Биљана Диковић / ВЕСТИ ИЗ СВЕТА / Ванредно Стање / ДРУШТВО / Други пишу... / НАЈНОВИЈЕ / Новости / Отворена писма / ПОЛИТИКА / Родољубље / MAIL - RSS FEED

Куда плови србски брод или зашто не личимо на Милошеву Србију


Куда плови српски брод или зашто не личимо на Милошеву Србију

Оно што морате да урадите је да се изборите за себе и не пристанете да вас газе.

05.05.2013. srpskadijaspora.info – пише Милан Дамјанац, за ФБР уредник Биљана Диковић

volimo_te_srbijo_1

У геополитици владају правила слична онима у средњој школи. Наравно, не мислим на елитне средње школе, већ на оне које су пре свега „школе живота“, у којима се науче правила улице. Уколико вам у понедељак ударе ћушку, а ви истрпите, у уторак ће вам узети новац из џепа а у среду ће вас пребити из задовољства и отети вам мобилни телефон, и ту никакав разредни старешина или директор школе неће помоћи.
Штавише, само ће вам одмоћи. Разлог томе је што се онај над којим се врши насиље води наопаким циркуларним аргументима- верује да уколико пристане на ултиматум, деца ће га оставити на миру. Неће, зато што не показује ни самопоштовање, ни дигнитет. Оно што морате да урадите је да се изборите за себе и не пристанете да вас газе. Тако је и иначе у животу. Како то једном приликом рече Леон Којен, тражење савезника и пријатеља тамо где их нема може бити веома опасно и несрећно.

Они који вам мисле лоше ће вас оставити на миру тек онда када процене да нисте расположени да ударце трпите а ултиматуме испуњавате, и тада ћете се изборити и за поштовање оних других, који су или неутрални или вама наклоњени а таквих увек има, у већем или мањем броју. На крају ће вас и непријатељи поштовати и оставити на миру.

Циркуларни аргумент који се своди на испуњавање ултиматума у нади да следећи неће уследити погрешан је јер тиме призивате искључиво наставак таквог понашања. Они који нам ултиматум упућују желе да нас пацификовају и раставе на саставне делове. Зашто? Зашто да не? Прво, тиме ће намирити своје регионалне савезнике који ће им након тога бити још оданији. Друго, зашто би ризиковали са Србијом када имају толико бољих, оданијих савезника а и богами, куражнијих. Зато ће нам тражити и Нови Пазар и Нови Сад, а и напуштање Бања Луке. А ми ћемо прихватање и тих ултиматума бранити истом аргументацијом.

Невероватно је којом брзином пловимо ка србијанизацији Срба. Мада ни та аргументација у једном није потпуно промашена- увек постоји ново дно кроз које можемо пропасти, бар у наредних 50 година. Након тога ионако ништа више неће бити важно. Само што то не делује као разумљив начин понашања за рационалног и нормалног човека. За уплашеног- можда. Али то га и даље не чини мудрим. Стога је аргумент циркуларан.

Ултиматум= пристанак производи нови ултиматум= нови пристанак и нова понижења. Овакав закон улице, или, како Роберт Купер рече, закон џунгле је модел понашања Империје према малим земљама, које верују да се слобода дарује а не задобија. Купер је ову идеолошку платформу империјалне експанзије описао у својој књизи Сламање нација – Поредак и хаос у двадесетпрвом веку: „За постмодерну државу, стога, постоји потешкоћа.

Неопходно је да се навикне на идеју двоструких стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – силу, превентивни напад, превару, све што је непоходно при бављењу онима који још увек живе у свету деветнаестог века где је свака држава за себе. Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, и ми се морамо служити њеним законима.“

То је право империјално поробљавање од стране те надалеко хваљене заједнице модерних, успешних држава са високим моралним вредностима које су своје богатство и моћ стекле на зноју, муци и крвљу поробљених држава и народа које су експлоатисали стотинама година. То је још један од разлога зашто никада нећемо моћи да личимо на пребогати Запад- ми нисмо имали нити ћемо имати колоније.

