руске Думе. У тој посети смо били ја, као председник Привремене Скупштине Косова и Метохије, господин Александар Павић, политички саветник Скупштине АП Косова и Метохије. Био је позван и господин начелник Раденко Недељковић, међутим договор је био да због свих обавеза и послова које смо имали ових дана овде овде, да господин Раденко Недељковић остане а ми да идемо.

Примљени смо у Парламенту Руске Федерације код Михаила Васиљевича Емељанова, првог заменика председника комитета за економскуполитику, иновациону и развојну политику и заменика председника фракције Праведнаја Русија која је у коалицији са партијом Председника Русије Путина.

Били смо окружени, и сваког дана смо били у најближем окружењу пријатеља Председника Руске државе, што нам је речено, што нећу да кријем што ћу јавно да изнесем, то је чињеница и ни једног минута ти нас људи нису остављали саме. 

Наши пријатељи, наша браћа и више него наша браћа су нас заиста примили и као пријатељи и више као браћа. Они су се интересовали о свему шта се ради на Косову и Метохији а првенствено шта се ради на северу Косова и Метохије. Они су имали прилику да из прве руке чују све – са којим проблемима се ми овде суочавамо, шта ми овде желимо, шта ми хоћемо, шта ми овде нећемо.

Интересовали су се зашто је формирана Скупштина АП Косова и Метохије.
Ми смо дали одговор: – зато што су Шиптари противуставно и противзаконито и против међународног права и против Резолуције 1244 прогласили независност Косова и Метохије, да српски народ не прихвата ту независност, да српска држава не прихвата ту независност, да већина човечанства не прихвата ту независност, да једна велика, нама братска пријатељска Русија не прихвата ту независност, Кина и остале земље БРИКС-а.

Такође, они су се интересовали за шта се залаже наша Скупштина.
Ја сам на то рекао да се наша Скупштина залаже да ми останемо да живимо у држави Србији тамо где смо рођени, тамо где су наши преци живели, и да желимо ту заувек да живимо. Да се ми залажемо за институције државе Србије на овим просторима и да нећемо институције “државе” Косово на овим просторима.

Интересовали су се какво је расположење нашег народа.
Ми смо им дали информације из прве руке да је наш народ то показао више пута. Поменуо сам наш референдум15. фебруара прошле године где смо се са преко 99% изјаснили да нећемо “државу” Косово, да хоћемо државу Србију и да је тада излазност била преко 75%. Да су наше локалне скупшине угашене на незаконит начин, да ни један законски услов није био испуњен да наше скупштине буду угашене и да су наше заједничке четири скупштине које смо ми све до пре месец дана одржавали морале да поштују вољу свога народа. Ми ништа друго нисмо урадили него да смо поштовали вољу свога народа да чувамо интегритет и суверенитет наше државе, да чувамо Косово и Метохију у саставу државе Србије и да чувамо српски народ на Косову и Метохији.

Било је и питања да ли има притисака на српски народ, шта је са изборима, ко је расписао изборе – и ту смо им ми јасно и недвосмислено рекли да ове изборе расписује непризната држава Косово. Такозвана председница државе Косово Атифете Јахјага расписује изборе за непризнату државу Косово. Да српски народ на Косову и Метохији не жели такву државу и да има притисака, да се људи силом терају да изађу на такве изборе. Ми тврдимо јер имамо аргументе – то је наш референдум, то је наш велики митинг на тргу Шумадија овде, то су наше скупштине које смо одржавали и локалне и заједничке, и наша Скупштина Аутономне Покрајине Косова и Метохије да наш народ не жели у такву државу. И ти људи који буду изашли, ако буде неко изашао на такве изборе, они то не желе и једноставно да има притисака. Ми смо то јасно рекли да има притисака и указали смо на све неправичлности које су се дешавале у овом предизборном периоду. Од манипулација са списковима, притиска на људе, уцењивања послом, да има више бирача него што има грађана и то смо аргументовано (показали) чињеницама, документима… да се незнају границе, ево Косовска митровица не знају се границе докле се простире, које су месне заједнице, једноставно да Албанци могу да штанцију спискове колико им год треба људи. Попис наших расељених људи – 250 000 људи… Како се тамо  вршио попис људи, како су пријављивали људе који не желе да иду на изборе… о свему смо томе обавестили наше пријатеље у Москви.

Господин Михаила Васиљевич Емељанов нам је потврдио оно што сви ми знамо да је руска држава велики пријатељ српског народа и српске државе, да Русија као држава и руски народ никада неће престати да се интересује за наш народ и за нашу државу Србију.

И они су нама потврдили да Русија никада неће признати независно Косово и да НЕЋЕ ПРИЗНАТИ РЕЗУЛТАТЕ ТИХ ИЗБОРА.  (тако је, аплауз) 

И ми смо заиста обрадовани изашли са таквим лепим информацијама. И још, господин Михаил Васиљевич Емељанов ми је потврдио да ће покренути 12. новембра РЕЗОЛУЦИЈУ О НЕПРИЗНАВАЊУ ИЗБОРА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ.

А ми да доставимо још све неправилности које се буду одвијале, и до сада и у току избора, и то ће њима бити јак аргумент да покрену резолуцију јер та резолуција не само што ће бити покренута, онаће бити усвојена.

Још шта је битно? Битно је да све ово што смо радили да су руски медији пренели. имамо и код нас да су пренели. Ево пренео је Б92 ноћу у 12 сати… јесте и још неки медији су пренели, али важно је да су те вести ишле у руским медијима.

Ми смо били још код многих пријатеља у Русији, рекао сам у ком смо окружењу били, али (желим да вас обавестим) да смо били и гости државне руске телевизије Канала 1. Имали смо мал те не неограничено (време) и то у емисији која је најгледанија у Русији, снматра се да ту емисију гледа од 70 до 80 милиона људи, а емисија се зове “Однако” код чувеног водитеља Михаила Васиљевича Леонтијева. Господин Леонтијев не само што нас је примио него нас је одвео и на пиће и на ручак. А то кажем зато што ја као Председник Скупштине и моја Скупштина и моји сарадници у нашој државној телевизији МОСТ бар ја нисам имао ни једног минута темина а на локалној телевизији у Лепосавићу да смо имали два плаћена термина.

