Биљана Диковић / Други пишу... / НАЈНОВИЈЕ / Новости / Обавештење / СРБИЈА / MAIL - RSS FEED / република српска

Трибунал одбио Караџићев захтев да сведочи Насер Орић!?


 Трибунал одбио Караџићев захтев да сведочи Насер Орић!?

Хашки трибунал одбио је захтев бившег председника Републике Српске Радована Караџића, оптужен за геноцид у Сребреници, да некадашњег команданта Армије БиХ у том граду Насера Орића обавеже да сведочи на суђењу Караџићу.

04. 04. 2013. Бета, Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

16naser oric 2

НАСЕР ОРИЋ

У данас објављеној одлуци, расправно веће председавајућег Огон Квона (О-гон Књон) назначило је да Орићево сведочење, иако релевантно, не би било од велике материјалне помоћи будући да су судије из других извора већ добиле довољно информација о темама о којима је Караџић желео да испитује Орића.

У образложењу одлуке, веће је нагласило и да Орић није био у Сребреници у време офанзиве ВРС на енклаву у јулу 1995. Орићево сведочење, по Караџићевом захтеву, значајно је за одбрану због централне улоге коју је као командант 28. дивизије АБиХ играо у војним активностима у Сребреници, 1992-95.

У захтеву да Трибунал посебним налогом (субпоена) обавеже Орића да сведочи, Караџић, који се брани сам, прецизирао је Орић може посведочити да „АБиХ никада није демилитаризовала Сребреницу, као што је захтевао споразум са УН и да су, пошто је Сребреница постала ‘заштићена зона’ УН, његове јединице поседовале и допремале тешко и пешадијско оружје, скривајући га од Унпрофора“.

Одбрана је Орића намеравала да испитује и о „великој количини“ оружја и муниције прокријумчарене у Сребреницу почетком 1995. хеликоптером из околине Жепе.

Напади из Сребренице на српска села 1992-95, укључујући и оне непосредно пре офанзиве Војске Републике Српске на град у јулу 1995, такође су, по одбрани, могућа тема Орићевог сведочења. „Многи цивили су брутално убијени у тим нападима“.

„Генерал Орић може, такође, сведочити да су се јединице АБиХ често позиционирале близу посматрачких пунктова Унпрофора и отварале ватру у намери да навуку ватру босанских Срба на особље УН и изазову међународну интервенцију у своју корист“, тврдила Караџићева одбрана.

Караџић је желео да Орић потврди и да је велики део хуманитарне помоћи достављене за цивиле у Сребреници узимао за своју војску. Као образложење за захтев да Орић сведочи, Караџић је навео и да Орић може пружити „инсајдерске информације о томе да је босанска влада жртвовала Сребреницу и њене становнике као део стратегије да
добије делове Сарајева које је желела“ у оквиру решења за обуставу рата.

„Сведочење генерала Орића је релевантна за доказивање да је Караџић имао легитимни војни разлог да нареди напад на Сребреницу, како би прекинуо комуникацију између Сребренице и Жепе и окончао нападе из заштићеног подручја“, писало у поднеску.

Хашки трибунал је 2008. ослободио Орића кривице за злочина над Србима у Сребреници и околини, усвојивши његову жалбу на првостепену пресуду којом је био осуђен на две године затвора.

Првостепеном пресудом, Орић је 2006. био проглашен кривим зато што није спречио злостављање и убиства заробљеника у сребреничкој полицијској станици између децембра 1992. и марта 1993. Будући да је од хапшења 2003. био у притвору Трибунала у Схевенингену, Орић је одмах после првостепене пресуде 2006. био пуштен на слободу.

******

ДА СЕ ПОДСЕТИМО:

У селима око Братунца и Сребренице, огорчени су пресудом Хашког трибунала, а посебно осмехом на лицу Насера Орића

Ево им гробова, ево им доказа!