Наравно, све ово не значи да треба прогласити рат јачима, већ се треба мудром политиком изборити за своју слободу. У преводу, Вучићева прича и оправдање споразума са тзв. „државом Косово“ би имала смисла само онда када би пристанак на спољашњи ултиматум отворио простора унутрашњем јачању и спречио даља страдања Срба. А као што знамо, након потписивања споразума, два детета су избодена, а Србин убијен у Пећи. Разуме се да су се наши медији својски потрудили да то сакрију од јавности којој се мора продати идеја да споразум штити права Срба.
Стога је аналогија између данашње и политике Милоша Обреновића потпуно промашена. Пристајање на спољашњи ултиматум би имало смисла уколико би влада изнутра радила на јачању образовне, културне и економске ситуације, што она не чини. Такође, у време Милоша елита није убеђивала Србе да су јој Турци пријатељи, већ је Србија спољашњим попуштањем куповала време које јој је било неопходно да ојача. Данас, медији су и даље под управом странаца и другосрбијанских структура, образовни програми не користе јачању националне идеје а економски земља убрзано пропада.

Из лавиринта уцена и понижења се излази свеобухватним планом, а не анахроном и кукавичком политиком. Земља се налази пред распадом, а ништа не указује на то да се ради на томе да се задржи и ово територије које сада контролишемо. Напротив, ради се на убрзаном слабљењу централних власти и даљој регионализацији и овако малог и подељеног српског народа. Тенденције слабљења државе и нације су толико јаке да су постале званична политика и преко другосрбијанске интелектуалне елите ушле су у све државне установе и образовне институције, тако обликујући млађе генерације у новом духу који промовише бескичменост и лажну историју. Највише плаши пословична незаинтересованост Срба за судбину најближих комшија и пријатеља, а камоли сународника на Космету. Већина размишља искључиво о томе да преживе као појединци а никако као колектив. Економска ситуација је тема за себе.

Туризма нема, нема јачања инфраструктуре, нема јачања пољопривреде (уколико изузмемо ГМО који нам ништа добро неће донети), нема привреде, нема индустрије. Читава аргументација која се води у корист прихватања страних ултиматума услед економског безнађа промашена је из простог разлога што, чак и када би била истинита, само одлаже неупитни економски колапс државе. Да не спомињемо то што ЕУ није у стању да среди економску ситуацију у својим државама чланицама, а камоли у једној малој земљи на Балкану која више личи на друштвену анархију и која обитава у некој форми квазидржавности него на државу.

Никоме, па ни оваквој ЕУ не треба нови дављеник. Н езнају ни шта да раде са својима. Државе чланице грцају у дуговима, неолиберални капиталистички модел је на ивици колапса и неопходно је његово редефинисање како би опстао као модел развоја, пошто сада у најбољем случају представља модел стагнације. Док се имућније структуре друштва додатно богате, сиромашни постају све сиромашнији, а већина грађана ЕУ не верује у њен опстанак.

Погледајте само Шпанију, Грчку, Кипар, Румунију, Бугарску. Уколико ми нисмо у стању да обезбедимо наш опстанак без ослањања на Западни фактор, онда неко мора да направи озбиљан план како да то учинимо, пошто ово не води никуда. Уколико то не успе, а сигуран сам да би успело када би се најбољи међу нама бавили економијом земље, и када би се користила огромна источна и блискоисточна тржишта, онда је неопходно да влада која мисли добро овој земљи и народу прогласи банкрот државе, и крене све испочетка. Одржавање мртвака на апаратима само одлаже смрт, не спречава је. Права истина је да немамо довољно запошљеног радно способног становништва, нити смо у стању да обезбедимо радна места пошто истих нема. То даље са собом повлачи чињеницу да немамо одакле да исплаћујемо пензије све бројнијим пензионерима.

И не, решење овог проблема није превладавање беле куге пошто посла нема чак ни за оне младе људе које сада имамо. Одлив мозгова је огроман, а изутзетно је тешко, заправо, право је мало чудо пронаћи посао у струци. Отуд и имамо толико бежанију младих преко границе. Ја их не кривим што одлазе, кривим све нас што нисмо покушали да овако поразну ситуацију променимо. Друго, чак и уколико померимо ствари бар мало набоље требаће деценије да се тај бољитак осети. Спољашњи дуг непрестано расте, домаће производње нема, и тек наши унуци би могли да живе као људи, али само уколико ми нешто урадимо колико данас. Ниједна влада нема храбрости да народу саопшти тешку истину и почне да улаже искључиво у области које могу донети бољитак за пар деценија. Одржавати овај болестан систем и државну и покрајинску администрацију која се само увећава без покрића, подизање нових иностраних кредита наопако је и не води никуда.