Још нешто хоћу да кажем, да смо имали места у Државну Думу да уђемо, а ја нисам мого да уђем у мој Дом културе у Лепосавићу, коме сам учествовао у изградњи. И господин Владислав Јовановић, један од угледнијих људи у нашој држави… морали смо да одржимо трибину испред Дома културе по киши. Многи су одавде били присутни.

Заиста, ја мислим да је наша посета била на једном високом нивоу. Заиста смо примљени величанствено. Заиста смо примљени као браћа. И примљени и дочекани и испраћени. И ове вести које смо чули нас заиста могу само да охрабре.

Нас су наша браћа охрабрила и рекли су да они подржавају српски народ (све) што ради на Косову и Метохији и подржавају Скупштину АП Косова и Метохије и све ово за шта се ми залажемо.

______________
Повезани текстови:
Александар Павић – ПРАВЕДНА РУСИЈА! Председник Скупштине АП КиМ, Славко Стевановић саслушан у руској Думи са највећом пажњом, предусретљивошћу и разумевањем!

Славко Стефановић и Александар Павић – Интервју за Руску народну линију

Одржана конференција у Москви посвећена Косову и Метохији – КО је представљао Србе са КиМ и О ЧЕМУ су то говорили??

 

ВЕОМА ВАЖНА КЊИГА ЗА СРБЕ: АНАТОЛИЈ А.КЉОСОВ – Порекло Словена, осврти на ДНК-генеалогију

Posted: 01 Nov 2013 03:08 PM PDT

ВЕОМА ВАЖНА КЊИГА ЗА СРБЕ:
АНАТОЛИЈ А.КЉОСОВ – Порекло Словена,
осврти на ДНК-генеалогију

У Београду је објављена књига Анатолија Кљосова „Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију“. Може се наћи у књижари „Мирослав“ (Гоце Делчева 15, од 16 до 18 часова, телефон 011/267-44-66), на штанду издавача на Београдском сајму књига или наручити од издавачке куће „Мирослав“ (телефон 011/29-70-875).

01.11.2013. извор: српска.ру, за ФБР приредила Биљана Диковић

Анатолиј А.Кљосов - Порекло Словена Осврти на ДНК генеалогију

“Анатолиј Кљосов писац је ове књиге јасног наслова и неодређеног жанра. Управо та мешавина свих наука привукла ме је његовом делу. Наћи ћете овде и историју, и археологију, метеорологију, астрономију, палеолингвистику, етнологију, математику, медицину, форензику, наравно генетику и њену кћерку ДНК-генеалогију. Сигурно сам пропустио бар још прегршт наука и научних грана. Књига је слободна и драгоцено субверзивна у сваком реду и сваком поглављу; подрива и руши темеље штетне зграде на лошем месту. Уосталом, ово и јесте век у коме ће се многе тајне открити.

Лажна историја мора пасти. Срби и Руси (обратити пажњу на редослед) имају много тога заједничког. И Србима и Русима су странци писали историју. Али не обични странци већ странци непријатељи, којима је главни циљ био и остао, до данас, поништавање словенства! По њима ни Срби ни Руси немају античку историју, односно не постоје пре средњег века. „Добро“! Од тога су почели, „створили“ су нас од малоумних хорди изниклих у неодређеним баруштинама и одједном нас обрели у Србијама и Русијама – готовим државама! Ни то није било довољно, те државе су морали да створе странци. Русију формирају Нормани, дакле Германи или Швеђани, никако Словени. Београд су, замислите, „основали“ Келти Скордисци, иако овде постоје насеља старија од њих бар 6.000 година!

Наравно, нећу препричавати књигу, али ово морам да наведем: на једном месту аутор каже, а говори о садашњем времену, како су руски археолози запели да докажу да је један средњевековни локалитет фински, и то усред Русије, фински па фински. И Кљосов каже да су они, археолози, оболели од норманизма. Е ту, на том месту, постао је мој брат, јер је као човек ван историјско-археолошке струке схватио, прозрео суштину. „Одгојене“ су, баш тај израз, генерације већих католика од папе, већих Немаца од Немаца или што каже српска пословица – ‘рани куче да те уједе! Исто је у Србији. Овде су победили и наметнули берлинско-бечку историјску школу још у 19. веку. Године 1878. на берлинском конгресу потврђена је Србији модерна државност, али и наметнути стандарди који ће се примењивати у историјској науци. Стандарди су и данас много популарна реч, њих треба да испунимо како бисмо „ушли у Европу“! Моје је питање – одакле? Рођена је такозвана права и владајућа критичка историографија која, ево, влада до данас, насупрот тзв. романтичној или аутохтонистичкој школи којој, према тој подели, припадам и ја. О томе сам доста писао и моји читаоци то знају. Али неке ствари треба поновити више пута јер су још стари Латини чули од Етрураца (који су себе звали Расени) да је понављање мајка учења.

Анатолиј Кљосов живи у Америци, колевци израза као што су: „политичка коректност“ или „говор мржње“. Зато, бавити се заједничким мушким претком, а избећи оптужбе за горе наведене изразе је… готово немогуће. Историја се никада није одвојила од политике, видећемо хоће ли то успети ДНК-генеалогији? Један од задатака, скоро херкуловских послова, које је аутор морао да савлада је и борба с потпуно неодговарајућом и у суштини погрешном терминологијом у археологији, историји, палеолингвистици… Да би илустровао опсег тих грешака Кљосов је духовито, као да је Србин, давао сопствене примере кованица типа – протосовјети, као потпуни еквивалент владајућим „научним“ изразима!

