Александар Павић / Биљана Диковић / ДРУШТВО / Други пишу... / НАЈНОВИЈЕ / ПОЛИТИКА / Родољубље / СТАВ / антисрбизам / MAIL - RSS FEED / сатанизација Срба

Александар ПАВИЋ: Зашто се Србији намеће нездрава психоза?


Александар ПАВИЋ: Зашто се Србији намеће нездрава психоза?

 10.04.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић
 

Ако се читаоцу квалификација из наслова чини преоштром, нека себи постави једно питање: зашто се у Србији избор између прихватања немогућих услова једног добровољног клуба званог ЕУ и окретања остатку човечанства – представља као “бити или не бити”? Нешто ту дефинитивно није уреду.

Зашто се “ултиматумом” назива нешто што је само услов који ЕУ испоставља Србији – ако жели да једног лепог, али још недефинисаног дана приступи тој организацији? Чак се и сами Немци, бар званично, ограђују од оваквог приступа: “Спомињање ултиматума значи потпуно несхватање немачке позиције. Ултиматум једноставно не постоји, ради се о техничком процесу”, изјавио је Известилац немачког Бундестага за Србију и Црну Гору Петер Бајер.[1]Он је, према државној агенцији Танјуг, “објаснио да је и приликом последње посете Београду и Приштини наглашено да актуелни сазив немачког Парламента ради до јуна, да тада почиње летња пауза и да ће се немачки политичари, након ње, бавити искључиво савезним парламентарним изборима који се одржавају у септембру. ‘Дакле’, закључује Бајер, ‘не ради се ни о каквом ултиматуму, већ о цајтноту’”.

Наравно, не треба да будемо наивни. Једно је шта се говори иза затворених врата, а друго шта се говори јавно. Но, то не значи да нам власти не дугују објашњење. Дакле, ако се иза “добронамерних” или, пак, “забринутих” речи које долазе из ЕУ, односно њене најмоћније чланице, уствари крију претње, нису ли носиоци највиших функција дужни да о томе обавесте јавност? Да је обавесте у чему се састоје те претње. Да ће се изненада повући новац из западних банака које послују у Србији? Да ће шиптарске или неке друге терористе “охрабрити” да малкице појачају своје “активности”? Или нешто треће?

Ако су евентуалне претње ове природе, онда су, уз сво дужно поштовање дипломатског понашања и дискреције, власти дужне да их саопште. Јер, народ има право да зна ако је изложен претњи непосредне ратне или бар терористичке опасности или, што је у данашњем свету практично исто – непосредне економске катаклизме. И народу се мора понудити избор – да ли је спреман да прихвати борбу, или сматра да је “боље роб него гроб”. Паметна власт би управо тако нешто и урадила. Не само ради потребе мобилизације свих друштвених и привредних ресурса, ради анимирања потенцијалних савезника – већ и ради ефекта одвраћања, макар он био и минималан. Непријатељ се мало теже одлучује на напад ако зна да га чека мобилисани противник. Има ту још нешто: у данашњем свету у којем се све полаже на што лицемерније изливе “мирољубивости”, “добронамерности” и “бриге за опште добро” – јавно обелодањивање чињенице да неки декларисани “шампиони демократичности и људских права” брутално прете и уцењују неку државу или народ, представљало би прворазредни скандал, и огроман удар на међународну репутацију земље или организације која се таквим претњама служи.

Но, ако оваквих претњи нема, онда нема друге него донети следећи закључак: да власт нешто крије. И то нешто очигледно није повољно за њу. Зашто би се иначе, прагматични какве их је Бог дао, одрицали оруђа о којем сваки властодржац под притиском сања: мобилизације и хомогенизације становништва против спољног непријатеља, макар и измишљеног? Осим, можда, ако неке претње стварно постоје – али се више тичу њих самих, а мање народа и државе? Да ли су можда садашњи носиоци власти прихватили неке посебне обавезе, а у замену добили “преурањене честитке” три сата пре затварања биралишта у другом кругу председничких избора?

Ова сумња би можда била само пука теорија, па можда чак и “неправедна инсинуација” – да понашање самих власти није дало озбиљне назнаке за такву могућност. Најпоузданија назнака, а уствари најава да су бирачи (поново) преварени, почела је да се појављује још крајем прошлог лета, када је, услед првих помена “болних уступака” које ће “морати” да направи,[2] постало очигледно да је нова Влада “напрасно” почела да третира тзв. Боркове парафе – као потписе, речима попут оних да је Влада “дужна да спроведе оно што су представници претходне власти потписали у дијалогу са Приштином”.[3] Ово упркос предизборних обећањима попут овог да “шта год да је (тадашњи пресдедник Србије Тадић) потписао а да је на штету Србије то мене не обавезује”.[4]Или кад се, током састанка са руским председником Путином 11. септембра 2012. у Сочију, Томислав Николић под будним оком руске и српске проруске јавности (којој је у великој мери и дуговао своју победу) сложио да “Уједињене нације треба да имају примарну улогу у решавању питања Косова”,[5]да би само две седмице касније, пред Генералном скупштином УН, “пропустио прилику” да улогу УН у преговорима о КиМ уопште и помене.

Дакле, шта може да буде одговор на то зашто се у Србији данас питање да ли треба прихватити одрицање од најважнијег дела своје територије, идентитета и, највероватније, националног богатства, у замену за једно неодређено, ничим обавезујуће “обећање будућег обећања” – третира као избор малтене између живота и смрти, односно глади? Зашто се избор (не)учлањења у једну обичну међународну организацију третира као “ултиматум”? Да ли је ипак реч о последицама које чекају не толико Србију него оне који су можда обећали више нето што су у стању да испуне? И да ти исти своје страхове од доласка ђавола по своје сада пројектују на целу нацију, како би, попут покварених банкара са Вол стрита, своје губитке социјализовали – а добитке, како је и ред, приватизовали. Када нам непрекидно представљају избор који фактички гласи “Европа или смрт” – треба се запитати: чија ли им се то смрт привиђа? И затим тражити одговор.

 

2 thoughts on “Александар ПАВИЋ: Зашто се Србији намеће нездрава психоза?

  1. Bravo Pavicu, izvanredan tekst!

    Ma znamo mi da se radi o ucenama koje se ticu njih licno, tako vlada Amerika, sve smo videli u Latinskoj Americi, podrzavaju se samo oni koji se mogu ucenjivati pa cak ni najveci monstrumi ovoga veka kao sto je prodavac ljudskih organa, ali je mnogo bolje kad se napise ovako razlozna analiza.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s