АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА / Анализа / Биљана Диковић / Ванредно Стање / ДРУШТВО / Други пишу... / Европа / МИШЉЕЊЕ / НАЈНОВИЈЕ / Новости / ПОЛИТИКА / СВЕТ / MAIL - RSS FEED

Кецмановић: Има ли алтернативе чланству у ЕУ?


Ненад Кецмановић: Има ли алтернативе чланству у ЕУ?

 – Пријем Хрватске у ЕУ значи више за Брисел него за Загреб, рекао је искрено ономад у Вуковару потпредседник европског парламента Мигел Анхел Мартинез. И лепо објаснио: „У време дубоке кризе коју преживљава ЕУ и када многе старе чланице преиспитују останак у њој, истрајна жеља једне земље да се прикључи, враћа нам веру и самопоуздање“ (Хрватски Радио, 8.4, вести у 22 часова).

Као функционер ЕУ и као дипломата из Шпаније, човек напросто зна како ствари објективно стоје. За сваког иоле разумног и елементарно информисаног, и није открио Америку. Међутим, да је то исто, не дај Боже, рекао неко са Балкана, евроеуфорични медији би га прогласили тешким примитивцем, назадњаком и мрачњаком, „који нас кочи на европском путу у светлу будућност“.

16.04.2013. НСПМ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Ненад Кецмановић

НСПМ: Ненад Кецмановић

 

ЕУ није што је била

eun1Као да нико не примећује да ЕУ одавно више није оно што је некада била. Пре свега, то више није заједница просперитетних, уређених, стабилних, равноправних и солидарних држава за коју се, након усвајања заједничке валуте евра и припреме европског устава, веровало као у коначно пронађени модел будуће глобалне интеграције. Светске државе о којој су највећи европски умови вековима маштали. ЕУ је данас тачка кључања светске финансијске кризе у којој се слабије карике, као Грчка, Ирска, Шпанија, Португал, Кипар, налазе на ивици пуцања. Оне јаче, на челу са Немачком, која од ЕУ прави „Четврти рајх“, не могу да се договоре да ли да им помогну или да их казне па су влади у Атини предлагали да распрода грчка острва. Британска јавност увелико расправља о напуштању лошег друштва због, између осталог, претећег таласа масовног досељавања сиромашне браће из земаља „нове Европе“. Наредне, 2014. године истиче озакоњена вишегодишња дискриминација Бугара и Румуна па се већ родила спасоносна идеја да ЕУ, у периодима велике незапослености, суспендује слободу кретање радне снаге.

 

Услови и рокови

Истина, за то путовање у обећану земљу ЕУ из Брисела се добија „мапа европског пута“, али на њој је назначено само полазиште и одредиште, а нису обележени ни траса, ни успутне станице ни пролазна времена, па се не зна ни колико ће путешествије трајати. Број и квалитет услова је непознат, а ништа се не да предвидети ни по аналогији са старијим кандидатима. Неки су путовали само неколико година, други већ деценијама тапкају у месту, трећима се дају извесне шансе тек у другој половини столећа. Да такве услове и термине путовања понудите просечно интелигентном појединцу, послао би вас дођавола, ма колико му крајња дестанција била привлачна.

Упркос томе, Србија, Црна Гора, Македонија, Албанија и БиХ и даље демонстрирају свој непоколебљиви евроентузијазам, а бриселски еврократи их на растанку, после честих обилазака балканског терена, тапшу по рамену и покровитељски узвраћају: „Само будите послушни и стрпљиви и ништа не брините! ЕУ рачуна на вас!“ Пут у евро-рај је поплочан све новијим и све теже остварљивим условима за које и сами еврократи кажу да их не би испунила ниједна од старих чланица када би се поново пријавила за пријем.

 

Европска митологија

У свему је ипак најбизарније то што, како на старту, тако и током дугог и неизвесног европског путовања, изостају озбиљне јавне дебате шта се конкретно добија, а шта губи укључивањем у ЕУ. Уместо тога, систематски се шири магловита визија о томе како ћемо испуњавајући европске услове „сваки дан у сваком погледу све више напредовати“. И мада то још нигдје није потврђено, мит о европском рају опстаје у земљама западног Балкана. Код најстаријих генерација Титових самоуправљача тај нови мит је заменио дуго његовани комунистички о „вишем стадијуму социјализма“, у којем ће бити „од сваког према способности – свима према потребама“. Код млађих, који су детињство провели под санкцијамам и у изолацији, тај мит подржава фасцинантно искуство са екскурзија у Беч, Париз и Лондон, где се и у кризи живи неупоредиво боље него на западном Балкану. Ни једни ни други не одлазе у Софију или Букурешт да би видели реалну слику своје европске будућности, уколико у њу уопште стигну и ако она довољно потраје да их сачека.

 

Већина и авангарда

Постоји, међутим, и демократска већина која је против уласка у ЕУ. Та натполовична тиха већина мало се чује у медијима и парламенту, али је све анкете редовно региструју. Последње сондаже у Србији показују да их је више од 50 одсто. У Хрватској, на референдуму за приступање ЕУ, подршку није дало више од 70 одсто укупног гласачког тела, а на изборе за европски парламент изашло је мање од 30 процената. Но, балканске политичке елите које их предводе виде даље и боље од затуцаних маса, понављању мантру: „ЕУ аут нихил“. Да ли по инерцији? Или из мазохизма?! Да ли зато што су наивни? Или зато што су корумпирани? Да ли зато што су већ толико загазили европским путем да нема повратка? Или зато што мисле да и нема алтернативе? Да ли зато што искрено желе да помогну својој земљи? Или зато што хоће да врате веру и самопоуздање творцима ЕУ?

Биће да је ипак ово последње. Зашто би иначе британски европарламентарац Вилијам Дартмаут недавно понудио Србији да, уместо да чека 3000. годину, одмах преузме место његове земље у ЕУ.


Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s