Ако мислите да је филологија, чак и палеолингвистика, за разлику од историје и археологије, ослобођена притиска политике, онда се грдно варате. Сећам се како сам на часовима старословенског и палеографије мучио професора питањима типа: где престаје дијалект и почиње нови језик? Критеријуми раздвајања, једноставно ћу рећи, не постоје! Тако да смо увек долазили до закључка како је постанак новог језика, у наше време, политичка одлука. Врхунац овог „критеријума без критеријума“ догодио се у 20. веку када је одлукама неколиких центара моћи, на првом месту Ватикана и Коминтерне, почело комадање српског језика и српског простора, односно, српског народа. Тако званично атеистички СССР наступа заједно са званично теистичким Ватиканом. Једна, добронамерном, боље рећи необавештеном човеку, наизглед немогућа спрега. Света столица је имала благу предност на терену, због већ одавно постављене „инфраструктуре“, док је црвени Кремљ тек имао да изгради своју мрежу. Ипак, овај напорни рад уродио је плодом. Уз помоћ Аустронемаца Ватикан је у оба светска рата, а посебно у Другом, извео до тада невиђен геноцид. Број српских жртава још увек је тајна. Не знам ни за један народ у прошлом веку да је више пострадао, да се изразим бирократски – „по глави становника“. И жреци Коминтерне радили су исто, знајући да никад неће завладати Полуострвом док не сломе кичму српству.

Победа комунизма 1945. године одмах је „породила“ три народа: Македонце, Црногорце, Југословене. И нешто касније муслимане са великим М. После серије ратова 1991–1999. муслимани су волшебно постали Бошњаци. Тако да данас постоје три нова језика, од којих један потпуно разумем и спорије говорим (македонски), а бошњачки и црногорски говорим перфектно, пишем и могу „симултано“ да преводим са једног на други! Ово је на жалост истина.

Уништавање и фалсификовање руске историје било је беспризорно. У књизи М. Т. Бељавског „М. В. Ломоносов и оснивање Московског универзитета“ коју је издао Московски универзитет 1955. поводом двестагодишњице свог оснивања, налазе се ови занимљиви подаци. Ломоносов 1750-их година, заокупљен историјом, пише рад „Древна руска историја“. Његови рукописи и припремни радови су нестали. Издавање је ометано. Књига је изашла из штампе тек после смрти Ломоносова 1765. године! Али, „најлепше“ тек долази. Закључено је да под именом Ломоносова уопште није објављено оно што је Ломоносов заиста радио и писао. Историја овог случаја врло је занимљива, јер је извесни Милер припремио све за штампу. Исти овај Милер руководио је универзитетом у Петербургу, а Немци су руководили и петербуршком гимназијом, која је спремала ђаке за факултет. Цитирам: „У гимназији професори нису знали руски језик… а ученици нису знали немачки. Предавања су држана искључиво на латинском. Гимназија током тридесет година (1726–1755) није припремила ни једног човека за упис на универзитет. Из тога је извучен следећи закључак. Изјављено је како једини излаз представља довођење студената из Немачке, пошто је Русе наводно, свеједно немогуће припремити. Тобоже дивља неписмена земља.“ Стварно, откуд болест норманизма у Русији?!

Сличан случај несталих рукописа десио се нашем историчару „проторомантичару“ и „протоаутохтонисти“ Милошу Милојевићу у 19. веку. У питању су сандуци нестале грађе!

Поимање о великој старини Срба има дубоке корене код нас и људи су о томе изгледа одувек промишљали и писали. Али то „званична историографија“ не признаје, штавише, презире и изврће руглу. Страх од традиције и истине толико је велики да су чињени трагикомични потези. У Србији постоји књига која је преведена и објављена без прве половине текста! То се десило делу дубровачког попа Мавра Орбина који га је штампао у Пезару 1601. на италијанском језику, под насловом „Царство Словена“. Више бих волео да се то урадило из глупости, али нажалост није. Учињено је намерно с бедним образложењем да је на првих 250 страница легендарна и по томе непотребна историја. А ту у необјављеној половини каже Орбин рецимо и ово – да су Руси дошли у Мизију (Србију) за време цара Вителија (69. године наше ере) и прозвали се Рашани. Између осталог, у тој половини, налази се и вандалски речник на неколико страница, из кога се јасно види да су Вандали Словени а не Германи, какав је о њима и до данас став западне историографије. Пре неколико година Орбин је, наравно у целости, преведен и објављен у Русији, а у Србији још није, иако се из садржаја лепо види да је далеко највећи број страна посвећен Србима и српској историји. Све ово пишем да покажем како се нисам сам од себе пренуо и почео да трабуњам о великој старини свог народа. Пре мене су о томе говорила и писала поколења. Пошто су сви помрли, неће се љутити ако неког од њих случајно прескочим.

Крајем прошлог века Олга Луковић Пјановић обновила је борбу за опстанак наше праве историје књигом убитачног и провокативног наслова „Срби… народ најстарији“, што је у ствари цитат изјаве византијског историчара Лаоника Халкокондила: „Срби су народ најстарији, то поуздано знам.“ Олга је преживела немачки логор, докторирала на Сорбони… После тешке болести поново учила да говори… И уз све недаће, својим радом и својим књигама пробудила и раздрмала посустале Србе. Вратила нам достојанство. Она је волела да каже како је српски језик врло стар, исклесан, избрушен као дијамант дуготрајном употребом.

Коју годину касније појавила се књига Ранке Куић „Црвено и бело: српско-келтске паралеле“, за коју сам, по професоркиној жељи, имао част да напишем приказ. Ранка је била члан Велшке академије наука и прва жена доктор англистике у Југославији. Њен камријски речник сам доста користио и чинићу то и даље.

„Порекло Словена“ је толико духовита књига и толико добро преведена Савом Росић да ми се често чинило како сам неке пасусе из књиге написао ја а не Кљосов! Слобода и став, убиствени аргументи, то је оно што издваја ово дело. Оно је своје од почетка до краја. Како не бих дошао у напаст да препричавам књигу или бар откривам њене најзанимљивије делове, вратићу се најбољим палеолингвистима које је дао српски народ у двадесетом веку. А то су још Милан Будимир са својих неколико хиљада објављених непревазиђених страница о српском, старогрчком и латинском. Ту је и наш највећи санскртиста Радмило Стојановић, који је, објашњавајући да у Европи број падежа опада идући с Истока ка Западу, изговорио антологијску реченицу: „… они се гуше!“, подразумевајући под тим неодговарајући говорни апарат, јер Англосаксонци у суштини употребљавају туђе речи.

Ипак не могу да издржим, и овде ћу убацити мало етимологије. Опште је познато да ми Словени све Германе зовемо Немци, јер не говоре. А у исто време себе, пошто словимо односно говоримо и разумемо се одлично међу собом, називамо Словени. Они који говоре. То је дакле један антипод – мутави Германи и говорљиви Словени.

