ВЕСТИ / Драган Симовић

Остоја Симетић: ФИЛМ У ФУНКЦИЈИ НАЦИОНАЛНОГ ИНТЕРЕСА


Остоја Симетић: Филм у функцији националног интереса


Начелно, нисам против уметничких слобода. Мишљења сам да треба допустити личну креацију, индивидуални доживљај и слободну комуникацију у једном друштву. Дакле, нека пише и снима ко шта хоће. Смета ми, додуше, широко распрострањена појава у нас, да држава Србија, сваке године финансијски подржава кинематографска остварења за која многи мисле да служе у антисрпске пропагандистичке сврхе. Можда је тако, а можда и није.

У сваком случају, ради се о филмовима који земљу и њене становнике приказују прилично једнострано, шаблонски и непривлачно. Много псовки, простачких пошалица, прљавих, запуштених, крезавих, дебелих људи. Ко шта ради, Срби испијају хектолитре пива по кладионичким рупчагама, расправљају о шансама Арминије из Билефелда да у гостима прва заслужи корнер против Дуизбурга, пребијају супруге, пљачкају старце, подригују, испуштају гасове, содомизују децу и ситне животиње, богохуле, кочијашки псују, убијају се због кантице бензина и уопште, представљају се у најгорем могућем светлу.

Посебна су прича филмови који третирају дешавања у вези са распадом бивше СФРЈ. Ту би била потребна Диогенова свећа да би се, међу Србима, пронашао позитиван лик, а да није од почетка на противничкој страни.
У овим остварењима, сценаристи као да су инспирацију тражили у пресудама Хашког трибунала. У слабије маскираним радовима, Срби су јасно приказани као монструми који,с лудачким бљеском у очима, одсецају прсте муслиманским старицама, силују сарајевске домаћице, пале куће, села, градове и уништавају све што им падне под руку. У оним перфиднијим остварењима, уочљива је грижа савести главног јунака и његово созерцавање у смислу нечовечности рата, с увек присутном тезом о српској кривици.

Као што смо на почетку утврдили, није проблематично да неко и на овај начин осећа и промишља нашу друштвену збиљу и одређене историјске околности. Много је, пак, спорно финансирање оваквих уметничких исказа од стране државе и народа који се у њима блате.Култура може и мора бити у функцији друштва. Она треба да оплемењује, развија духовност, хуманизам, естетику, морал, интелект, али и родољубље. Нарочито ако је плаћена новцем свих пореских обвезника.

Дакле, држава треба да снима филмове од којих ће она и друштво које води, имати изразиту корист. Корист у смислу развитка љубави према свом народу и држави, те придобијањем симпатија за Србију код домаћег и иностраног гледалаштва.
Филмови много боље комуницирају с публиком него било какви научни радови, политичка саопштења или акције невладиног сектора. У форми забаве, могуће је афирмисати веома значајне ставове и аргументе, који могу снажно утицати на перцепцију прошлости, садашњости и будућности једне државе. Погледајмо само турске серије за којима луди Балкан. Кроз њихове кадрове, суптилно се, у позадини свакодневних љубавних причица, промовишу турска и исламска култура и уметност, обичаји, начин живота, богатство, лепота, сјај и остало што може допринети подизању угледа Турске у другим земљама. Слично би требало и ми да радимо у својој кинематографији.

Невероватно звучи да Србија нема филмова о својим великим историјским победама и личностима које су их омогућиле. О првом светском рату постоји један филм, ”Марш на Дрину”, о Карађорђу само неми филм с почетка прошлог века, а о косовском боју истоимено остварење Здравка Шотре, карактеристично по апсурдној чињеници да витезове глуме Бане Бумбар и Миле рент – а – бубрег.

Једино историјско раздобље које је подробно обрађено у домаћој кинематографији јесте Други светски рат. Филмска машинерија бивше државе направила је десетине, ако не и стотине разних филмова који величају партизански покрет, комунизам, Тита, раднике, сељаке и поштену интелигенцију.
Класна борба је пропагандистички сервирана аудиторијуму у претходних пола века. За поједине глумце се прича да су побили више Немаца него црвена армија. Рађене су и скупе међународне копродукције с холивудским звездама прве класе попут Јула Бринера, Орсона Велса и Ричарда Бартона. Не знам коликог су утицаја ови филмови имали на инострано јавно мњење, али српско становништво су прилично соколили и везивали за владајућу идеологију. И данас, домаћи филмови имају мисију везивања народног мишљења уз владајућу идеју. Једина је мука што је та идеја садржана у сорошевској тези о свеукупној српској кривици за сва зла од времена великог потопа.

