Историја / МИШЉЕЊЕ / СРБИЈА

Владимир Димитријевић: Ватикан и Титова окупација Србије, или оглед из историје „кроатопапизма“…


VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: VATIKAN I TITOVA OKUPACIJA SRBIJE ILI OGLED IZ ISTORIJE KROATOPAPIZMA

Фонд Стратешке Културе| 29.12.2012 | 17:03

 

Kako je Vatikan sistematski radio na rušenju države Južnih Slovena i stvaranju svojih feuda

„Tito je učinio za položaj Hrvata više nego itko ikada u njihovoj povijesti. U nekoj ne znam koliko bliskoj budućnosti doći će vrijeme kada će biti objektivno valoriziran i kad će mu se priznati velike zasluge.“

Miroslav Krleža

vladimir dimitrijevic kol

HRVATI, SRBI I RELIGIJA U DOBA TITOIZMA Tako je govorio Krleža (citirano na korici knjige Jasper Ridley: „Tito“, Prometej, Zagreb 2000). Svi koji su znali Franju Tuđmana, tvorca Croatia Rediviva, znali su i za njegovo divljenje Titu i maršalovom značaju na „bespućima povijesne zbiljnosti“ Hrvata. To, naravno, nije nimalo slučajno. Tito, naime, ne samo da je stvorio pretpostavke za nastanak hrvatske države koja obuhvata teritorije što nikad nisu bile hrvatske nego je i omogućio Hrvatima, najvernijim Hitlerovim saveznicima (osim časnih izuzetaka koji su bili projugoslovenski orijentisani) da se izvuku bez ikakve kazne za zločine počinjene prema Srbima. Tito je zvanično bio ateista. Srbski „kafanski enciklopedisti“ tvrdili su da je on bio tajni rimokatolik, koga je papa kanonizovao kao „Svetog Josipa Radnika“ (1. maj) u znak zahvalnosti. Naravno, kao i svaka kafanska priča, ova ostaje još jedan od mnogih dokaza naše površnosti i praznoglavosti.

Ali ostaje i činjenica da je za vreme Tita u Hrvatskoj pohađanje katoličkog „vjeronauka“ bilo sasvim normalna stvar, da je od 1972. u zagrebačkoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a da je propovedi držao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuharić; da su Hrvati od 1974. godine dobili pravo da posle državne himne izvode himnu Hrvatske „Lijepa naša“; da je na njihovim verskim skupovima, poput onog u Mariji Bistrici, bilo na desetine i stotine hiljada ljudi… Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srbski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorsko–primorskog Arsenija Bradvarevića i vladike hvostanskog Varnave Nastića). Srbska Crkva bačena je u zapećak, pomen Nikolaja Velimirovića, zatočenika Dahaua, zabranjen je, kao i unošenje njegovih dela u SFRJ (1978.) Ateizacija je bila tolika da se osamdesetih godina XX veka u srcu Srbije Čačku u jednoj sociološkoj anketi samo osam odsto srednjoškolaca izjasnilo kao vernici.

VATKAN I JUGOSLAVIJA Tito je doživljavan kao inkarnacija jugoslovenstva, ideologije koja je, kako reče Sv. Nikolaj Žički, bila „prkos Bogu i Sv. Savi“. Ali čak i takva Jugoslavija, u kojoj su Hrvati bili u povlašćenom položaju, smetala je Vatikanu jer je, makar teritorijalno, sjedinjavala sve Srbe „šizmatike“ u jednu državu. Zato je Vatikan sistematski radio na rušenju države Južnih Slovena i stvaranju svojih „feuda“, koje će biti lakše kontrolisati i podvlastiti rimskom pontifex maximus–u, „nezabludivom ex cathedra„. Tito, iako deklarisani komunista, pomagao je Vatikanu u ratu protiv mrskih šizmatika. Svesno ili nesvesno, pokazaće Sud Božiji.

Čim je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Vatikan je bio protiv nje. Žaleći za Habzburzima i K und K papolatrijom, papa i njegovi sledbenici su na teritoriji Hrvatske i Slovenije odmah počeli da osnivaju rimokatolička udruženja za buđenje „nacionalne samosvijesti“. Pokretana su glasila, pravljeni skupovi, sletovi hrvatskih „Orlova“ (cilj im je bio protivstavljanje projugoslovenskom sokolstvu). Tražilo se učešće u školstvu i vlasti. Cilj: odvajanje Hrvatske i Slovenije iz zajednice sa „šizmatičkom“ Srbijom. Ivan Merc, proglašen od Ivana Pava II za „blaženika“, bio je pokretač papističko–hrvatskog „orlovstva“. Preko 40 hiljada mladih „orlova“, za koje je Merc govorio da njihova akcija treba da bude „srž nacionalnog života hrvatskog naroda“, aktiviralo se u borbi za vatikanske ideale. Mnogi „orlovi“ kasnije su se uključili u ustaški pokret.

Kralj Aleksandar je još 1929. znao da Vatikan ima nameru da stvori podunavsku federaciju od zemalja bivše bečke monarhije ili da Hrvatsku i Sloveniju odvoji od Jugoslavije i od njih načini nezavisne republike. Vatikan je rovario i protiv Čehoslovačke i Rumunije (zemalja Male Antante), smatrajući da su one formirane na antikatoličkim načelima.

Godine 1936–1937. u Hrvatskoj se „orlovi“ obnavljaju kao „križari“, koje vodi proustaški orjentisani vrh; formira se sportsko društvo „Hrvatski junak“. Križara 1938. ima oko pedeset hiljada! U januaru 1939. godine Državni sekretarijat Vatikana je preko dr Nika Miroševića Sorga dao saopštenje u kome se tvrdi da Katolička crkva u Jugoslaviji živi u teškim uslovima. Konfesionalne škole katolika stalno „bivaju uznemiravane“ od školskih vlasti, u udžbenicima se „budi nepoverenje prema Katoličkoj crkvi, njenoj hijerarhiji, obredima, tradiciji i historiji, država ekonomski ugrožava Katoličku crkvu, ne vraćajući joj imovinu, a državni činovnici katolici ne mogu da napreduju u poslu“. Cenzuriše se katolička štampa, i osnivaju se mešovite, muško-ženske škole, što loše utiče na javni moral.

Činjenice su, naravno, govorile drugačije. Godine 1918. u Srbiji i Makedoniji bilo je 27.000 rimokatolika, a 1937. godine – 90.000. Imala je rimokatolička crkva skoro 9.000 hramova i kapela, dvadeset biskupija i nadbiskupija, 5.850.000 vernika, skoro 2.000 župa (parohija), tri dnevnika i 28 nedeljnika.

STEPINAC I JUGOSLAVIJA Znalo se da je zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, svojevremeno dobrovoljac na Solunskom frontu, bio favorit kralja Aleksandra. Ipak, to mu nije smetalo da rovari protiv Kraljevine Jugoslavije, na čijem čelu je bila mrska mu dinastija Karađorđevića. U maju 1939. posetio je Alojzije Stepinac papu Pija XII, i o tome, između ostalog, u dnevniku zapisao:

„Drugi sam dan bio primljen kod Sv. Oca. Zamolio sam ga u razgovoru da ne zaboravi hrvatski narod, jer smo mi zadnja straža katolicizma prema istoku. Zamolio sam blagoslov za sebe i cio narod u ovim strašnim vremenima. Sveti Otac bio je posve miran i vedar uprkos težini položaja i pun nade u Božju pomoć. Vidio sam ponovo njegove velike simpatije za hrvatski narod. Razložio sam mu čitavu našu situaciju (pitanje emigranata – Pavelić) i rekao da ga više valjda neću vidjeti. Nasmijao se i rekao: ’Ne bojte se, vidjet ćemo se opet!’“

Stepinac je 14. januara 1940 pred crkvom Sv. Marka u Zagrebu, „čitao lekciju“ knezu Pavlu, upozoravajući ga da se vlast mora zasnivati na „poštovanju Boga“, a ne na „diranju u tuđa prava, prava Crkve ili prava naroda, bilo vlastitoga ili tuđega“, s naročitim naglaskom na to da se „svaki pokušaj gaženja prava hrvatskoga Naroda – taj dijelak, iako maleni, Božjeg prava – svršio porazom onih, koji su zaboravili da nema prava i nema vlasti protiv Boga vječnoga i velikoga i protiv njegovih odredaba“. A 16. novembra 1940, u ime Biskupata Stepinac papskom nunciju, koji prenosi žalbe Vlade Kraljevine Jugoslavije da jedan deo rimskog klera podržava ustaše, kaže da„Pavelića nije stvorila katolička Crkva, nego luda beogradska politika“ i da „Crkva, odnosno biskup ne može zavezati jezika narodu, koji trpi od nepravdi svake ruke“.