Аутор у књизи доста говори о Индији. То ме је подсетило Мануовог Законика, а у њему… ево бар једног примера: на санскрту се туђ човек, варварин, каже – млечка. А то је онај који млчи, мучи – ћути, дакле „нем(ац)“. Открива се исти српски аријевски руски начин размишљања и именовања.

Каже Кљосов да је санскрт од свих европских језика најближи руском, и са тиме се слажем, јер се потпуно подудара са оним што сам и сам закључио, и писао о томе. Да не бих откривао причу, рећи ћу то овако: рецимо да српски мушки преци путују возом из Београда за Техеран. То је јако спора композиција, путоваће се хиљадама година. Београд, Москва, Кијев, Аркаим, Делхи, Техерааааааан! Могуће је да неки преци нису ни ушли у воз јер су остали на „станици“ да се млате са Ербинима. Ко су Ербини? Е то ћете сазнати у књизи. Да се вратимо на станице пруге, Москва је много ближа Делхију од Београда, наравно, ако се путује овом „пругом“. То никако не значи да се путници из Београда не би могли споразумети са оним из Делхија.

Пре више од двадесет година, пишући прву свеску „Српско-српског речника“, читао сам „Повест времених лет…“. А тамо лепо каже да су Словени одавде (са Дунава) отишли на север. Лепо, размишљао сам, може ли древни текст дати још неки податак о сеоби са југа на север? И нашао сам га у „Повести…“ за годину 859. како Пољани Северани и Вјатичи плаћају данак у сребру и веверицама (мисли се на крзно веверице). Староруске веверице у преводу на савремени руски постале су белке, бјелке. Да, у староруском тексту је веверица – веверица, смеђе боје, умереног климатског појаса, а у новоруском је побелела као и беле ноћи! Кад смо код веверица, и Грци кажу веверица; ово тек онако…

Постоји један део у „Пореклу Словена“ који је заправо породични родослов самог аутора. Кљосови су старином из курског краја. Ратови и збегови, па опет ратови и збегови. Од 16. до 18. века под сталним притиском муслиманских хорди, празни се простор низ Дњепар до Крима. Ово говорим зато што се управо ту насељавају половином 18. века Срби из Аустрије. И ето, ми ћемо зауставити Турке и Татаре. Гледам карту Захарија Орфелина из његовог дела „Историја и живот Петра првог Великог“ (Венеција, 1772.). На тој карти с десне стране Дњепра лепо пише Новаја Сербија! Срби нису више хтели да чувају Аустрију од Турака и један део напушта Крајину и одлази у данашњу Украјину. Променили су простор, али не и његово име.

Сеобе народа су чудна ствар, некада иду у таласима између којих могу бити стотине и хиљаде године размака, а некад се „ентитети“ једноставно врте, круже у мањим и већим луковима, враћајући се на исти простор. Можда о томе говори српска десетерачка песма „Свеци благо дијеле“; о некаквом доласку из Индије, Инђије, земље проклете. Тако је Кљосов заправо потврдио оно што сам писао, пронашавши заједничког мушког претка Руса овде, пре више хиљада година. А мени је то сасвим довољно. Говорећи о Аријевцима, аутор нам обраћа пажњу и на свастику, знак који су Аријевци пронели и посејали где год су се кретали. И прича како је тај орнамент протеран и са народног руског веза, и практично уништен од стране НКВД-а, заједно са везиљама. Онај ко није носио црвену пионирску мараму, и црвену петокраку на шлему, као на пример ја, тешко ће то да схвати. Али комесари су још ту, само су променили „демоде аутфит“. Узимам „Историјско-етнографски атлас Сибира“ Академије наука СССР-а, штампан 1961. године. У овој огромној и тешкој књизи, одлично илустрованој, нигде ни трага свастикама. Ту су резбарије на кости, дрвету, шаре са одеће и шаманских бубњева, али свастике нигде! Али шта да се очекује од публикације петнаест година после Другог светског рата. Тако нешто може да се схвати увек и само у контексту времена. Свеједно, тај ми је атлас веома помогао у решавању многих замршених етимолошких питања. У њему се налазе одличне слике, фотографије и цртежи јахања јелена. Можда је јелен узјахан пре коња, и тиме прилазимо решењу још једне загонетке о аријевским песмама старим 7.000 година. Уосталом, то ћете открити сами.

Аутор помиње Вилијама Џонса који је 1790. године први срочио концепцију индоевропских језика рекавши да су три језика, латински, грчки и санскрт, настала од једног језика који више не постоји. А двадесет година касније, 1808. године Фредерик Шлегел је дао предлог да се они назову „индогерманским језицима“… Шта друго очекивати од Немца.

Наш језикословац Павле Соларић штампао је 1818. године књигу под насловом „Римљани словенствујући“, што ће рећи – Римљани који су некад били Словени. Та књига посвећена је лорду Фредерику Норду, бившем гувернеру Цејлона, са којим се Павле Соларић упознао у Италији. Лорд, страствени лингвиста, одушевљен Соларићем жели да га поведе као секретара на пут у Русију, али Павле због болести то одбија. „Римљани…“ су посвета лорду и нека врста опроштајног писма, али најважнији део списа је речник од 700 латинских речи, за које је Соларић утврдио да улазе у латински фонд из старог српског језика! А да, још и ово: два века је чекала Соларићева књига да буде објављена, прилагођена савременом српском. И колико знам, он је први Србин који је употребио израз етимологија.

Српски народ је, гледано светским мерилима, малобројан. Али је велики по наслеђу, нарочито по језику. Даћу један прилично непознат пример. Постојао је пројекат под називом – квантитативни опис структуре српског језика, посвећен статистичком проучавању српског писаног наслеђа од 12. века до нас. Аутор овог подухвата је Ђорђе Костић. Посао на корпусу српског језика трајао је само од 1957. до 1962. године, када је рад прекинут из неутврђених разлога. Узорак српског језика од 12. до 18. века састоји се од око 500.000 речи! Укупан број речи кроз све епохе писаног наслеђа, за само пет година истраживања, попео се на 11,000.000. Можда ће и овај податак помоћи добронамерном читаоцу да боље ухвати нит простор – време – човек, у „Пореклу Словена“, времеплову Анатолија Кљосова.

