ВЕСТИ

Муслимани у четницима


Генерал Дража Михаиловић и амерички пуковник Мекдауел (трећи с десна) са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944.

Генерал Дража Михаиловић и амерички пуковник Мекдауел (трећи с десна) са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944. Стоје с десна на лево Мустафа Мулалић, члан ЦНК, Мустафа бег Салихбеговић, Хасан бег Муратбеговић, Мустафа Пашић, Махмуд бег Пређиловић, Ибрахим бег Пређиловић. Други с лева капетан Џон Милодраговић

Муслимански четници приликом смотре у Семберији, око 1. октобра 1944. године

Муслимански четници приликом смотре у Семберији, око 1. октобра 1944. године

МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

1. ОПШТЕ НАПОМЕНЕ
Пре османлијских освајања, на Балкану није било муслимана. Милом или силом, Османлије су исламизирале становништво на окупираним територијама. Готово све цркве биле су порушене или претворене у џамије и друге објекте. Хришћани су били грађани другог реда, стално изложени тортури. Тако се њихов број непрекидно смањивао. Према првом османлијском попису, из 1468\69, у Босни је живело преко 99 посто хришћана и мање од једног процента муслимана. Према последњем турском попису, из 1865. године, у Босни и Херцеговини било је 46,3 посто православних, 30,4 посто муслимана и 22,7 посто католика.
Већина припадника све три вере имала је према другима, благо речено, негативан став. Ипак, постојали су значајни изузеци. Део муслимана памтио је своје порекло и сматрао се Србима исламске вероисповести. Исто тако, један део муслимана, пре свега на западу, сматрао се Хрватима исламске вере. Бројност једних и других никада није прецизно утврђена. Статистички се не може пратити ни развој посебне муслиманске, односно бошњачке, нације. Услови за њен настанак свакако су везани за одлазак Турака, са којима су се муслимани словенског порекла раније идентификовали.
После Првог светског рата муслимани су се организовали на верској, а не на националној основи. О националној припадности се нису изјашњавали, сем поменуте мањине, која се сматрала делом српског или хрватског националног корпуса.
После Другог светског рата комунисти су већи део муслимана уписали као Србе, ради статистичког прикривања размера геноцида над Србима. Две деценије касније, први пут у историји проглашена је нација под именом “Муслимани“. После ратова 1991-1995, ова нација је коначно формирана под именом “Бошњаци“.
Крајем 19. века постојао је аустроугарски пројект о стварању бошњачке нације која би обухватила сво становништво Босне и Херцеговине. Циљ плана био је пре свега асимилација Срба, ради осујећивања устанака, који су поред ослобођења прокламовали и присаједињење матичној држави. Садашњи Бошњаци одустали су од тог концепта, барем званично, али су своје корене везали за Твртка Првог, “краља Срба Босне и Приморја“, како је гласила његова титула. Разуме се, Тврткова титула се не наводи прецизно, док се његово крунисање у Милешеви тумачи као освајање дела Србије од стране Босне.1
Највећа муслиманска странка између два рата била је Југословенска муслиманска организација (ЈМО), на чијем челу је стајао др Мехмед Спахо. Она је сво време учествовала у власти. Од средине тридесетих година ЈМО постаје део владајуће Југословенске радикалске заједнице др Милана Стојадиновића. Стојадиновић је препустио водећу улогу ЈМО-у у Босни и Херцеговини, чиме је изгубио већинску подршку тамошњих Срба. С друге стране, ступањем у Југословенску радикалску заједницу муслимани су прихватили и њен став о постојању три југословенска народа – Срба, Хрвата и Словенаца. Сарадња Спахе и Стојадиновића подгрејавала је уверење да се муслимани сврставају у српски национални корпус. Али, Хрватска сељачка странка није одустајала од захтева да се још неке области Врбаске бановине прикључе Бановини Хрватској. У редовима ове странке причало се и о источној граници Хрватске на Дрини.
Силе осовине повукле су априла 1941. границе Хрватске и до Дрине и до Земуна, док су муслимани проглашени “хрватским цвијећем“. Део муслимана одмах се придружио Хрватима у геноциду над Србима.
(…)
3. ДРАЖИН СТАВ И ПОЛИТИКА МУСЛИМАНА