Stepinac se zauzimao za puštanje iz zatvora ustaškog ideologa dr Mila Budaka, koga u dnevniku 28. avgusta 1940. kaže da se u njemu krije „čestita hrvatska duša“. A 12. septembra 1940. godine nadbiskup zagrebački uočava da je „život Srba i Hrvata u jednoj državi nemoguć“. Čuveni proustaški intelektualac don Kerubin Šegvić Stepincu govori o planovima ustaša: „Pavelić je blizu Rijeke i k njemu je već prebjegao već mnogo aktivnih oficira Hrvata. Do Drine ima ići granica. Srbi da namjeravaju pobiti sve prvake kod nas (prema tomu valjda i mene), ali da su nacionalisti organizirali oveću grupu bivših oficira da može ljude zaštiti za vrijeme prelaznog doba“.

Povodom državnog udara 27. marta 1941. Godine Stepinac piše:

„Ako bi pobijedila koncepcija Velikosrba, sigurno je da bi bio kraj Katoličkoj crkvi u Jugoslaviji. Ali mi vjerujemo da postoji pravda Božja i da dobri Bog neće napustiti svoje Crkve (…). Ali iz cijelog ovog čina tj. drž(avnog) udara izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva svijeta koji se nikad neće ujediniti dok je jednog od njih u životu. Duh bizantizma je nešto tako grozno, da je samo Svemogući i Sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi“.

U nastavku, tugujući zbog sudbe Hrvata, Stepinac kaže da i onaj deo Srba koji veruje u Boga upire oči u Katoličku crkvu, i da u rukama ima pismo jedne Srbkinje obraćene u papizam koja hoće da postane časna sestra karmelićanka. A u zapisu s početka Aprilskog rata 1941. godine, Stepinac veli da je sve „skuhala srpskopravoslavna crkva sa Židovima, komunistima, masonima, sokolima itd“. Kasnije dodaje: „Čak je pomalo počelo sa rasulom države, a sva krivnja leži jedino i isključivo na Srbima radi njihovog barbarskog postupka prema Hrvatima“. A na dan proglašenja NDH, 10. aprila 1941, Stepinac beleži: „Današnji dan je prekretnica u životu hrvatskog naroda. Jugoslavija se raspala, a Hrvatska postaje nezavisnom državom. (…) Narod je proglašenje primio s velikim oduševljenjem te su bile odmah izvješane hrvatske zastave. Isto tako narod je njemačkoj vojsci priredio srdačan doček“. Prilikom prvog susreta Pavelića i Stepinca 27. aprila 1941. poglavnik je rekao „da neće biti tolerantan prema srpskopravoslavnoj crkvi, jer to za njega nije crkva nego politička organizacija“.

U maju 1941. Pavelić je došao u „privatnu audijenciju“ kod pape Pija XII. Ovaj ga je primio kao „privatno lice, kao sina Crkve“. Prema državnom sekretaru Vatikana Montiniju, papa je izrazio svoju ljubav prema Hrvatima kao revnosnim katolicima, dok ga je Pavelić uveravao da „hrvatski narod želi čitavo svoje vladanje i zakonodavstvo da inspiriše katoličanstvom“. Izaslanik Kraljevine Jugoslavije kod Vatikana Mirošević o toj poseti je izvestio svoju Vladu, rekavši: „Pavelića dopratili su u Rim i nekoliko katoličkih sveštenika sa jednim biskupom, tuđinske krvi, bratom austrijskog Generala Salisa, guvernera Srbije u prošlome ratu. Nisam verovao da će Papa primiti Pavelića, čija su nedela poznata, a koji priprema zavođenje fašističkog režima, i rasizma, progoni Srbe, Jevreje i poštene pristalice HSS“.

SARADNJA PAPISTA I KOMUNISTA U Drugom svetskom ratu rimokatolicizam je podržavao ustaše, ali i slovenačke i hrvatske komuniste. Upravo je sporazum rimokatolika i komunista dao ključni doprinos učvršćenju Titoslavije. Recimo, ključni čovek revolucije u Sloveniji nije bio Edvard Kardelj, nego vodeći član slovenačke Narodne (Ljudske) stranke Edvard Kocbek, levičar, rimokatolik. Narodna stranka Slovenije, dosledno odana rimokatolicizmu, dala je 1. marta 1943. godine tzv. „Dolomitsku izjavu“, čime je vođstvo Osvobodilne fronte prepustila komunistima – pod uslovom da oni ne zaborave interese katolika u Sloveniji. Slovenački partizanski prior (vodeći rimokatolički sveštenik) držao je odlične veze s Vatikanom, a slovenački katolici u vezi s Titom, trudili su se da Zapad nipošto ne obnovi Jugoslaviju sa srbskom dinastijom Karađorđevića na čelu. Dr Žarko Vidović u svojoj knjizi „Srbi u Jugoslaviji i Evropi, kaže:

„Slovenačka katolička grupa je zato već 1937. (posle propasti Konkordata) uticala na to da se KP Slovenije izdvoji iz KP Jugoslavije, a da onda slovenački komunisti prihvate i ciljeve slovenačkih ’naprednih katolika’, što je i uslov da dobiju katoličku podršku, bez koje u Sloveniji ne bi mogli ni pomišljati da uzmu vlast (…), kao što ni komunisti u Srbiji ne bi mogli ni pomišljati na to da dobiju vlast bez sovjetske Crvene armije, jer je u Srbiji tu ulogu (slovenačkih katolika, da budu privremena podrška privremenoj vlasti komunista) mogla da preuzme samo Crvena, Sovjetska Armija. (…) Zahvaljujući tome – naravno, slovenačkim ’naprednim katolicima’, a onda i katolicima ’Jugoslavije’ kao što je monsinjor Svetozar Ritig – Tito je mogao da se zapadnoj javnosti, pa čak i Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, ne prikazuje i ne legitimiše kao komunist (…)“

U tu svrhu je svakako služio i Hrvat – katolik Ivan Šubašić, koji je onemogućio kralja Petra II i đenerala Dragoljuba Mihailovića da učestvuju u poslednjem činu „jugoslovenske drame“. Evo kako dr Žarko Vidović opisuje spregu vatikanske politike i titoizma, koja je Srbima (zbog nedostatka istorijske svesti) najzad slomila kičmu u XX veku:

„(…) Tako je ne samo Slovenija nego i Hrvatska još od vremena rata sistematski pripremala nacionalistički pokret i ’hrvatsko i slovenačko proljeće’ 1968, maspok i pokret razbijanja Jugoslavije (tj. države koja bi objedinila srpski narod). Taj nacionalistički, izrazito antisrpski pokret je bio organizovan oko Rimokatoličke crkve, jednako čvrsto povezane i sa slovenačkim i hrvatskim komunistima, i sa Titom, i sa svetskim obaveštajnim i medijskim centrima, i sa slovenačkom i hrvatskom emigracijom, pa čak i sa krugovima Kraljevske vlade u Londonu i njenih ambasada širom Evrope, Amerike i Bliskog Istoka. Vatikan je tako imao pun uvid u antisrpsku zaveru koja je bila maskirana AVNOJ–em. Samo srpski komunisti (pa ni srpska emigracija) nisu u toj sprezi katolika i komunista Slovenije i Hrvatske videli nikakvu antisrpsku (ni antijugoslovensku) zaveru. A, kako je ta sprega bila veoma zagrejana za ulazak Crvene armije u ’Jugoslaviju’ (tj. u Srbiju, izdvojenu, izolovanu!), to su emigrantski krugovi Kraljevske jugoslovenske vlade bili čvrsto uvereni u to da iz te sprege, kao komunističke (komunističko-katoličke) ne može stajati Vatikan. Zato je jugoslovenska emigrantska vlada gajila nekoliko značajnih, po Srbe opasnih i sudbonosnih zabluda:

 da je pobeda komunizma u Jugoslaviji nemoguća jer saveznici neće podržati ulazak Crvene armije u Jugoslaviju i dolazak komunista na vlast;

da je sprega komunista sa antikomunizmom (Vatikanom) nemoguća;

 da sprega komunista i katolika (u Sloveniji i Hrvatskoj) onemogućuje pobedu komunizma i obezbeđuje, naprotiv, samo pobedu i obnovu jugoslovenstva (u kojem bi verske razlike, pa i pravoslavlje bili nevažni).