Предговор Радована Дамјановића

ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (2)

Posted: 01 Nov 2013 01:00 PM PDT

ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (2)

Ово поглавље посвећујем  мајци Аници, симболу свих мајки које су васпитавале своју децу да живе честито, да храбро бране слободу и достојанство свога рода, макар и живот за то дали, да верују у завете часних предака…

ФБР фељтон: ГОДИШЊИЦЕ ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ У БИЛОГОРИ 1941. и 1991. ГОДИНЕ (1)

01.11.2013. за ФБР пише: Љиљана Булатовић Медић

МАЈКА АНИЦА – УЧИТЕЉИЦА ДОСТОЈАНСТВА И ХРАБРОСТИ

ваљево 5

“Ова биста ми ублажава бол. Цоле је херој у мом срцу, поносна сам на њега, а држава како хоће. Био је васпитан да живот да за Отаџбину и то је учинио”, рекла је и тога дана, Аница Мирковић, Стојадинова мајка, стојећи дигнуте главе испред синовљеве бисте. Кршећи руке, док су јој текле сузе, непресушно, као свих ових година.
Ово поглавље посвећујем  мајци Аници, симболу свих мајки које су васпитавале своју децу да живе честито, да храбро бране слободу и достојанство свога рода, макар и живот за то дали, да верују у завете часних предака…

Аница је учитељица достојанства и храбрости српском народу. Хвала Богу да је и српски народ Ваљева таквом примио и такву поштује. Не би ни могло да буде другачије, јер је Аница рођена у јуначкој и ратничкој кући Трипковића, а Стојадин је личио на мајку. Прадеда мајке Анице, Остоја, војничина са Колубаре, погинуо је у рату 1914.године. Деда  и отац Аничин били су учесници Другог светског рата. Деда Стојадинов – Владимир, као борац Шесте личке бригаде био је тешко рањен код Бијељине, а у својој педесетој умире од последица тог рањавања.

Аница Мирковић (63), од ране младости је служила за пример, вредна и честита, васпитавала је оба сина Добривоја и Стојадина да буду поносни на своје претке и иду њиховим путем. Нарочито је Стојадин  радо слушао приче од деде по оцу Радивоја о томе како је било у Краљевој гарди,  а од свог оца  како је то било када је  служио у Титовој гарди. Зато је био пресрећан када је 28.децембра 1990.године отишао у Бањалуку на одслужење војног рока у ЈНА, у род – тенкиста! У оно најопасније време, када су се из заседе опет подизале пушке, каме и омче на српски народ, на војнике, који су учени да бране Југославију, да за њу жртвују макар и живот свој!

После свега, данас, рекла бих да је Стојадину судбински одређен  стојички живот, рођењем – на Православну нову годину, 14.јануара 1972.године!

На полагање заклетве у Бањалуку  дошла му мајка Аница 12.јануара 1991. По повратку поверавала се најближим како јој се тамо нека зебња савијала око срца и нека зла слутња. У Бањалуци је Стојадин остао петнаестак дана. Завршио обуку за возача оклопног транспортера и прекомандован у Бјеловар. Све време често је писао својој мајци и старијем брату Добривоју  и охрабривао их  да не брину, иако је из његових писама провејавала истина да је било све теже у војсци,  дечачки је описивао све сложенију ситуацију у Босни и у Хрватској, тамо где је био,  али – надао се бољем. То боље није дочекао, али је својом храброшћу и верношћу отаџбини и родитељском васпитању постао легенда за пример будућим генерацијама.

Мајка Аница својом тихом  упорношћу, трпељивошћу и племенитошћу успева да издржи сва искушења и све тешке недаће у животу. Најпре откако је рано изненадном несрећом остала удовица са маленим синовима, па од оног тренутка када су јој у усташкој јазбини у Бјеловару саопштили да је њен Цоле мртав, она зрачи неком анђеоском благошћу, истовремено незауставивом енергијом да оствари своје заштитничке циљеве према породици. Својим делом она негује синовљеву ауру анђеоске лепоте и херојске одважности.

ПУТ У УСТАШКУ ЧЕЉУСТ

(Београд – Лакташи  –  Босански Шамац –Дарувар  –  Загреб – Бјеловар,  од првог до четвртог новембра 1991.)

Аницу  Мирковић први пут сам угледала 3.новембра 1991.године. У усташком граду Бјеловару. У некој основној школи, коју су нове хрватске власти претвориле у усташку испоставу. Угледала сам је онога тренутка када је усташки официр, “заповједник логора” у коме су држали војнике и официре ЈНА из бјеловарске касарне ЈНА “Божидар Аџија”, леденим гласом објавио: “Стојадин Мирковић је мртав”… Она се само некако издигла из неколико десетина родитеља, усправила, ухватила крагну свог сивог капута, притисла је на уста, ослоњена на човека, који је загрлио око рамена, смирено сачекала да “заповједник” заврши прозивку других родитеља, па му лагано пришла и тврдим гласом рекла: “Ако је то истина, дајте ми тело мога сина!”

После љуте четири године успела је, највише уз помоћ брата Радисава и многих добрих и одговорних људи из ваљевског краја, да смири земне остатке свога Стојадина у недра земље родног села на Повлену. За то време одлазила сам код ње и сина њеног у лепо село изнад Ваљева у Горњу Лесковицу. Сродиле смо се.

Процедура око испоруке посмртних остатака Стојадина Мирковића трајала је готово четири године. За породицу је то била вечност, тамница без излаза, али није се поклекнуло – непрекидно су упућивали захтеве надлежнима, све док средином јула 1995. године породици није јављено да је и ова мучна и тешка ситуација решена.

Уторак, 18. јул 1995. године био је тужан и истовремено достојанствен дан у Горњим Лесковицама под Повленом. На малом сеоском гробљу на стотине људи, дошли су сва свих страна – из Београда, Ваљева да се достојно опросте од деветнаестогодишњег храброг младића.