Као што смо видели на почетку овог рада, први ратни сусрет са муслиманима Дража је имао још 25. априла 1941. године. Тога дана Немци су из Олова послали муслиманске усташе на Горски одред, а Дража је лично командовао заседом која их је дочекала и разбила. Сутрадан, 26. априла, мештани српског села Кусаче пожалили су се Дражи да их нападају муслимани из Жепе, да пале куће и чине злочине. Тада је он послао већу групу војника да доведе два најугледнија муслимана из Жепе, којима је саопштио: “Они (Немци – прим. аут) су дошли и отићи ће, а ви ћете остати овде. Него, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско, и тако ћете се потаманити у овом крају“.5
Временом, у Дражином раду јасно се оцртао следећи став: треба учинити што је могуће да се муслимани придобију, или макар да остану неутрални, док оне њихове формације које чине злочине над Србима морају бити уништене. “Муслимани су уништавани као италијанска милиција, док су муслимани под вођством мајора Фехима Мусакадића са нама“, писао је, примера ради, Дража председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу, 16. априла 1943.6
Од првог дана рата велики део муслимана стао је на непријатељску страну. Како је она била јача, то је муслимане учинило активним, а православне пасивним политичким фактором. О политици у правом смислу речи заправо и није било говора, већ о низу масовних ратних злочина, иза којих су уследиле српске одмазде. Тек када су учврстили своје позиције у једној мешовитој средини, а то је било у другој половини 1942. године у Источној Босни и Херцеговини, јужно од линије Вишеград – Сарајево, четници су дошли у прилику да воде активну политику према муслиманима. Та политика је подразумевала одвраћање муслимана од Сила осовине, а посебно од “Независне Државе Хрватске“, у корист равноправног суживота у будућој, обновљеној Краљевини Југославији.
Под утицајем четничке војне премоћи, знатан део муслимана у овој области прихватио је ту политику, па су основане и бројне муслиманске четничке јединице. Ако су се муслимани определили за нову политику само номинално, из опортунизма, то се не може рећи и за њихове лидере, који су били идеалисти попут Алије Коњхоџића. Они су крајем 1942. године основали Муслиманску националну војну организацију, која је са састанка у Калиновику, 31. децембра, послала Дражи један пригодан поздравни телеграм. Мајор Захарије Остојић, командант Истакнутог дела Врховне команде, пренео је 5. јануара 1943. године садржај два летка која су мајор Фехим Мусакадић и др Исмет Поповац растурали по Чајничком срезу, као и резолуцију Муслиманске националне војне организације послату лично Дражи. У тој резолуцији се поред осталог каже:
1. Муслимани Босне и Херцеговине и целе земље саставни су део Српства…
Најоштрије осуђујемо усташке злочине, који су узрок свега зла међу једнокрвном браћом Србима православне и муслиманске вере…
3. Најодлучније осуђујемо све муслимане који су приступили усташама.
4. Осуђујемо све официре и подофицире муслимане који су прекршили заклетву краљу и пришли крвопији Павелићу.
5. МНВО је саставни део четничког покрета под Вашом командом.
6. Циљ покрета и борбе је чврста сарадња Срба обеју вера у борби за краља и Отаџбину, како би се створила народна држава под краљом Петром Другим на принципима демократије и социјалне правде у којој ће муслимани бити равноправни грађани…7
Остојић је затим пренео молбу др Поповца да се Дража једном изјавом обрати муслиманима, али је одмах додао свој коментар: “Верујем да би то имало огромног успеха међу муслиманима, али питање је како би то примили наши“. Дража је прихватио Остојићев савет да се уместо њега муслиманима обрате “наши из Лондона“. Даље, Остојић је писао о Поповчевом захтеву да се на чело једног министарства у Југословенској влади у Лондону постави муслиман. Тог муслиманског министра привремено би заступали “Срђа или Грол“, док би Поповац био његов делегат у Дражином штабу. “Поручићу му да је сад сужен кабинет, па нека мало причека“, додао је Остојић, што је Дража такође прихватио.8
“Рад на придобијању муслимана је врло важан. Наставите свом снагом. Немци полако одлазе из Србије на Источни фронт, па да будемо спремни“, стајало је поред осталог у Дражином одговору Остојићу од 8. јануара.9
Остојић се овим поводом поново јавио већ после три дана: “Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама са и без оружја. Прихватамо их.“10