МИХАИЛО МЛАЂЕНОВИЋ фото: Зоран Шапоњић

МИХАИЛО МЛАЂЕНОВИЋ
фото: Зоран Шапоњић

Мрку и Миша из Вољевице који су га дочекали у Сарајеву препознали су у Кравици. Они су били међу онима који су заједно са командантом на Божић 1993. Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили

Милану Ракићу из села Залазје, у шуми и планини високо изнад Сребренице, никако није јасно како то да Хашки трибунал није могао да сакупи довољно доказа против Насера Орића.

– Ево, да су дошли овде на ову раскрсницу у Залазје, у Ракиће, накупили би за час доказа за барем четрес година робије. Био је овде Унпрофор, знају они за ово, али, неће да виде… – каже Милан.

Око њега, на месту где се у Залазју укрштају путеви од Сребренице, од Саса и других засеока, на све четири стране још стоје попаљене и порушене куће, крвави трагови Орићеве војске.

– У овој кући, на Петровдан 1992. године, сагорио је Драган Ракић. Шесторо наших несретника били су сакривени на тавану ове куће и спасили се, слушали Драгана како кука док је жив у соби горио. Гледали одозго како Орићеви пале и убијају по селу. У подруму, испод, убијена је Радинка Цветиновић, мало даље, тамо иза оне косе, Десанка Цветиновић, тамо су убили и мог брата Светозара… Ово су рушевине куће Борисава Ракића, ово Десимира Цветиновића, скоро су у њој нађене кости четворо људи коју су унутра живи изгорели, ко зна, вјероватно унутра још има костију несретника које су ту сустигли Орићеви – причао је јуче Милан у Залазју, у сред села препуног крвавих доказа и трагова Орића и Орићеве војске из Сребренице.

На Петровдан 1992. године, село је у зору опкољено са свих страна. Кога су од Срба нашли у селу, Орићеви су убили на лицу места. Жене, децу, старце, укупно 45 мештана.

– Насер је водио ту акцију, и ту и многе друге, двадесет српских села око Сребренице током 1992. и 1993. године сравњено је са земљом, они га осудише као да је кокошку у селу укро. Срамота – огорчено каже Милан, али, горе у Залазју, далеко од света и суда, од Трибунала, нема коме да се жали.

Двеста метара ниже, путем ка Сасама, стари Ранко Цветиновић срећан би био када би барем могао да нађе кости сина Ивана и сахрани их како доликује. Ивана су истог дана кад је страдало читаво село Орићеви нашли иза куће док је чувао краве. Одвели су га у Сребреницу, из Сребренице изгубио му се сваки траг…

– Да су тамо у Хагу Орићу не знам шта урадили, нама овде користи нема, ми наше мртве и нестале вратити не можемо, али, мало му дадоше, мало – каже Ранко.
У селу Бјеловац, на путу између Залазја и Братунца, Славка Матић, још мало па пуних 14 година од како јој је Орићева војска побила читаву породицу, живи сама. Ишла је и у Хаг да сведочи о 14. децембру 1992. године када је Бјеловцу, у зору, побијено више од стотину цивила.

– Ишла сам да испричам шта је било тог дана, више сам се бранила но што сам причала. Да сам ја убијала, мање би ме испитивали. Но, нису они за то криви него наша држава што сам тамо отишла неприпремљена – причала је јуче у Бјеловцу Славка.
О црном дану у коме је остала без супруга и обе ћерке не може и не жели ни реч да каже. Дода тек толико да је, кад се вратила кући, на прагу нашла тела своје деце и мужа…

– Побио је у ове двије општине, у Братунцу и Сребреници Срба све што је мого уватити. Попалио што је мого попалити. Овде у селу нама куће из које тог дана неко није убијен, а они му дадоше двије године. Како они правду дијелили, тако њима Бог дао – каже Славка.
– Била сам једна од ријетких која је вјеровала Трибуналу. Ономад, кад сам чула колико је Орић добио, два дана сам плакала, а сад сам љута, огорчена, схватила сам који закони владају свуда па и у Хагу – закони тржишта – каже Радојка Филиповић из Братунца.

