СРБИЈА / СТАВ

VRATITI FABRIKE RADNICIMA – KAKO I KOME


Pojedini ekonomisti smatraju da Vlada treba, umesto najavljenog restruktuiranja 175 društvenih preduzeća do 30. juna 2014. godine, da ih vrati zaposlenima, koji bi postali akcionari, i da im za oživljavanje firmi dodeli jednokratne pomoći iz budžeta i povoljne kredite na srednji i duži rok. Ekonomista Slobodan Komazec smatra da su „društvena preduzeća vlasništvo radnika stvarano više od 50 godina, čiji je kapital obnavljan nekoliko puta u tom vremenskom razdoblju, a 50.000 ljudi, za koje se najavljuje da će ostati bez posla nakon stečaja jednog dela od 175 pomenutih preduzeća, nisu zaslužili da ih neko izbaci na ulicu posle toliko godina rada“.

Nakon dve i po decenije duge pljačke, gubljenja tržišta i tehnološkog i svakog drugog zaostajanja, ponovno oživljavanje za veliki broj firmi u Srbiji predstavlja gotovo nemoguću misiju. Ipak, mnogi radnici su voljni da pokušaju.

Radnici Zastave elektro iz Rače su septembra 2009. godine uspeli da dokažu da je njihov kupac Ranko Dejanović prekršio ugovor o privatizaciji i upropastio preduzeće. Višemesečna borba radnika Zastave elektro da dokažu kršenje zakona i ugovora, vođena je sa osnovnim zahtevom da fabrika ponovo proradi i da se radnici vrate na posao. Njihovu borbu dodatno je zakomplikovala činjenica da je kupac firme suprug tadašnje predsednice Narodne skupštine i današnje ministarke zdravlja, potpredsednice SPS Slavice Đukić Dejanović. Primorani da prihvate argumente radnika, Ivica Dačić i njegov tadašnji savetnik za evropske integracije, poslovni partner bračnog para Dejanović i pregovarač sa pobunjenim radnicima Ivica Tončev, smislili su da Ranko Dejanović „vrati fabriku radnicima“. Radnici su odbili „poklon“, sa obrazloženjem da ne žele upravu nad zaduženom fabrikom koja je zahvaljujući Dejanovićevom lošem poslovanju izgubila ugovore i sa domaćim (Zastava automobili) i sa stranim partnerima (multinacionalna kompanija Delfi), od kojih je zavisio praktično celokupan plasman proizvoda Zastave elektro. Fabriku je preuzelo Dinkićevo ministarstvo, gurnulo je u stečaj, prenelo dugove na državu i prodalo imovinu Zastave elektro južnokorejskoj korporaciji Jura. Radnicima je ponuđeno da uzmu otpremnine u Zastavi elektro koja više ne postoji, ili da se odreknu otpremnina ako se zaposle u Juri po prekarnim uslovima. Većina je uzela otpremnine, a Dinkić ih je u javnosti optužio za licemerje, jer su godinu dana ranije štrajkovali zahtevajući pokretanje firme i povratak na posao.

Ovaj primer ilustrije samo deo problema koji se kriju iza deklarativnog „vraćanja fabrika radnicima“. Kakve mere su potrebne da se „vraćanje fabrika radnicima“ ne završi neuspehom, za koji bi na kraju sami radnici bili okrivljeni?

Drugo važno pitanje je ko ima pravo na restituciju nekadašnjih društvenih fabrika koju danas predlažu ekonomisti. Društvena svojina nije se odnosila samo na radnike zaposlene u konkretnom preduzeću, već na čitavo društvo. Da li pravo na restituciju društvene svojine imaju i nezaposleni radnici i drugi delovi društva koji su njeni sukcesori, i koji su podjednako kao i zaposleni u 175 preduzeća u restrukturiranju podelili posledice ratova i pljačke?

http://www.uciteljneznalica.org/news–779.htm

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s