Bez obzira na visok intelektualni nivo državnika, političara i saradnika Srba, okupljenih oko emigrantske Kraljevske vlade u Londonu (bio je tu čak i jedan Slobodan Jovanović!), tome krugu je nedostajala istorijska svest: upravo zato što nisu imali pravu svest o Zlu, pa onda ni potrebne budnosti i straha za svoj narod. Rimokatolička crkva, istina, nije imala uticaja ni oslonca u srpskom narodu, pogotovo posle genocida u Hrvatskoj. U njoj više nije bilo ni Srba katolika. Ali Vatikan nije ni računao na taj oslonac kad je planirao paralisanje srpske istorije i zajednice: srpski narod je postao konačno imun na lukavstvo unijaćenja, te je zato rimokatoličku politiku unijaćenja (i Konkordata) bilo moguće srpskom narodu nametnuti samo silom. Kad je reč o prostoru Jugoslavije (a onda i o unutrašnjim granicama između rimokatolicizma i pravoslavlja) Vatikan je bio i ostao spreman čak i na saveze kakve Srbi i njihovi političari i državnici nisu ni slutili.

 Pokazalo se da je Vatikan u stanju da se na tlu Jugoslavije posluži komunizmom kao svojim instrumentom: u tome i jest specifičnost tito-komunizma, za razliku od boljševizma, koji naša opozicija i danas neosnovano pripisuje Titu i titoizmu. Tako je titoizam (tito-komunizam) u svojoj bitnoj dvoličnosti, uz dve dijametralno suprotne, a obe svoje politike, jednu javnu i jednu zavereničku – bio u stanju da istovremeno obavlja dve suprotne misije: da blokira istorijsku svest Srba, pogotovo srpske inteligencije i da, istovremeno, osvesti istorijsko iskustvo (istorijsku običajnost) katoličkih naroda Jugoslavije. To se jasno ogleda u dva istovremena suprotna pokreta u Jugoslaviji:

na srpskim univerzitetima su dominirali intelektualci – marksisti, radikalni protivnici svake nacionalne i verske obnove, uvereni da se ’u Evropu’ ulazi samo odbacivanjem srpskog i predanja i vere, spremni da pravoslavlje izjednačuju sa staljinizmom;

 a na hrvatskim i slovenačkim univerzitetima je evropejstvo bilo poistovećeno sa katolicizmom i nacionalizmom (uz prihvatanje ideja da je staljinizam pravoslavan!).

 Sve je to, naravno, bilo moguće uz intenzivan (i legalan) dijalog komunista i katolika i uz jak oslonac hrvatskih i slovenačkih katolika i komunista na snage izvan Jugoslavije. O tim snagama i osloncima srpska emigracija i vlada nisu imali nikakvu ili su imali naivnu predstavu. (…)

(…)Pristanak Tita – da bude zaverenik i protiv SSSR–a i KPJ – bio je uslov Zapada: da tito–komunistima Zapad dopusti i omogući uzimanje vlasti u Srbiji (protiv volje srpskog naroda, a pomoću Crvene armije, oktobra 1944), pa onda i vlasti (privremenoj) u Jugoslaviji. Tako saveznici – ne da udovolje zahtevu Vatikana (protiv Srba) nego da Jugoslaviju pripreme za njenu ulogu u predstojećem hladnom ratu! – ipak udovoljavaju zahtevu Vatikana da se baš u Srbiji zavede komunizam! Zato saveznici čak i traže ulazak Crvene armije u Srbiju: ne u Jugoslaviju, nego samo u Srbiju, tj. ’samo u nemačku okupacionu zonu Jugoslavije’ (a ta zona je bila upravo tzv. ’uža Srbija’!)

 Staljin je, dakle, već tada bio prevaren. Nije ni slutio da u toj prevari (kao antisovjetskoj zaveri) učestvuje i sam Tito, sa vodećim komunistima Hrvatske i Slovenije, onim istima čije izdvajanje (KPH i KP Sl) iz KPJ je godine 1937. odobrio sam Staljin, u sprovođenju namera i planova koji su tada (na razbijanju Jugoslavije protiv srpskog naroda kao antikomunističkog) bili planovi Kominterne. Staljin nije slutio da se ti planovi sada sprovode i kao planovi Vatikana. Nije slutio da će saveznici ići tako daleko da u hladnom ratu žrtvuju i svog najvernijeg saveznika Srbiju te da je samim odbijanjem da šalje Crvenu armiju u Srbiju mogao tu zaveru razbiti! Kad Staljin sve to otkrije, biće prekasno.“

Rezolucija IB će osuditi ’veliku četvorku’, Tita, Đilasa, Kardelja i Rankovića kao ’vodeće agente Zapada u Jugoslaviji i u KPJ’, agente ’imperijalizma’. A oni su stvarno bili samo agenti hladnog rata, pa se po tome činilo i da su agenti Vatikana! Saznavši da je ta zavera istovremeno i protiv Srba i srpskog shvatanja državnosti i Jugoslavije, Staljin sada pokušava da igra ulogu pravednog demokrate i da protiv „velike četvorke“ pridobije i Srbe; zato u Rezoluciji optužuje – sasvim osnovano! – Tita, Kardelja, Đilasa i Rankovića kao ’dželate srpskog naroda’, kao ’dahije i janičare’, da vrše goli teror nad narodom u kojem komunisti nemaju podršku (što je sve bilo tačno!). Time je Staljin hteo da – protiv Tita, makar i radi odbrane potlačenih Srba – pridobije bar demokratsku javnost zapadnih saveznika. Ali je podrška Zapada Titu 1948. bila već tako jaka i organizovana, da se nije moglo ni pomišljati na nekakvo rušenje Titove vlasti.

 Naprotiv, savezničke obaveštajne službe su sada najopasnijim protivnikom (svojim i hladnog rata) u Jugoslaviji smatrali upravo Srbe, te je rad na likvidaciji srpskih prvoboraca i oficira, mogućih pobunjenika bio zajednički rad UDB-e, KOS-a i savezničkih obaveštajaca; oni su imali učešća već pre toga i u zarobljavanju Draže Mihajlovića i njegove oružane pratnje!

Istina je, dakle, da je neverovatni i nepredvidiv sticaj okolnosti (sticaj koji nije bio zamisliv ni najiskusnijim intelektualcima sveta, pa i naše emigracije) činio da je Titova zavera protiv Staljina bila moguća samo kao istovremena zavera protiv Srba i srpske monarhije, najpožrtvovanijeg člana demokratskih naroda Zapada u dva protekla svetska rata. Sama tvorevina, uloga i položaj Jugoslavije bacili su Srbe u tu neverovatnu, paradoksalnu situaciju. I Srbi su to tada već znali. Zato je svaku pobunu protiv Tita njegova diplomatija u svetu (kao i diplomatija Vatikana) vešto prikazivala kao savezništvo Srba sa Staljinom; kao istovetnost četnika s komunistima; kao srbo-komunizam (upravo Pavelićev izraz iz doba rata, kao i Tuđmanov kasnije); kao istovetnost pravoslavlja i staljinizma, kao pravoslavne korene staljinizma (što su, na zadovoljstvo katoličke Evrope, donedavno tvrdili i naši univerzitetski intelektualci, marksisti i filozofi u Beogradu!). I sve je to silno koristila tokom pune četiri decenije Titova diplomatija: još od vremena tito-diplomatije iz rata, pa do hrvatskog komuniste marksiste, ’praksisovca’ Maštruka, ambasadora u Vatikanu, ili Gagra, ambasadora u Parizu itd. (koji su kasnije prešli i formalno iz jugoslovenske službe u hrvatsku). Mreža intrige u koju je bila uhvaćena Srbija bila je, dakle, svetska, te se ni daleko moćniji i veći narod od srpskog ne bi mogao bez međunarodne pomoći iz te mreže spasiti.