Оног дана кад је страдао Бјеловац, њој су убијени супруг и свекар. Јетрва са двоје деце, Немања је имао само седам месеци, Оливера три године, одведени су у Сребреницу. Шта су тамо преживели, јетрва никад није испричала.

– Како сад објаснити свету да је Орић сатро и уништио, попалио сва српска села око Сребренице. Кад су кренули да суде за 1995, надала сам се да ће стићи и до 1992. и његових злочина, а испостави се да нисам била у праву – каже Радојка.
Прича, као васпитачица пре неколико година водила је децу из Братунца на море, у Кумбор. Доле, дечаке из Братунца, ратну сирочад, питали су по чему је Братунац познат. – По великом гробљу, одговорила су деца.

На гробљу у Братунцу, Михаило Млађеновић из Јежештице, јуче ујутру, крај гробова браће Анђелка, који је убијен у 27 години, и пет година старијег Драгана, мајке Савке, само што није из гласа кукао. Сви његови страдали су у само једном дану, 8. августа 1992. када су Орићеви напали Јежештицу.

– Акцију је водио Кемо Мехмедовић, један од Орићевих најближих сарадника. Мом брату Анђелку одсекао је главу и однео у Сребреницу, а Насер му тамо, чуо сам, за то дао џак брашна. Тог дана у Јежештици убијено је десеторо цивила, све је попаљено, опљачкано, уништено. Мајчине кости ујак је нашао тек после пола године, далеко у шуми, тела браће ја сам нашао на кућном прагу. Сад, пустише зликовца. Веле, нема доказа, ево им ових споменика, ево им живих доказа. Питам их, јесу ли моја браћа неког убили, неком нанели зло, што су морали на правди бога да страдају – причао је Михаило јуче на великом гробљу у Братунцу.

Пре неки дан, кад је Орић стигао на аеродром Сарајево, међу онима који су га дочекали Михаило је једног препознао.
– Потиче из породице која је побила целу породицу мог оца током 1942. године. Отац је 1940. отишао у војску, тамо је и заробљен, исте комшије који су нас сад убијали, тада су мом оцу Љубомиру убили оца Михаила, мајку Анђу, супругу Дару, ћерку Јелу – препричавао је јуче међу споменицима братуначког гробља Михаило тужну историју своје фамилије.
Неке од оних који су Насера дочекали у Сарајеву препознали су и у Кравици иза Братунца. „Мрку“ и „Миша“ из Вољевице. Они су били међу онима који су заједно са командантом Орићем, на Божић 1993, Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили. Тог дана Орићеви су у селу убили и малог Влада Гајића који је имао само 4,5 године и 77-годишњег Неђа Ерића. Пола године раније, у Магошићу код Кравице исти Орићевци побили су и поклали девет жена, Љиљану Илић трудну распорили…

Дуго у Кравици, сатима и сатима набрајају све Орићеве злочине почињене у овом крају. Страхоте и зверства која је чинила војска под његовом командом. Крвави докази на све стране, само, за оне који хоће да их виде.

ОТКУД МУ ЗЛАТНИ ЉИЉАНИ

– На Божић 1993. Орић се после крвавог пира сликао испред дома у Кравици. Ако је он био командант војске у Сребреници, господар живота и смрти у том граду, ако се сликао у Кравици, па шта им више од доказа треба? Веле, није био под контролом Алијине војске – откуд му, онда, онолико наоружање, откуд му златни љиљани и чин бригадног генерала од Алије Изетбеговића? Горе ми је било кад сам чуо за пресуду него кад смо се вратили у Кравицу и почели да налазимо тела наших побијених браће и сестара. Он и његови побили су 1.236 Срба око Братунца и Сребренице, више од половине били су цивили, и – ником ништа – огорчено каже један од мештана Кравице.

Текст и фото: Зоран Шапоњић, објављено 05. 07. 2006. ГЛАС ЈАВНОСТИ

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s