У погребној поворци били су његови другови из основне школе, војници ваљевског гарнизона, старешине Војске Југославије, представници Скупштине општине Ваљево и Колубарског округа, Српске православне цркве…

Опело ратнику служили су свештеници из Лелића и Ваљева, на челу са Љубисавом Аџићем, старешином цркве у Ваљеву, који је поручио:
– Нека пример нашег Стојадина буде узор другим, нарочито младим људима који стижу, како се треба борити за слободу, за веру, за отаџбину. Ево и ми, свештеници, молимо се заједно са свима за покој твоје велике, напаћене и многострадале душе. Ако си какав грех имао, као млад човек, ти си тај грех крвљу својом искупио и својим страдањем запечатио. Нема веће цене од оне коју си ти платио.

Од храброг војника Мирковића, бираним речима, опростио се потпуковник Љубинко Катић у име команде Дринске дивизије и ваљевског гарнизона.

Тај болни дан када се Стојадин вратио своме завичају остаће у аналима историје  ваљевског краја. То стојичко држање мајке Анке изнад земних остатака њеног Цола и данас се препричава са дивљењем и дубоким поштовањем. Ја сам се тада над одром у име Ратних репортера Удружења новинара Србије обратила присутнима. Говорило је моје срце и бол којим се побеђују такве неправде и оплакују такве жртве прошлог рата. Читав организам, тело ми је плакало, али сам издржала до краја гледајући Анку! Не знам шта сам рекла, али сам видела мушкарце, младе војнике, старе људе – да плачу.

ваљево писмо мајци

***

Имала сам у животу неколико таквих догађаја, сусрета, препознавања – који су се доживотно снажно уградили у моју емотивну меморију, засновану на мојим основним етичким животним принципима, који су свој бол и радости, трпљење неправде и победе, поразе и завете – предали и моме срцу. Аница је својом судбином постала моја Анка. Посестрима. Аница је таква пример Мајка, која је снажнија и храбрија од појма Мајке храброст. Анка има срце за све православне српске мајке.

У Горњој Лесковици изнад Ваљева, 29.септембра ове године,  у дворишту основне школе, у којој је Аница читав свој радни век провела као спремачица а њени синови завршили своје основно образовање – пред  бистом лепог гологлавог дечака Стојадина у војничкој униформи стајале су стотине највише младих људи из овог краја и из даљине. Узбуђени, као и увек до сада, са дубоким поштовањем за његову жртву. Али и са поштовањем према његовој мајци Аници.

Тада ме опет преплавило снажно сећање на један готово непознат пут око хиљаду и четири стотине мајки и родбине кроз усташка војна гнезда у тзв.Новој демократској Хрватској, кроз полицијске страже, шпалире хрватских жена које су нас “поздрављале” окренуте леђима са задигнутим сукњама, кроз густе редове до зуба наоружаних у црно одевених војника… Требало је имати срце храбрости и пркоса да издржите ћутке линчовање, псовке, каменовање на тој необичној маршрути од Босанског Шамца до Загреба и до тамошњих блокираних касарни и болница и аеродрома… И до Бјеловара.

КРВАВИ РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ

У то време крваво и болно се распадала Југославија. Највећи страдалници били су војници и старешине ЈНА и њихове породице на територији Словеније и Хрватске. А ја сам била новинар на “белом хлебу” у “Политици” и могла сам само да пратим догађаје распада на тв екранима и да немоћно огорчена исписујем свој дневник. Прве сцене убистава, линча и увреда војника, официра и њихових породица почеле су да стижу из Словеније: 28. јуна (опет на Видовдан) аустријска и словеначка тв приказале су групу војника ЈНА са рукама подигнутим увис, са развијеним белим чаршавом – у знак предаје. Следећег тренутка засути су рафалном паљбом. Три младића падају на земљу. Припадници Територијалне одбране и полиције отцепљене државе Словеније стрељају тројицу војника ЈНА на граничном прелазу Холмец у Словенији. (Много доцније сазнали смо имена стрељаних војника. То су били: Зоран Јешић (18) из села Сакуле код Панчева, Горан Малетић (19) из Новог Сада и њихов вршањак Антонио Шимоњић из Јабланице (БиХ).

У низу следећих погибија, прогона, убијених с леђа војника у њиховим касарнама, сцена линча и увреда, повратак војника ЈНА у доњем вешу, блокада и изолација касарни ЈНА, али и херојских подвига отпора војника и старешина ЈНА, некако ме је посебно узбудила херојска погибија мајора Милана Тепића и војника. У мом дневнику записала сам: “Јуче су у Бјеловару, у касарни, бранећи складиште муниције, заједно херојски жртвовали своје животе један мајор и један војник Југословенске народне армије. Бранили су своју част. Војник је могао имати тек мање од 20 година… Јадна му мајка…”

Запала сам у вртлог немоћног огорчења. Као спасење био је позив Братиславе Морине да учествујем у организацији одласка родитеља и родбине у посету њиховим војницима у  касарнама Пете војне области (у Хрватској), које су биле под окупацијом војних снага (обновљене) Независне Државе Хрватске. У два дана се све дешавало. Организациони одбор  чинило је само пет жена: Братислава Морина, Снежана Алексић, Љубина Марковић и Драгица Радовић. Ја сам била задужена за комуникацију са јавношћу.

На ТВ Политика објавили смо своју намеру и позвали заинтересоване да пођу са нама. Бујица позива за време емисије, потом на наше телефоне трајале су тек два расположива дана – до поласка конвоја. Питали су нас како ћемо, куда ћемо – а ми смо само знали да треба да стигнемо до Загреба и војних пунктова Пете војне области ЈНА, који су постали логори. Са нама су били пуковник Милан Гверо, одговоран за морал у Генералштабу ЈНА са сарадницима и министар одбране Србије генерал Симовић. Они су покушавали да добију било какву сагласност од хрватске власти за извођење ове акције. Узалуд. Званични носилац ове идеје јесте била група жена из свих југословенских република, која је основала Покрет за Југославију. Југославију, која је падала у суноврат, крваво нестајала бесповратно.