 Koliko god da je tito-komunizam bio opasan po samu istoriju, opstanak i samu istorijsku svest srpskog naroda, pobuna je veoma lako – i pred čitavim svetskim mnenjem – mogla dobiti ocenu da je staljinistička! Tako su i liberalizam Marka Nikezića (koji je Srbiju hteo od 1968. do 1972. da uvede u Evropu i da sprovede privrednu reformu) kao i opozicija ’Književnih novina’ i beogradskih pisaca, bili ocenjeni kao staljinizam, kao „tehnokratija“ ravna staljinizmu. (…)“

TITO, KRUNOSLAV DRAGANOVIĆ, PRIKRIVANJE ISTINE O JASENOVCU Veza između Tita i kroatopapizma najbolje se vidi u omogućivanju povratka u SFRJ jednom od glavnih ustaša fratru Krunoslavu Draganoviću, ideologu „Velike Hrvatske“ i jednom od glavnih njenih pobornika, čoveku koji je sa Englezima i Vatikanom organizovao „pacovske kanale“ za prebacivanje ustaša na Zapad. Tito ga je vratio u Jugoslaviju i on je, bez ikakvog suda i suđenja, mirno umro. U sistematskom sprečavanju da se sazna puna istina o Jasenovcu i jamama u koje su Srbi bacani za vreme endehazije, svi koji su hteli da se istina sazna proglašavani su „srbskim nacionalistima“ i proganjani, a žrtve ustaše bile su lišene svoje nacionalnosti pretvorene u „žrtve fašizma“. Dr Srboljub Živanović, jedini kome je, makar na kratko, dozvoljeno da, skupa s koleginicom iz Slovenije i kolegom iz Hrvatske, istražuje Jasenovac, svedoči o tom dobu sledeće (u intervjuu „Press magazinu“ datom 2008. godine ):

„Mi smo 1964. godine vršili iskopavanja na obe strane reke Save, u samom Jasenovcu i u Donjoj Gradini. Pod pritiskom javnosti vlasti su pristale da obrazuju jednu komisiju, koja je trebalo da ide u Jasenovac i vrši iskopavanja da bi na neki način dokumentovala šta se tamo dešavalo. U to doba naši veliki profesori bili su prestrašeni od svega što se dešavalo i za vreme rata i posle rata. Nisu smeli da se usude da to rade, da pristanu da budu u toj komisiji pronašli su tri asistenta koji su bili dovoljno „mladi i ludi“, a koji su ipak naučili nešto zanata (…). Jedan od njih sam bio i ja. Ja sam pre odlaska u Jasenovac, pre nego što je naša ekipa počela da radi, bio u Aušvicu da vidim kako su oni te stvari ispitivali, radili, opisivali, pa sam tu stekao neko znanje, a imao sam sreću da mi na novosadskom medicinskom univerzitetu profesor sudske medicine bude Ante Premeru, jedan izvanredan čovek, predratni komunista, profesor sudske medicine u Zagrebu. On je ceo rat proveo u Jasenovcu i gledao šta su tamo radili i kakve su to grozote bile, i on me je posebno pripremao za taj rad. Rekao mi je da su oni još od početka 1943. godine otkopavali masovne grobnice i spaljivali leševe da bi uništili tragove. Tako da mi uopšte ne znamo koliko je leševa na taj način uklonjeno“.

Živanović objašnjava na koji se način 1964. godine sprovela identifikacija grobnica i kako se došlo do konačnog broja žrtava od 700.000:

„Pre našeg dolaska došla je jedna ekipa sudske medicine iz Ljubljane, koja je u to vreme dobila jednu vrstu burgije, koja je bila novi izum, kojom je moglo da se buši tlo i kada bi uspeli iz te bušotine da izvade ostatke kostiju, onda smo mi znali da se na tom mestu nalazi grobnica. Na taj način su identifikovane grobnice, pa smo na neki način imali orijentaciju gde se šta nalazi. Bilo nam je jasno da ne možemo da uradimo ceo posao jer su se grobnice u to vreme nalazile na teritoriji dugačkoj 12,5 km, a širokoj 4,5 km. Nas troje nije moglo ni teorijski sve to da pregleda i uradi. Odabrali smo nekoliko probnih grobnica sa svake strane i, pošto su te grobnice bile jako velike, mi bismo otvorili jednu površinu dva sa tri metra ili tri sa četiri i sve što bismo našli prilikom otvaranja tog dela grobnice, opisivali smo. Tako smo utvrdili da se u proseku na površini od dva kvadratna metra nalazilo oko 27 skeleta. Na osnovu broja grobnica i na osnovu površine istraženih sondi utvrdili smo jednu cifru od oko 730.000 žrtava u jasenovačkim logorima. U to vreme zvanična verzija bila je da je u celoj zemlji SFRJ stradalo 1.700.000 ljudi u toku rata, od toga 1.100.000 Srba. Ali, ako je samo Jasenovac odneo preko 700.000, koliko smo mi utvrdili, onda ta cifra više nije mogla da se održi. Ona u stvari nije tačna! Mi smo se malo uplašili naše cifre od oko 730.000, jer je ona zvučala prosto neverovatno za sve nas, pa smo onda odlučili da zaokružimo na 700.000, zbog eventualne greške. I to je cifra koja bi trebalo da ostane u štampi sve dok neko ne dokaže nešto drugo. Ako neko dođe do boljih činjenica, a može da dođe do boljih činjenica… Neka svako otkrije koju hoće grobnicu i neka pregleda, naći će iste stvari, ali svi se ljudi boje otkrivanja grobnica jer bi sada najednom izašlo na videlo jedno strahovito uništavanje ljudskih bića“.

Izveštaji komisije pisani su svakodnevno u vidu dnevnika na koji su se potpisivali svi članovi komisije da ne bi došlo do falsifikovanja istine: međutim, oni nikada nisu objavljeni. Evo šta kaže Živanović:

„Jedan deo mog izveštaja iz 1964. godine nikada nije objavljen jer drugo dvoje, koji su radili sa mnom, nisu imali sudsko medicinsko obrazovanje. Izveštaj sam pisao ja. On je bio predat i ko zna gde je, još nije nađen. Došao sam do zaključka još tada da je najmanje 20 odsto žrtava živo bačeno u grobove. Ja ne mogu da znam koliko je živih bačeno u Savu, niko više ne može da zna koliko je živih bačeno u peći da sagore, ali na osnovu pregleda lobanja, na osnovu rana, jasno je da ustaše nisu uvek bile dovoljno efikasne kada su maljevima ubijali ljude. Nekada bi malj skliznuo niz glavu i čovek bi bio samo ošamućen, ali je u jamu bačen živ, i tako se živ ko zna koliko mučio dok nije umro, jer su preko njega bacani drugi. Ili je bio samo onesvešćen, ili je pak imao neku od povreda za koje se zna da lagano krvare. Na osnovu načina na koji su klali, ako bi imali duboko zasecanje i ukoliko bi povredili glavne arterije, tu bi smrt bila momentalna, ali, ako nisu dovoljno duboko išli, pa otvore samo grkljan, a zaseku neku od vena gde dosta krvi istekne i krvarenje stane, ta ranjena osoba koja ne izgubi ni svest, bacana je u jamu. U masi lobanja prilikom iskopavanja našli smo ostatke mozgova na kojim se tačno vide tragovi krvarenja, koji je tačno deo mozga oštećen. Ti mozgovi poslati su u Ljubljanu u Zavod za sudsku medicinu radi detaljnog pregleda i ja nikad nisam video njihov izveštaj. U jednoj grobnici našli smo ostatke cokula, očigledno je da su to bili neki radnici koji su dovedeni na to mesto. Nalazili smo i neke koji su ubijani mecima, znači neko ih je ubijao mecima, iako su ustaše smatrale da ne treba trošiti municiju na Srbe, Jevreje i Rome. Zašto trošiti municiju kada se mogu ubiti maljem ili zaklati. I u Jasenovcu su na jasenovačkoj strani bacali žive ljude u usijanu peć ciglane. To je Pičilijeva peć, jako poznata. To su razvili po ugledu na Nemce i neku vrstu industrije. Na primer, drali su ljude, uzimali masno tkivo i pravili sapun i sada, kada odete u Gornju Gradinu na bosanskoj strani, sačuvani su ti kazani za pravljenje sapuna od ljudske masti. Dok u Donjoj Gradini oni nisu imali vremena da se bave time, oni su direktno narod dovodili iz sela u ogromnim kolonama gde su išli i ljudi i žene i starci i dovodili bi ih do ivice rake i momentalno ubijali bez pljačkanja, bez oklevanja… U tim jamama u Donjoj Gradini mi smo nalazili zlatnike koje obično imaju ljudi kao porodično vlasništvo, pa su njih ušivali u odelo računajući da će im to možda pomoći. Sve je to nalaženo tamo. Krstići, Davidove zvezde, minđuše, razne stvari. Nalazili smo flašice za mleko, cucle, češljeve, kantice za mleko… Nalazili smo čak i peroreze ili noževe koje su nosili da bi sebi pripremali hranu. Svašta je tu bilo. I ostatke cipela i cipelica dečjih, opanaka uglavnom. Sve se to nalazilo nabacano, jedno preko drugog i pomešano s tim ljudima. Za nas je bilo posebno interesantno što smo nalazili mala vašarska ogledalca, ta ogledalca bila su interesantna zato što su pravljena od stakla i celuloida, a između celuloida i stakla uvek su bile savijene novine da bi držale to staklo na mestu. Sada, kada razvijete te novine, pošto su ta ogledalca pravljena lokalno, na osnovu te lokalne štampe znali smo da li je neko iz Doboja, iz Dervente ili iz nekoga drugog mesta odakle su ih dovodili. Jasenovac je specifično mesto. Nemci su u svojim koncentracionim logorima pristupali uništavanju ljudi na industrijski način – znači što brže, što više, sa što manje napora. Jasenovac je mesto na kom su ljudi pre ubijanja strahovito mučeni. Izmišljale su se razne, razne muke… Oni su vladiku sarajevskog Petra Zimonjića potkivali, udarali potkovice na noge kroz pete, a zatim su mu pobijali klinove pod nokte, i to po nalogu nadbiskupa Šarića. Tamo su oduzimali decu od majki i odvodili ih u logor za decu. NDH je bila jedina država koja je imala koncentracioni logor za decu i u tom koncentracionom logoru radile su časne sestre. Imate grozne opise mučenja dece, majki i trudnica u Jasenovcu… Uzmu žene, zaseku im dojke i nabiju im prekrštene ruke u te rane, posle toga ih ubiju. Deci su odsecali noseve, uši…. Danima su mrcvarili ljude. To su nezamislive grozote!“

Sve ove činjenice o kojima govori dr Srboljub Živanović Titov režim je prikrivao. Danas nadbiskup Hočevar od Srba i Hrvata traži da zajedno prebroje žrtve, pa da papa dođe u Jasenovac.

CRKVA U HRVATA I „HRVATSKO PROLJEĆE“ Iako nije zvanično učestvovala u „hrvatskom proljeću“ i „maspoku“, krajem 60-ih i 70-ih godina 20. veka, „Crkva u Hrvata“ trudila se da hrvatstvu da duhovna krila u borbi za nezavisnost od „srpske hegemonije“. Još 1969. osnovana je Biskupska konferencija za hrvatske iseljenike, što je doprinelo nacionalnoj homogenizaciji rasejanja. Godine 1970. zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić održao je 10. februara prvu javnu komemoraciju svom prethodniku Alojziju Stepincu (u to vreme, vladiku Nikolaja su u Srbiji štampali pod pseudonimom „monah Tadija“). U narednoj deceniji ovo je postao nezvanični hrvatski praznik, Dan kardinala Stepinca. Septembra 1970. hiljade hrvatskih „hodočasnika“ prisustvovalo je kanonizaciji prvog hrvatskog sveca – Nikole Tavelića, da bi Vatikan 1971, uprkos protestima, promenio ime Ilirskog instituta i crkve San Đirolamo u hrvatski zavod i crkvu Sv. Jeronima (preko Sv. Jeronima ustaše su posle Drugog svetskog rata bežale na Zapad.) Posle „marijanskog kongresa“ (15-22. avgust 1971), Biskupska konferencija Hrvatske predložila je da se Marija Bistrica, mesto kulta Blažene Djevice Marije, proglasi „nacionalnim svetilištem“ (na čemu su radili još Pavelić i Stepinac). „Djevica Marija“ je proglašena „kraljicom Hrvata“. „Marijanski kongres“ završen je „hodočašćem“ 150.000 Hrvata, koji su u Mariji Bistrici pevali „Lijepa naša domovino“ (dok se u Srbiji za „Bože pravde“ mogao dobiti zatvor!) Nadbiskup Frane Franić je 1. avgusta 1971. organizovao „marijanski kongres“ u Sinju pod parolom „Budimo vjerni svom identitetu“, pri čemu je služio „Molitvu za hrvatski narod“.

Kada je 1972. Savez komunista kritikovao „Crkvu u Hrvata“ zbog nacionalizma, kardinal Kuharić je održao niz oštrih propovedi u zagrebačkoj katedrali, istakavši da „politička vlast nema pravo nametati narodu filozofiju ili svjetonazor“. (Godine 1972, 27. aprila, sudija za prekršaje SO Gornji Milanovac Radovan Purić osudio je na mesec dana zatvora vladiku žičkog dr Vasilija (Kostića) zato što je 3. oktobra 1971. u selu Brezni pred oko 1.500 ljudi protestvovao protiv obezbožavanja srbske dece u školama i predlagao za državnu srpsku himnu „Bože pravde“. Kuhariću, naravno, nije falila dlaka s glave.) Tomislav Šagi Bunić je 1972. godine, kao ugledan rimokatolički teolog, u „Glasu Koncila“ tvrdio da su „Katolička crkva i hrvatski narod nerazdvojni“.

Iako je komunistička vlast u Hrvatskoj tražila od Biskupske konferencije da osudi sve terorističke akte ustaške emigracije sprovedene protiv SFRJ od 1968. do 1972. godine, to nije učinjeno. Naprotiv!

Godine 1972. nad grobovima „hrvatskih kraljeva“ u Solinu nadbiskup Frane Franić okuplja 30 hiljada Hrvata koji pevaju „Lijepa naša“. Septembra 1974. „Crkva u Hrvata“ nastavila je da slavi „Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata“, započetih (a nedovršenih) 1941. godine. Jubilej je slavljen devet godina, sa snažnim religiozno-nacionalnim naglaskom. Proslava Međunarodne godine Djevice Marije održana je 1976. u Solinu, u „svetilištu kraljice Jelene“, gde se 12. septembra okupio 60 hiljada Hrvata. U završnoj „Molitvi velikog zavjeta“ kardinal Kuharić je pomenuo „svetišta Djevice Marije ne samo u Hrvatskoj, nego i u Bosni i Hercegovini“ (Gospa olovska i Gospa Voćinska) i na Kosovu (Gospa letnička).