Администрација је прегломазна и служи запошљавању страначких кадрова, буџет се пуни из кредита, а самим тим и ПИО фонд. Такав начин вођења економске политике изискује прихватање страних ултиматума, и то је јасно, али само одлаже пропаст, не спречава је. Погледајте, уосталом, Републику Српску и промишљену политику. Можда економска ситуација није сјајна али бар некуда води за разлику од наше, која је анахрона и промашена. Да не спомињемо њихову културну, образовну и стратешки вођену геополитичку борбу која је далеко мудрија од наше.
Они су геополитички микро играч, ми смо и даље пасивни посматрачи, и још увек покушавамо да постанемо бар пасивни „играчи“. Исто важи за стране инвестиције и субвенције домаћим привредницима.

Папирологија је прегломазна, процес оснивања фирме и њеног успеха условљен добрим политичким везама и контактима, а простор за поштен рад и успех је јако сужен. Заправо, исто важи за било коју област у држави, свуда је на делу потпуна анархија и политизација. Нигде не постоји било каква стратегија или план развоја. Судови, адвокатура, образовне и културне институције су потпуно исполитизоване, и исход суђења, и име адвоката и државна намештења зависе од добрих контаката и веза, не од личне способности. Ми и живимо у анархији, стога се тако и понашамо. Или си Пантић или Шојић, трећег нема.
Нема посла без јаке и добре везе, личне, пословне или политичке. Села нам умиру, а са њима и пољопривреда, као и могућност да сами произведемо храну за домаћу употребу, а да је среће и за добар извоз.

Уместо што трошимо стране кредите на покривање рупа у систему који је сам по себи рупа без дна, који и може једино да се крпи али не може да даје плодове, крајње је време да уложимо у области које неке плодове могу да дају. Друго, мучи нас лоша радна етика, суноврат моралних вредности, демографија.

Међутим, не могу се решити ти и такви проблеми уколико се не реше они системски, а тек онда можемо да причамо о националним и егзистенцијалним. Да ли ико у овој држави има план развоја? Да ли се зна, на пример, приоритетна област која треба да донесе профит? Да ли су то информационе технологије? Уколико јесу, онда је ред да држава стипендира студије из те области и да буде у могућности да направи адекватан план развоја. Пазите, постоје образовни профили за које нема посла нигде у држави, нити у приватном нити у државном сектору а држава и даље стипендира студијама на буџету студенте тих области.
Ради се о потпуном одсуству здравог разума. Друго, студије на буџету би морале бити условљене останком и радом у земљи на неколико година, јер је управо држава та која финансира диплому. Знање није роба, али диплома, богами, јесте. Посебан је проблем што је смешно условљавати некога останком у земљи након што сте финансирали добар део његових студија а при том ни сами не знате зашто сте то урадили, када нема посла у тој области. Исто важи за културну политику. Шта ради и чиме се бави Републичка радиодифузна агенција? Коме је у интересу промоција некултуре, накарадних вредности и каква се тиме порука шаље младима? Не може искључиво капитал уређивати медијски простор, а и ред је да постоје телевизије које финансирају порески обезници али којима комерцијалност неће бити мерило успеха, које ће промовисати националну и здраву, образовну а не страначку политику.
Филмографија? Где су филмови о српској историји и истакнутим историјским личностима? Масовна култура? Промоција неморала и идиотлука. И шта очекујемо? Добићемо продукт онога што смо сами замесили. И на крају, чудимо се како су млади неморални и како нема деце.Објективно, шта смо очекивали?

Просечан студент који жели да ради као наставник у образовном систему онемогућен је да се запосли јер је обавеза свих школа да предност дају технолошким вишковима. Свуда се траже људи са искуством а млади то искуство немају где да стичу. Зато и напуштају земљу. Стога је свака прича о испуњавању спољашњих ултиматума промашена уколико се де факто, изнутра не понашамо као одговорна држава која ради на свом јачању. Наравно да морамо да се модернизујемо и да ојачамо. Зар вам ово личи на то?