Одлука је била да се крене првог новембра 1991.године испред Савезне Скупштине у Београду. Забележила сам у књизи Исповести да су “новине тога првог новембра 1991. биле пуне извештаја о гранатама које су пале на Бели Манастир, да су бојовници упали у Орнице код Госпића, о стању на фронту код Борова Села, о страшним сукобима у Вуковару, најзад и то да на западнославонском фронту јединице ЈНА успешно одолевају сталним нападима хрватске војске из Новске и Нове Градишке…”

Размештај Срба у насељима општине Грубишино поље 1991.годинеРазмештај Срба у насељима општине Грубишино поље 1991.године

ПОЛАЗИМО НА ДАН МРТВИХ

Али, ја тада нисам могла знати да су на тај Дан мртвих, тог 1. новембра 1991. оружане снаге непризнате Хрватске, у Западној Славонији  у акцијиОткос”, из свих праваца, извршиле оружани напад на опкољену Билогору и у току два дана протерале из њихових кућа око 4000 држављана Југославије и Хрватске, српске националности.

А ми смо се запутили баш тога дана, баш у том правцу. Право у усташку чељуст.

Управо та два дана 1991. поновио се усташки геноцид на Источној Билогори (простор на северозападу Хрватске, у троуглу који чине Бјеловар, Дарувар и Вировитица, где је тада било 54 насеља са српским становништвом). Тачно после пет деценија. А наши политичари и тзв. аналитичари свих ових годинаитеку пригодним ситуацијама  помињу само “Бљесак” и “Олују” као геноцидне акције нових усташа у Хрватској! Историчар и сведок др Милан Басташић опомиње: ’’Геноцид над Србима у последњем рату почео је “Откосом” 1991. у непризнатој држави Хрватској!’’ Ранко Раделић је записао, између осталог:

’’…Геноцидна идеја садржана је већ у самом кодном називу хрватске оружане акције “Откос”, који сугерише неселективну сјечу свега што расте, а не само напад на 400 бранилаца Билогоре. По хрватским изворима у директном нападу (1. и 2.новембра 1991.) учествовало је око 2.500 војника, а процјенесудајесарезервама, блокадама, осигурањима праваца напада, логистиком и позадинским службама број ангажованих могао досећи и 20.000. Послије завршеногпосла” услиједила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, чак и у селима у којима раније није ни било отпора.

 У најбољој усташкој традицији из 1941. настављено је рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгорјеле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом UNESCOа, храм св. Димитрија у Растовцу саграђен прије 1700. год. и Успеније Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709.године.
Страшни су примјери билогорских судбина суочених са злом за чије фактографско помињање аутор од будућег читаоца тражи опрост и које спада у арсенал турске казнене праксе и енглеских средњовјековних закона који  (кога то још у Србији чудии данас важе. Страшно је и рећи да је клање другог људског бића негдје било легално, ако не и легитимно на крају 20. вијека. Али према премлаћивању до смрти, набијању на колац, утапању у септичкој јами, сакаћењу, што су све примјери из Билогоре 1991, као да су и заклани имали благу смрт, а убијени метком имали милост Божију.
Али шта рећи о Даници Вудраг, старици из Велике Дапчевице, српског села на магистралном путу Грубишно Поље – Вировитица у којем у два рата оној неколицини Хрвата који су ту живјели “ни овца није фаљела”. Даници 1941. у парку у Грубишном Пољу усташе отимају двогодишњег сина Драгу и одводе га незнано куда. Даница је тада трудна, пред усташама рађа близанце које ови одмах, пред њеним очима убију. Педесет година касније, 1991, онако успут, рутински, рафалом, вировитички зенговци и Даницу убијају у родном селу.

И тако се круг злочина затворио.
Судбина Данице Вудраг и континуитет злочина без казне је парадигма хрватског ексклузивизма према српском живљу у два рата двадесетог вијека која не дозвољава друго именовање хрватских власти послије 1991. осим као усташких…”

А ми смо, “‘необавештени”,пред Савезном скупштином у Београду од раног јутра дочекивали из преосталих република Југославије родитеље, синове, родбину, супруге заробљеника, који су колико до јуче били тамо на својим часним задацима, у служби своје јединствене отаџбине, под заставом ЈНА. У групама, појединачно сливала се маса људи очигледно узнемирени, уплашени, али одлучни да подју тамо далеко, одједном – предалеко од њиховог завичаја. Вуку торбе, пакете. Снебивљиво и неповерљиво прилазе нам и постављају питања, на која немамо одговора. Чак не знамо ни маршруту, ни одредишта докле можемо стићи… Око 10 часова стижу и аутобуси Ниш експреса, Путника, Крагујевца, Чачка, Новог Сада…

Пред мноштвом камера народу се обраћају Братислава Морина, пуковник Милан Гверо са неким немуштим упутствима, поздрављају нас градоначелник Београда Милорад Унковић и генерал Симовић. Желе нам срећан и успешан пут. И  све је недоречено, чини ми се. Треба да кренемо а не знамо куда и докле. Треба да кренемо а не знамо ни куда ћемо путовати, ни кога све водимо. Ја се још надам да је врх ЈНА обезбедио да у сваком аутобусу буде бар по један њихов човек, који нам помогао у организацији и у решавању неизвесних ситуација. Јер нисмо добили Туђмановусагласност из Хрватске.Треба да кренемо, а све стоји. Искорачих пред микрофон. И добро памтим шта сам тада рекла:

’’Полазимо на овај пут неизвесности и ризика, у име љубави. Молим вас да будемо заједно и солидарни у свакој невољи која нас тамо снађе. Ми, организатори овог пута, први пут радимо овако нешто. Молим да запамтите: сви смо ми исти. Молим вас да будемо пажљиви и одани једни према другима. Не дозволите било какву провокацију. За све договоре само нама се обраћајте и само нас слушајте. Међу нама не сме да буде никакве разлике по странкама и према било каквој политици. Једини нам је циљ да посетимо наше војнике, да их охрабримо да издрже и преживе несрећу која их је невине снашла. Све што би могло макар и да личи на оружје, оставите. Одлазимо на овај ризични пут у нади да ћемо успети. Иду они чија је љубав према њиховој деци војницима и старешинама ЈНА јача од сваког страха…’’

Кренуле смо у конвоју од 36 аутобуса, који се на путу до Загреба из разних разлога смањио на 32. На излазу из Београда, на аутопуту код бензинске пумпе код “Грмеча” заустависмо се. Ту нас је Братислава Морина сасвим изненада оставила:рече да је добила претеће поруке из Хрватске…