Тако су односе између муслимана и православних условљавале различите околности, а пре свега однос снага на терену. У целини гледано, ипак се дешавало оно што је Дража предвидео 27. априла 1941. Попут њега и водећих личности покрета, то су покушавали да спрече и многи муслимански лидери, укључујући и припаднике највиших установа исламске заједнице. Штавише, у резолуцији од 12. октобра 1941, 50 истакнутих муслимана града Сарајева директно је оптужило “Независну Државу Хрватску“ за изазивање међусобних покоља муслимана и православних. У тој резолуцији се каже:
Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе…
Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941, унесена и ова тачка: “Са болом у души и дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.“
И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.
У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.
Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:
1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика<
2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!
3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу<
4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност<
5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред< и
6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима…11
Сличне резолуције потписали су и истакнути муслимани Бањалуке и Мостара, али, с друге стране, историја памти и похвалне муслиманске резолуције Анти Павелићу и окупаторима, којих је било знатно више.
Када је Врховна команда стигла у североисточну Босну, у јесен 1944. године, Дража је увео у оптицај и један нови елемент: верски рат против комунизма. Прецизније речено, политика вођења општег верског рата сада је само до краја дефинисана, јер су муслимани већ сарађивали са православнима и из верских разлога, знајући да је комунизам, по природи ствари, против сваке вере. Примера ради, ово је порука Мустафе Мулалића Ибрахиму Пјанићу, команданту муслиманске легије у Грачаници, послата са радио станице Врховне команде 7. марта 1944, преко мајора Манојла Пејића, делегата за Централну Босну:
Глас о твојим јуначким подвизима, као и о исправном држању грачаничких муслимана, наших истомишљеника, допрео је до Врховне команде Југословенске војске и министра војног ђенерала Драже Михаиловића, код кога се и ја налазим да му помогнем у његовом племенитом залагању за братски споразум између Срба и муслимана. Поносан твојим успесима и срећан што си успео да очуваш наше пријатељске и идејне везе у том питомом крају, хитам да те поздравим, а преко тебе и остале пријатеље, нарочито Мустафу Пурића из Жељине, Мују Буљубашића, Мурата Куртовића и Алију Кушаковића из Грапске, Хусејина Ћурића из Лукавице, Јусуфа Мустафића из Клокотнице.
Све вас уверавам да сте на добром путу и да ће ваше жртве бити залога спаса и опстанка свих исправних и честитих муслимана, као и исламског напретка у будућој Југославији. Кажи свима муслиманима да ђенерал Дража Михаиловић у име Њ. В. краља Петра Другог жели само искрен братски споразум са нама муслиманима, основан на принципима наше народне етике, наше старе бесе, чојства и јунаштва, и решење свих наших политичких, социјалних, културних и приватних проблема на основама братске узајамности. Он нам пружа руку, треба да је прихватимо у пуној извесности да је она у овој нашој општој трагедији једини фактор и гаранција мира, поретка и државности.
Све друге пропаганде одбацујте јер нас заводе у нову дефинитивну пропаст. Енглеско помагање партизанима има значај комунистичког уништавања. Ко има здрав разум лако ће просудити да Југославија само као краљевина може да буде и наша и међународна стварност. Само такав поредак може нама да јамчи за опстанак ислама.
Нека се муслимани не заваравају илузијама, које ствара та нова пропаганда, јер партизанство одводи у комунистички поредак, а онда и у очиту пропаст ислама. Чувај муслимане да у овој прилици не погреше, јер разбијеној чаши нема лека. …Изрази моје веровање да ћемо се “инс Алах“ скоро видети у слободи. Јавићу ти се писмом у првој прилици, а ти мени и све што знаш о насилничком одвођењу муслиманских девојака у комунистичке логоре. Теби желим јуначку срећу. Мустафа Мулалић из штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.

Цео чланак на: http://www.pogledi.rs/muslimani-u-cetnicima/

В.П.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s