Ми више личимо на банана државу него на озбиљну државу. Република Српска која је ентитет у оквиру БиХ спроводи далеко паметнију и организованију образовну, медијску и културну политику него Србија, која је, бар на папиру, независна држава. Својим слепилом терамо паметне и успешне а промовишемо бескичменост, медиокритетство и подобност. Погледајте само ко уређује највеће медије у Србији. Плодови тог начина рада се виде, и тек ће се видети у времену које долази. Чак је и патриотизам и љубав према отаџбини постала ствар субкултуре и младалачке побуне и потпуно напустила мејнстрим. У суштини, ова држава и народ од врха до дна немају свест о себи, систем је потпуно изопачен и постављен на главу, те је стога потребна потпуна промена система у којем се делује а не проста промена политике.

Политика је ствар која зависи од тренутних околности, али систем је основа сваке политике и он прати све политичке промене и превирања. Овај и овакав систем нас прати већ деценијама и ситуација се само погоршава и компликује. И опет чинимо кључну грешку када очекујемо да ће неко други доћи и решити наше проблем, па била то ЕУ или нешто друго. Наше проблеме можемо да решимо само ми, и нашу слободу можемо да изборимо само ми, нико нам је неће донети на послужавнику. Борба памећу, борба интелигенцијом, борба на дуже стазе је једина борба која може донети промену. И безглаво јуришање и кукавичко чекање доносе само једну ствар- апсолутно ништа.

Програм за младе је први и основни параметар на који се треба фокусирати. Уколико нам је буџет рестриктиван и преоптерећен, ваља средства која имамо усмерити на онај део становништва који уложена средства може вишеструко да врати. Иако жалим због тешког положаја пензионера и ниских пензија, не могу да схватим да су у држави у којој влада „бела куга“ приоритет пензионери а не млади људи. То је потпуно нерационално, како економски тако и национално. Да би Србија као држава имала средстава да финансира развој здравства, просвете, културе, мора се ослободити беспотребног трошења велике количине новца за намиривање партијских интереса.

У том циљу, морају се укинути фиктивна радна места и увести ред у запошљавање нових кадрова у државним службама. Наслеђене везе између политике и судства се морају прекинути. Независно судство је главни предуслов сваког озбиљног плана за економски опоравак Србије. Српски писци, научници, историчари морају коначно добити место које им припада. Славна српска историја, значајна културна баштина, српски митови и епови морају се изнова изучавати у нашим школама. Треба чинити све да се свет упозна са нашом историјом и еповима који су задивили и једног Гетеа, како не бисмо дошли у ситуацију у којој смо данас, да Албанци присвајају наше историјско и културно наслеђе. Влада мора да издвоји новац за снимање филмова и серија о српској историји који би били усмерени како на подизање морала српске омладине, тако и на упознавање западног света са српском историјом.

Да закључим- сматрам да је увреда здравог разума када било ко покушава да оправда капитулацију поређењем са Милошем Обреновићем. Милош је био озбиљан државник, добар трговац, имао је визију и знао је како да је оствари. Милош је производио могућности и није радио стихијски. Она аналогија која има смисла јесте поређење са књегињом Милицом и Стефаном Лазаревићем. Само једну ствар не разумем- је ли наш премијер свестан шта нам том аналогијом говори? Колико је добра донела та и таква политика према Турцима? Бојим се да ће ова данашња политика дати исто толико плодова, али о томе нико не размишља. Међутим, слажем се да не можемо даље без слоге. Овако подељени, не можемо очекивати ништа добро.

Прича се да је својевремено, када се Никола Пашић разболео, добио телеграм подршке од српских парламентараца. У телеграму је наводно стајало: „Срећно оздрављење председнику Скупштине Николи Пашићу желе народни посланици са 96 гласова „за“ и 45 „против“. Уколико променимо наопак систем променићемо и менталитет и доћи у позицију да креирамо своју будућност. Све док се то не деси, излишно је причати о било чему на дуже стазе. Разлог је једноставан и види се на улици, а то је велики Брана Црнчевић можда најбоље дочарао: „Срећем намрштене, тужне, зле и несрећне људе. Често ми се причини да су то све самоубице којима је неко платио да живе“.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s