Ово је неопходно променити. Прво морамо отерати оне који руководе нашом културом и у Србији воде културни рат против Срба, о чему се ваља обавестити из истоимене књиге Слободана Антонића, па онда ставити културу, а нарочито филмску уметност, у функцију промоције позитивних српских особина, достигнућа и историјских истина. Ако узмемо да држава новчано помаже пет до шест филмова сваке године, лако је закључити да бисмо чак и пре уласка у ЕУ могли кинематографски да обрадимо двадесет до тридесет најзначајнијих тренутака и личности из српске историје. Нека то буду и само два филма годишње, али са значајним буџетом и озбиљним ауторима.

Неисцрпан извор инспирације могле би бити епске народне песме, јер немамо филм о Марку Краљевићу, Илији Смиљанићу, Јанковић Стојану, Дели Радивоју… па чак ни Горски Вијенац није екранизован. Какав би тек историјски спектакл могао бити филм о пробоју солунског фронта?!На амерички начин. Рецимо, пратимо судбину Србина из Босне, којем аустријски официр малтретира вереницу, а њега мобилишу у царску војску и шаљу на руски фронт. Он негде код Одесе пребегне Русима, а они га, са групом Срба преко Сибира, Кине, Индије и Африке допремају у Грчку, одакле с опорављеном српском војском полази у ослобођење своје земље. У директном окршају сузбија непријатељског оберлајтанта с почетка ове приче и одлази у залазак сунца са својом изабраницом. Што не би ово била копродукција у којој би српског младића глумио неки познати амерички глумац, популаран међу светским филмофилима, таман филм био и на енглеском језику снимљен, како би промовисао нашу страну приче у биоскопима по целој планети?

Могли бисмо да снимимо и романсирану биографију Милеве Марић Ајнштајн, која би с познатим глумцима, због Ајнштајновог имена могла бити прилично запажена код иностране публике, а квалитетно би промовисала српску памет. Што не би за промену,један домаћи филм показао заљубљивање младе Арнауткиње у Србина, која би кроз ту љубав схватила сву превазиђеност друштвено породичног устројства у ком је одрастала.
Борбе са Турцима за очување хришћанског наслеђа Европе из средњег века, на филмском платну, морале би бити барем једнако успешне као филмови у којима крсташа глуми Орландо Блум.
Политички коректну мултиетничност бисмо могли да прикажемо кроз филм о цару Душану и његовој гарди од тевтонских витезова.
Нема нити једног филма о Балканским ратовима. Ту би опет један човек из Немачке, Павле Јуришић Штурм, могао да буде интересантан као главни јунак, или, што су говорили у Босни шездесетих година – дас.
Сигуран сам да би Енглезима била занимљива копродукција о британским докторкама и болничаркама, често плаве крви, које су добровољно дошле у Србију у време балканских и Првог светског рата. Неке су оснивале болнице сопственим новцем, друге добијале официрске чинове у српској армији, треће прележале тифус са својим пацијентима, а све су оставиле неизбрисив траг у срцима тадашњих наших војника.

Велика дела наше књижевности попут ”На Дрини ћуприје”, ”Грофа Саве Владисавића”, Домановића, Глишића, Матавуља нису филмована, а могла би да буду значајна за свест нас савременика. У некима би се дала сагледати величина подвига који су довели до стварања и очувања српске државе, а у другима препознати, нажалост, универзални карактер власти у смислу себичности, негативне кадровске селекције, небриге за народ и сл. што би све мобилисало мисли и осећања код људи, неопходне за покретање критичке свести из које настаје мењалачка свест, градивни потенцијал за оздрављење друштва и изградњу културног обрасца.

Неко ће рећи да за овакве подухвате држава нема новца. Нека лепо укину финансирање НВО које роваре у овом друштву. Нека заврну славине редитељима који нас блате и вређају. Нека наплате порез Егзиту, нека им обрачунају употребу Петроварадинске тврђаве и услуге комуналних предузећа, нека уштеде одустајањем од буџетског финансирања тзв. концерата Горана Бреговића, Јосипе Лисац, Жељка Јоксимовића и осталих естрадних делатника по трговима наших градова. Нека укину силне агенције, комисије, заводе и слична владина тела осмишљења искључиво за ухлебљавање страначких кадрова, па ће остати пара за српску културу.Уопште, има много мотива за филмску причу вредних снимања, који би заслуживали да буду постављени на сребрно платно о трошку државе, јер у себи носе корист за све њене грађане. Сврха државно спонзорисане кинематографије не сме да буде обезбеђивање пропусница у круг међународне елите, за редитеље и сценаристе који пристају да у ту сврху пљују, газе и срамоте сопствени народ, већ афирмација српских културних вредности, државних и националних интереса.

Остоја Симетић

http://www.srpskikulturniklub.com/film-nacionalni-interes

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s