Godine 1977. slavljena je osamstogodišnjica papinog dolaska u neku slovensku zemlju (legendarna poseta pape Aleksandra III Zadru), a zatim 1978. 900-godišnjica Zvonimirove bazilike u selu Biskupiji kod Knina, kojom prilikom su papofili istoričari Josip Soldo, Bonaventura Duda i Tomislav Šagi Bunić isticali da je kralj Zvonimir odbacio istočno pravoslavlje i potvrdio Hrvate kao zapadnjačku naciju. Selo Biskupija je sa svih strana bilo okruženo srbskim stanovništvom, pa je manifestacija od 14. do 17. Septembra 1978. godine imala izrazito velikohrvatski karakter. Istaknuta je hrvatska zastava bez petokrake, i opet se pevala „Lijepa naša“. (Zanimljivo je da je Titov režim 1974. dozvolio zvaničnu upotrebu hrvatske himne pod uslovom da se prvo interpretira „Hej, Sloveni“.) U Biskupiji je napravljena replika Zvonimirove crkve, a na misi 17. Septembra 1978. učestvovalo je 30 hiljada ljudi, uz prisustvo papinog izaslanika kardinala Silvio Odi. Godine 1979. slavljena je hiljadustogodišnjica dolaska na vlast kneza Branimira. Za taj jubilej Šagi Bunić je pisao da označava slavljenje „povratka u jurisdikciju Rimske stolice, a to ujedno praktički znači također priključivanje latinskoj kulturi, uklapanje u Zapad“. Te iste 1979. pred vernicima iz Hrvatske papa je 30. aprila služio misu, i na „hrvatskom“ se obratio okupljenima, pohvalivši ih za „ljubav i odanost Svetoj stolici“, preporučivši im da budu „pobožni, hrabri i ponosni na svoje hrvatsko ime“. Završnoj proslavi Branimirove „obljetnice“ prisustvovalo je 2. septembra 1972. 150 hiljada ljudi.

Aktivnosti su se prenele i na Bosnu i Hercegovinu. Od 1. do 4. jula 1982. u Sarajevu je odavana počast austrijskom biskupu Hrvatu Josipu Štadleru, koji je od 1882. godine upravljao rimokatoličkom zajednicom u Bosni i bio veliki borac za unijaćenje Srba. (Sada ga predlažu za beatifikaciju.) Sledeće godine katolici iz Herceg-Novog, skupa sa katolicima iz Hrvatske, odlaze u Rim da odaju počast novom svecu – Leopoldu Bogdanu Mandiću, rodom iz Herceg Novog, pokatoličenom Srbinu pretvorenom u Hrvata. Od 1981. do 1984. organizuju se po biskupijama „euharistički kongresi“ koji, prema procenama komunističkih vlasti, okupljaju preko milion ljudi. Ovakvi kongresi su Hrvatskoj bili naročito značajni pre Drugog svetskog rata (1923, 1930. i 1941. oni su pokazali snagu hrvatske papofilije i upozorili mrski „bizantski Beograd“).

U Mariji Bistrici 8. i 9. septembra 1984. na završnoj svečanosti povodom Nacionalnog euharističkog kongresa, koji je otvorio bečki nadbiskup Franc Kent, izaslanik pape Ivana Pavao II, prisustvovalo je oko pola miliona Hrvata. U molitvama i besedama često je spominjan Alojzije Stepinac, a u toku Velikog kongresnog bdenja u Zagrebu i Mariji Bistrici izvedena je dramatizovana hronika novije hrvatske istorije, koju je, s blagoslovom hrvatskih biskupa, napisao „povjesničar“ Josip Turčinović. Osnivanje Srbske pravoslavne crkve predstavljeno je kao politička podvala Svetog Save, a seoba Srba 1690 pod patrijarhom Arsenijem kao osvajanje hrvatskih teritorija. Srbski episkopi su predstavljeni kao oni koji žele da popravoslave unijate na severu i zapadu Hrvatske a borba SPC protiv Konkordata 1937. godine kao dokaz da je Kraljevina Jugoslavija bila „velikosrbska hegemonija“. Ustaški genocid i pokrštavanje Srba u NDH nisu pomenuti, ali je Stepinac predstavljen kao mučenik. Nadbiskup Frane Franić je istakao da papa Ivan Pavao II svoje Poljake i Hrvate smatra srodnim narodima: oni brane istočne granice rimokatolicizma; poštuju Djevicu Mariju i svoju pobožnost povezuju s patriotizmom; i Poljaci i Hrvati veoma su odani papi. (Zaboravili su ono najvažnije: mržnja Poljaka i Hrvata prema Rusima i Srbima kao pravoslavnim narodima uvek je bila jača od njihove ljubavi prema Hristu.) U Mariji Bistrici 9. septembra 1984. misi na otvorenom prisustvuje na hiljade redovnika i redovnica, oko pola miliona ljudi, a služe je pet kardinala, šezdeset nadbiskupa i preko 11.000 svećenika. Hostiju prima preko 100 hiljada prisutnih. Kardinal Kuharić traži verske slobode i veliča Alojzija Stepinca.

U to vreme Vlada SFRJ je pozivala papu Ivana Pava II da poseti Jugoslaviju. To je činio predsednik Predsedništva SFRJ Cvijetin Mijatović 1981, kada je i vlada SR Hrvatske Vladi SFRJ preporučila tu posetu je „posjeta pape našoj zemlji, pod uvjetom da se pravilno shvati i dobro organizira, može porizvesti dugoročne pozitivne političke efekte i posljedice“. Pregovori s Vatikanom držani su 1984, ali do posete nije došlo jer je vrh Srbske crkve tražio da papa poseti Jasenovac i istakne da su tamošnje žrtve bile pravoslavni Srbi.

Još sredinom osamdesetih godina XX veka hrvatski komunisti optužuju Srbsku Crkvu da želi da pogorša međunacionalne odnose, ističući da su Srbi bili žrtve u Drugom svetskom ratu. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih oni pokušavaju da se nagode sa „Crkvom u Hrvata“, ali „Crkva u Hrvata“ odlučno će stati na stranu Franje Tuđmana. Čim Tuđman osnuje Hrvatsku demokratsku zajednicu, „Glas Koncila“ počeće da je propagira, a poznati teolozi i ekumenisti Juraj Kolarić i Adalbert Rebić učlanjavaju se u stranku. Franjevac Tomislav Duka je tvrdio da su papa Ivan Pavao II, Mihail Gorbačov i Franjo Tuđman Kristovi proroci koji treba da okončaju komunizam i donesu sreću čovečanstvu. Hrvatska emigracija je preko svojih župnika slala milione dolara Tuđmanu i HDZ. U Bosni se HDZ organizovao pomoću katoličkih župnika.

Vatikan i hrvatski prelati podržali su zahteve pobunjenih Šiptara 1981. godine na Kosovu a Radio Vatikan je 1982. redovno slao poruke s takvim stavom. Papa Ivan Pavao II je podržavao raskolničku „Makedonsku pravoslavnu crkvu“, čiji su predstavnici prisustvovali osvećenju nove katoličke katedrale 18. juna 1982. godine u Skoplju. Ivan Pavao II je, skupa s predstavnicima vlasti SFRJ, primio i zvaničnike „Makedonske pravoslavne crkve“ 22. maja 1985; Vatikan je podržavao i autokefaliste u Crnoj Gori, samo da bi se Crna Gora odvojila od Srbske pravoslavne crkve. (Devedesetih godina 20. veka jedan od glavnih crnogorskih srbofoba i podstrekača separatizma bio je primorski papistički fratar don Branko Sbutega.)

A onda je Jugoslavija nestala. Baš onako kako je Vatikan od 1918. godine želeo.

A POUKE? Jesmo li iz svega izvukli pouke?