Тако је започела та нечувена, готово суманута, али ипак драгоцена, акција и до данас неописана голгота око хиљаду и четири стотине (никада нико није евидентирао ове путнике) забринутих родитеља, сестара, браће, супруга, деда и бака… О нашем   путовању до Загреба оставила сам тек назнаке у мојој књизи  ИСПОВЕСТИ, 1995.године, у  поглављу ’’ПУТ У УСТАШКЕ ЧЕЉУСТИ – скица за роман’’, који ћу овде делимично цитирати и користити као подсетник. После драматичног 18-часовног путешествија, са бројним могућим кобним последицама, после пробдевене невероватно ледене ноћи у Лакташима, па прелаза на усташку територију преко моста код Босанског Брода, па завођења по путевима поред Осијека, Дарувара стигли смо до Загреба у касне сате – избезумљени од страха и неизвесности. )

ЗАГРЕБ У МРАКУ И СТРАХУ

’’…. Ми смо у Загребу опкољени у Спортском центру Запрешић провели тегобну, застрашујућу ноћ. Неописиво. Боље речено – неописано. Сваки детаљ записан је у свакој мојој пори меморије. Заувек. Слике. Ситуације. Мој сукоб са замеником министра рата Хрватске Иваном Миласом. Он позива родитеље да сутрадан изађу на трг Бана Јелачића и да јавно осуде Слободана Милошевића, Југословенску народну армију – да су агресори. У том случају, он им нуди ослобађање њихових војника. Отимам од њега мегафон пред несрећним загубљеним народом. Подсећам их на заклетву са почетка пута – да се држимо нашег договора, да видимо наше преживеле. Одједном и ми постајемо – логораши. А шта сам им ја? Они мисле – заштита…. Милас одлази поражен!!! Оставља своје активисте да наговоре народ да потпише петицију против ЈНА и Слободана Милошевића… Једва и њих отерасмо… Љутим се на оне који су ипак потписали, цепам списак на коме је око 20-ак потписника…

Обилазим групице наших несрећника, згучени леже на неким сивим ћебадима… моле ме да им будем на видику, да ме не одведу, не убију, да их не оставим… Страшно је загушљиво… Само два клозета су у функцији.

Иза стаклених зидова изнад спортске хале испрсили се војници у црном са застрашујуће упереним оружјем према нама…  Охрабрим се и нађем начина да их одмакнем од стакла.

Једва је та зора стигла.

Јутро је, 3.новембар 1991.године. Недеља је. Смрзло сунце над нама. Слеђене душе ишчекујемо Заповједника Земљака да нас упути на жељена места. Уместо њега, појављују се припаднице “Бедема љубави”. Оне, наизглед, диригују ситуацијом.

Чекајући, слушамо кришом на радију вести. Тек тада сазнајем да су те ноћи страдали Срби у селима у Грубишном Пољу код Окучана. Да су хрватске легије убијале цивиле и палиле српска села, из правацакуда су нас претходног дана проводили. Усташке формације нападају и на положаје преосталих јединица ЈНА на правцу Пакраца и Липика. Из Бањалуке јављају да око Ораховице, Нашица и Бјеловара усташе гомилају велике снаге у наоружању и људству. Колона од две и по хиљаде српског живља у дужини од седам километара покушава да преко Папука избегне усташку каму…”

С напором, уз много увреда, грдњи, које нам упућују наши “чувари”,  одлазе један по један аутобус на адресе војних адреса по Загребу…

Остајем сама, без икога са ким бих могла да се посаветујем, са најбројнијом групом путника – за Бјеловар. Жене из удружења ’’Бедем љубави’’ (основано и плаћане да буду подршка политици Фрањи Туђману) надмено ми говоре да тамо нећемо стићи, јер није дозвољен наш долазак. Ја ипак крстарим по том командном пункту и тражим “’заповједнике” да их питам… Упадам им у централу, нехотице! Бесом су ме изјурили отуда. Али, ипак: уз многе непријатности и свакојаке перипетије, укрцасмо се у осам аутобуса и пођосмо. Ја сам им вођа. У нашем аутобусу тотални мук. Кроз прозоре видим јаке снаге војске и полиције, којима смо опкољени, а они би рекли – обезбеђени.

На нашим аутобусима је упадљиви знак Црвеног крста, али су имена аутопредузећаиз Србије упадљивија. Сцене поред пута се понављају од претходних дана: пролазници подижу она два погана прста, подвлаче их под грло; пљују у нашем правцу, али има и оних који нам из кола скривено кратко махну, понеки нам кратким светлом дају знак саучесништва… На сваком раскршћу тв и видео-камере нас дочекују.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

***

БЕОГРАД: СНП НАШИ, ЗАВЕТНИЦИ, СРБСКИ ОБРАЗ, УДРУЖЕЊА СТУДЕНАТА – НЕ ТАЧИЈЕВИМ ИЗБОРИМА – НЕ ИЗДАЈИ КОСОВА! (видео)

Posted: 01 Nov 2013 11:42 AM PDT

БЕОГРАД: СНП НАШИ, ЗАВЕТНИЦИ, СРБСКИ ОБРАЗ, УДРУЖЕЊА СТУДЕНАТАНЕ ТАЧИЈЕВИМ ИЗБОРИМА – НЕ ИЗДАЈИ КОСОВА!

Београд – На више локација у Београду данас око подне одржана је акција позивања на бојкот локалних избора на Косову и Метохији које је расписао нелегални режим терористе Хашима Тачија.

01.11.2013.СРБИ НА ОКУП

ne-taciju-1

Активисти покрета Србски образ, СНП Наши, Заветници и удружења студената, на више места у граду истакли су транспаренте који позивају на бојкот избора са порукама “Не Тачијевим изборима”, “Не издаји Косова”, “0% издаји, 100% бојкот”.

ne taciju 2

Активисти ових удружења данас су у избегличким насељима на територији Београда делили летке и позивали прогнане са Косова и Метохије да не гласају 3. новембра.

НСПМ

***

ФБР ДОДАТАК – ВИДЕО СНИМАК СА БЕОГРАДСКИХ УЛИЦА

You are subscribed to email updates from СРБски ФБРепортер
To stop receiving these emails, you may unsubscribe now.
Email delivery powered by Google
Google Inc., 20 West Kinzie, Chicago IL USA 60610

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s