Ako se pogleda RTS, koji je 25. decembra 2012 ceo dan bombardovao gledaoce tvrdnjom da najveći broj hrišćana u svetu baš tada slavi Božić (Srbi treba da se stide svog 7. januara) i ako se setimo da su i predsednik naše države i premijer Vlade Srbije, Nikolić i Dačić, kao i predsednik Skupštine Stefanović, prisustvovali misi koju je nadbiskup Hočevar (onaj što očekuje da se „pročistimo“ od svetosavlja i da opet brojimo žrtve u Jasenovcu) služio u Beogradu, na „pravi“ EU Božić 2012. (kao da u ime tolerancije i „suživota“ čelni ljudi Srbije nisu na misu mogli da pošalju niže rangirane državne službenike) – jasno je da pouke nismo izvukli, bar kad je naša politička elita u pitanju. Ali najbolji deo našeg naroda je svestan svega, i on će ostati veran Hristu i Svetom Savi. To je danas i ovde važnije od svega.

http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-vatikan-i-titova-okupacija-srbije-ili-ogled-iz-istorije-kroatopapizma.html

Advertisements

One thought on “Владимир Димитријевић: Ватикан и Титова окупација Србије, или оглед из историје „кроатопапизма“…

  1. У овом контексту није без интереса да поменемо извесне биографске белешке о Милошу Минићу (1914-2003), кроатофилу, Брозовом великохрватском емисару код Драже Михаиловића, једном од вођа студената комуниста и скојеваца на Београдском универзитету, који су били обухваћени парамилитарном комунистичком, интернационалистичком и кроатофилском пропагандом, међу којима су се посебно истицали у антисрбској и антидржавној активности побеснела деца буржоаског, београдског, рајетинског, денационализованог и дегенерисаног естаблишмента. Минић је био у више махова хапшен ради ношења транспарената на којима су биле исписане различите парамилитарне комунистичке фразе и пароле, као и ради извикивања различитих парамилитарних комунистичких фраза и парола на интернационалним студентским демонстрацијама у Београду, између којих да поменемо:
    Живела солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије а пре свега Србије са Албанским нацонално-револуционарним покретом и Косовско-Метохијским Комитетом!
    • Доле са крвавом србијанском монархијом!
    • Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија!
    • Живела федерација независних радничко-сељачких република на Балкану!
    • Доле велико-српска хегемонија!
    • Живела Балканска комунистичка федерација!
    • Живела Комунистичка Интернационала!
    • Живела радничко-сељачка влада!
    • Доле са војно-фашистичком диктатуром!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
    • Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!…
    ***
    Имајући у виду да су се „српски“ комунисти – кроатофили удружили са љутим србским непријатељима, да су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина и да су изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба. Имали су изразито непријатељски однос према србском народу и држави, прелазили су преко виталних интереса своје отаџбине и своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску, расистичку бечко-берлинску марксистичку пропаганду и фабијанску, бундистичку, бољшевичку „доктрину“ совјетског дикатора Ј. В. Стаљина, „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
    Све је то било унапред припремљено, организовано и усмеравано јер је главна оштрица трулог буржоаског, експерименталног, расистичког национал-социјализма, фашизма и Брозовог великохрватског, робовласничког, корпоративног интермариумизма, бундизма, троцкизма-бољшевизма, фабијанизма, као и рајетинског „српског“ кроатофилског естаблишмента била усмерена у ХХ столећу у борби против нашег несрећног, потлаченог, обесправљеног, осакаћеног и обезглављеног србског народа. Брозови комунисти су уз помоћ љутих србских напријатеља „докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.
    Опште је познато да је Минић за време покретања Брозове буржаско-демократске револуције у Србији 1941 сарађивао са извесним четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини, који су били под командом Драже Михаиловића. Два пута је одлазио са комунистичким партијским руководиоцима на Равну Гору. На дан 19. септемра 1941. године састао се и са Дражом Михаиловићем у селу Струганику код Ваљева. Био је у пратњи вишеструког агента Јосипа Броза Тита, пилигринског фратра, самопроглашеног генралног секретара КПЈ и Павелићевог великохрватског емисара, који је радио и за Хитлеров АБВЕР, према сведочењу немачког обавештајца, Бернарда Емскотера на судском процесу у Хамбургу 1946. године:
    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и србске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. Јune, 1946; The New York Evening Sun, 12. Јune, 1946).
    На другом састанку са Дражом Михаиловићем 26. октобра 1941. године Броз је захтевао да састанку присуствује енглески командос, капетан Хадсон, са којим је био у вези, који је био у мисији енглеског интелиџенс сервиса ради покретања диверзантских акција у Србији, које су извођене на захтев Виктора Ротшилда, шефа енглеских диверзантских и обавештајних сервиса BIC-а и МI5 у току Другог светског рата (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208).
    У вези с тим поменули бисмо Енвер Хоџу, који је то презентирао у књизи, коју је објавио под насловом “Imperialism and the revolution” у којој дословно пише да је Броз „тајно радио за интелиџрнс сервис…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence Service…
    The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no tricks…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979, стр.51-54).
    Какву значајну и важну улогу је играо југословенски робовласник и диктатор Јосип Броз Тито у буржоаском западно-европском и америчком империјалистиочком естаблишменту, види се и по једном разговору, који је вођен између Рокфелера и њега. За време њиховог разговора, Рокфелер је рекао Брозу:
    „Свет те треба и ја мислим да си то показао још више на недавним састанцима у Хавани где си играо веома важну улогу…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in Havana where you played a very important role…” (Види: Larry Abraham, Call it conspiracy, Wаuna, Wa., USA, 1985, стр. 38).
    Имајући на уму да је Броз 1941. године стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка Кватерника и енглеског интелиџенс сервиса, ради извођења Ротшилдових диверзантских акција и покретања тз. буржоаско-демократске револуције, како то кажу „српски“ комунисти-интернационалисти у духу њихове терминологије, која им је послужила само као нагли прелаз у перманентну интермариумску-фашистичку, велико-хрватску, фабијанску , бундистичку и троцкистичко-пролетерску револуцију.
    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог стоји:
    „Када је била образована Павелићева „Независна Држава Хрватска“, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности „НДХ“, Дидо Кватерник и рекао му: ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).
    Такође, имајући на уму да су комунисти, политички осуђеници, који су били на издржавању казне у казненим заводима у Сремској Митровици и Леопоглави, пактирали са хрватским усташама и заједнички радили на рушење Југославије. О томе њиховом пактирању писали су они сами у књизи коју су објавили под насловом „РОБИЈА“, коју су илегално публиковали у Загребу, 1936. године (Види: Уређивачки одбор, Робија, Загреб, 1936).
    О сарадњи хрватских усташа и „српских“ комуниста-интернационалиста, кроатофила и рајетина писао је Павелићев и немачки гост у Загребу, Брозов емисар и комунистички идеолог Милован Ђилас у књизи коју је објавио под насловом “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји:
    “ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби…” – “He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, стр. 220).
    Ђилас је заиста био у потпуном праву. Такође и Дража Михаиловић је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове велико-хрватске, интермариумско-фашистичке, фабијанске, троцкистичко –бундистичке, бољшевичке и кроатофилске рајетинске клике у Србији, када је својим потчињеним командантима рекао:
    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века – Зборник радова, Kњ. I, Београд, 1959, стр. 217).
    Оно што Дражи Mихаиловићу вероватно није било познато, да су “српски” комунисти-интернационалисти и рајетини истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташамо у току 1930. године. Комунисти су у своме часопису “Класна Борба”, истакли своју намеру да остваре велико-хрватске снове интермариумско-фашистичке, фабијанско-бољшевичке и бундистичко-троцкистичке перманентне револуције у Србији, где између осталог, стоји:
    “У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке Интернационале, Књига II, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).
    Када је крајем 1941. године после пада тз. „Ужичке републике“ главнина Брозових великохрватских партизанских пролетера и Ротшилдових диверзаната побегла из Србије у Црну Гору а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да се скрива по сеоским шталама. Као политички инструктор и руководилац парамилитарних, интернационалних комунистичких партијских ћелија око Чачка, Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” – “Борка” ( илегална имена: Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија, – п. п.) у једном документу који је пронађен међу исвесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, где стоји:
    “Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски организатор 1941 године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на рад, где остаје до краја 1942 године. Због слабости у раду суспендован и враћен у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”
    Ваља поменути да се Милош Минић скривао извесно време у току рата и у штали истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге… Није се усуђивао у току 1942-44 године да излази из сеоских штала и да настави са Ротшилдовим диверзантским акцијама против немачких национал-социјалистичких пљачкаша и окупатора, који су стрељали у Србији за једног убијеног Немца стотину недужних и несрећних потлачених Срба, а за рањеног педест. Тако је дочекао и Совјестску армију, која је одиграла у споразуму са извесним западно-европским и америчким империјалистима пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен 1944. године, јер је омогућила Брозовој интермариумској-фашистичкој, великохрватској и антисрбској клики да се дочепа власти, што комунисти нерадо истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама. Јер комунистима пропаганда служи као наука! (Види: Редакционнаја Коллегоја: Научние основи коммунистическој пропаганди – Материаали международнога симпозиума, Москва, 1975).
    У совјетском часопису “Новаја и Новејшаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија (Види: Редакционнаја Коллегоја: Новаја и Новејшаја Историја, Москва, 1960, број 5, стр. 133).
    Истини за вољу, на овом месту поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, Михаиловић је то одлучно одбио! Ђуришићу је рекао:
    “Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађјен и није очекивао такав одговор. Вратио се потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се налазила на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…” Овај случај је остао у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на постављена инквизиторска питања Млоша Минића, рекао је:
    “… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”
    Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову великохрватску, интермариумску-фашистичку и „српску“ кроатофилску парамилитарну рајетинску клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.
    Врло је интересантан податак др Милоша Секулића, да је Дража Михаиловић уочи тз. „Башког конгреса“ покушао у јануара 1944. године да преко англо-америчких обавештајних сервиса, који су организовали, усмеравали и контролисали мрачне силе на Балканском полуотоку, као што то чине и данас, да ступи у преговоре са велико-Хрватом, совјетским, западно-европским и америчким империјалистичким агентом Јосипом Брозом Титом. Према др Милошу Секулићу Дража Михаиловић је преко њега и преко тз. „привременог националног одбора тражио од наше Владе у Лондону да се анулира Обзнана и призна Комунистичка партија…“ (Види: Др Милош Секулић, Глас српске општине, London, England, број 319, од 24. априла 1974, стр. 4; Михаило Минић, Расуте кости – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A., стр.81).
    Обзнана је укинута на захтев Драже Михаиловића Краљевском Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943. године по којој се стављају ван снаге:
    а) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави са свима његовим изменама и допунама, и
    б) Закон о Државном суду за заштиту државе са свима његовим изменама и допунама…“
    Ову Уредбу су потписали: Краљ Петар II, претседник Владе др Божидар Пурић, и министри: Владета Милићевић, Светозар Рашић, Иво Чичин-Шаин и др Борислав Анђелиновић (Види: Службени део Краљевске Уредбе, Службене новине Краљевине Југославије -Ратно издање, Кaиро-Лондон, 31 децембар 1943).
    Међу извесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, које је мени пред смрћу оставио, пронађено је и једно Минићево писмо са Упитником за Кадрове, које је лично потписао и својеручно написао о себи 20. августа 1943. године. Питања на која је морао да одговори комунистичкој ћелији Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, била су следећа:
    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
    1. Име и презиме, као и партијско име уколико га је имао?
    2. Дан месец и година рођења, место рођења и срез?
    3. Тадање занимање?
    4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога из породице у служби непријатеља?
    5. Читав период школовања и васпитања, брачно и породичо стање, да ли је пре ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и материјални услови за време школовања, да ли је био у каквој државној или приватној служби где и које време?
    6. Да ли је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или њене омладинске организације?
    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
    7. Које је године постао члан партије и при којој партијској организацији?
    8. Име члана партије који га је увео у партију?
    9. Да ли је полозио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту обавезу?
    10. Да ли је претходно и колико времена био члан СКОЈА (Савеза Комунистичке Омладине Југославије)?
    11. Да ли је био члан и функционер каквих удружења која су имала левичарско комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
    12. Детаљан партијски развој и стаж и функције које је заузимао?
    13. Да ли је учествовао на појединим партијским конференцијама и конгресима?
    14. Како је од надлежних форума оцењиван његов партијски рад пре 1942?
    15. Да ли је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских форума?
    16. Да ли је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на робији?
    17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
    18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне особине?
    19. Учесће у Партизанској борби?
    20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?
    III. НИВО ИЗГРАДЊЕ
    21. Која је важнија дела из области марксизма и лењинизма све прочитао и простудирао?
    22. Општи ниво партијске изградње?
    23. Знање из области марксизма и лењинизма?
    24. Да ли је похађао какав партијски курс где и када?
    25. Да ли има каквих специјалних стручних знања из области марксизма и лењинизма?
    ***
    Као што се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду, нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државних руководилаца. А сада да верно пренесемо оно што је у то и по партију а и по његов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943, један од најважнијих од њих нарочито по својој улози као Јавни тужилац Милош Минић – Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две сртране табака и од треће једну четвртину. Минић је покушао да одговори на свих 25 постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним бројем 18) на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима и т.д., ипак више негативно одговорио. Одговор гласи:
    ***
    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
    Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом – Милутин – Црни.
    Рођен сам 28. 8. 1914 у селу Прељини, срез Љубићски, Србија, Југославија. По занимању сам адвокатски приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( општински ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чачку. По свршетку гимназије уписао се на Правни факултет ( Унив. у Београду ). Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао 8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешким материјалним условима. На другој години студија оженио сам се са (Милком Јанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене и другарице били су и до данас остали чисти и другарски. У младости у гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под контролом државе) и спортских футбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве друге партије.
    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
    Члан КПЈ постао сам 1936 године у Београдској универзитетској организацији. У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио а да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935 до зиме 1936 био сам члан у Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената за Узајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву (Антиалкохоличари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као представник Народних студената.
    Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале овако:
    Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938 био сам кратко време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратко време у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (Окружног Комитета) Партије за округ Чачак 7 – седам месеци, Окружни руководилац и секретар Окружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструктор при Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943) секретар ОК (Окружног Комитета Чачак).
    На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад. Односно био сам на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940 години два пут и једном пред рат 1941 (датума се не сећам). Што се тиче оцене мога партијског и политичког рада од стране надлежних партијских форума могу да изјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мој рад пре 1942 године – мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942 до августа 1943 године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб. У априлу 1943 ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктора ПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга “СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево од децембра 1941 до марта 1942 године. Као и због слабих резултата рада на територији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942 године до фебруара 1943 године.
    На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да изјавим следеће:
    Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939 године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, после чега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрашњих послова Управа Полиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940, али сам тада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада Немаца на нашу земљу (6 априла 1941 године). Нисам имао прилике да се нађем у тежој ситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личним особинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском раду могу да кажем следеће:
    Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан. Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упустајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости других другова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942 ( био написао и 1943 па затим прецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт и непартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзад често се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.
    III. УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ
    Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је додељивала све до данас ( августа 1943) дужности партијског функционера ван одреда, па према томе у одред нисам ни ступао.
    IV. НИВО ИЗГРАДЊЕ
    Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и ( мање ) Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великим бројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал, остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАНЈЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно.
    Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету сам мислим у 1938 години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе на основу одлука VI Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовним организацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили су другови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровић. Из појединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих стручних специјалних знања.
    20. VIII. 1943 год.
    МИЛУТИН
    ***
    Ово би били оригинални податци које је својеручно написао и потписао Милош Минић са партијским именом Милутин датирани као што се види 20. августа 1943, као свој одговор на Упитник за Кадрове достављен му од стране денационализованог, дегенерисаног, рајетинског и кроатофилског руководства Брозовог Покрајинског Комитета КПЈ за Србију и њему као таквом изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курсних руководилаца и предавача, које Минић у претпоследњој тачци спомиње сматрамо нису потребни никакви други ни нарочити коментари.
    Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора Брозовог Покрајинског Комитета КПЈ за Србију говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта је тек остало за остале „српске“ мање истакнуте и школоване денационализоване и дегенерисане рајетинске руководиоце чије ће исповести и податци мало касније доћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник, човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога у вишим партијским круговима денационализованог и дегенерисаног рајетинског естаблишмента у Србији. Не излази ли несумњиво из овога да су Комунистичку Партију Југославије са малим изузецима а са њоме и грађански рат и револуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози, шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовима факултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Милош Минић…
    Минић је као Јавни тужилац генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946 године а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Броз најављеног званично јуна 1948. године. Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определи и прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут Брозов рајетин, Александар Ранковић, његов партијски друг!

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s