ВЕСТИ

Само Халупка: Мори га!


Мори га! – Само Халупка

Samo Chalupka - fotografia

Само Халупка (27. фебруар 1812. – 19. мај 1883) је био словачки романтистички песник и евангелистички поп. Рођен је и умро је у Горњој Лехоти. Образовање је почео код свог оца, који је био евангелистички поп. Касније је посећивао гимназију у Гемеру, а од 1822. је студирао на лицеју у Кежмарку. Од 1824. је студирао у Рожњави, а од 1827. на лицеју у Братислави је студирао филозофију и теологију. Интересовао се за историју, а посебно за судбину народа и борбу народа за слободу. Када је почео устанак пољског племства 1830. године, придружио се устанку као добровољац и био рањен у борбама код Галиције. Након оздрављења наставио је студије на Евангелистичком факултету у Бечу. 40-их година 19. века придружио се покрету Људевита Штура и борио се за већи углед наречја свог краја, иако је већ била озакоњена граматика и правопис словачког језика. Писао је родољубиве песме, лиричне песме, ангажоване политичке песме по програму народног ослобођења, али такође творац је и историјске епике и историјског спева. Песма Мори Га! (Мор хо!) написана је 1868. године.

Мори га!

Слетели орлови са Татра, иду ка падинама,
понад високих гора, понад равних поља;
Прелетели су кроз Дунав, кроз том широку воду,
Седели су тамо иза граница Словачког рода.

Тече Дунав и луна за луном се смењује;
изнад њега светли чврста тврђава на високој стени.
Испод те тврђаве Римљанин-цар је застао са табором:
беле се редови шатора далеким пространством.
Покрај табора седи цар на златној столици;
око њега царска стража, масивни момци;
а пред царом дружина невелика стоји;
То су страни победници, сваки под јасним оружјем;
Бели шалови шије им покривају
плаве њихове очи бистро у околину гледају;
Растом су као јеле, чврсти као стена,
Чинило би се да их је једна матер имала.
Лепа земља – њене крајеве валовити Дунав влажи,
и Татра стеновитом грбом око ње се веже:
Та земља, те поносне планине, ти јарболи Мораве:
то домовина њихова, то колевка давних синова славе.
Словачки род их је послао, из славне свите,
да иду с поздравом цару римскоме.
Они челом не сагињу, на ноге не падају:
Такво ропство непознато је словенскоме крају,
само божје дарове носе, хлеб и со, цару
и смелим се речима приговарају:

,,Народ словенски, свештенство и старешина наш,
кроз нас ти, славни царе! свој поздрав приноси.
Земља та, на коју крочити намерава твоја нога,
то је земља наша, дана Словенима од бога.
Погледај: ту њене крајеве валовити Дунав влажи,
тамо Татра стеновитим зидинама око ње се веже.

И земља је то благословена! Хвала богу из неба,
имамо при верном раду увек своје парче хлеба.
Обичај наш није нападати туђе домовине оружјем:
Словен на својем сеје, и жње само на својем,
туђе не тражи. Али када на наша врата
закуца рука туђа у искреном поверењу:
ко је, тај је, да ли је он из близа, или из далека:
Дању, ноћу на столу дар божији га чека.
Истина, боговима дана, каже нама Словенима:
господара имати је неправда, али је већа бити господаром.
Човек над човеком код нас нема права:
свето наше мото је: Слобода и слава! –
Не једном дивну домовину нашу убица дивљи је напао:
У пустињу су се претвориле бујне наше њиве;
Градови су легли у пепео: а народ наш јадан,
тучен бедама, туђину је доспео под ноге.
Надао се, победник поносан, да ће спроводити
вољу своју заувек по словенској домовини,
и живети од нашег рада: али надао се узалуд!
Дао нам бог опет добар дан, сломили смо јарам.
А они који су, крутим челиком нама владали,
Где су? – Ми стојимо, али они су пали. –
Зато што – векови то сведоче – у књигама судбине
тако стоји написано о словенском народу:
Земља, коју су у удео дали Словенима небеса,
та земља гробом сваком убици постаће. –
Али, реци нам царе! моћна рука твоја
шта нам она носи: да ли мач, или грану мира?
С мачем ако идеш: царе! мачеве имамо и ми,
и познаћеш, да руковати добро с њима умемо. –
Ови дарови божији су наклоности наше знакови;
из захвалности ти их дајемо: узми их и ти из захвалности."
Није узео цар божије дарове, из његовог мрачног лица
увређени понос љутитим гневом гори.
А из столице злате оваквим речима
проговорише уста његова словенским гласницима:

,,Моћни господар, којему бог целу земљу под ноге дао,
и судбине народа у руке његове ставио:
дај господар вели: Словени! погледајте по свету:
међу народе његове да ли ћете један наћи,
које би окове избегли а да не загине,
ако против Рима батаљон свој постави.
Склоните шије и ви. – Те лепе равнице,
Ову земљу ваших дедова добиће људи други.
И оковани родови ваши ићи ће Риму да служе,
чувати нама наша стада, наша поља орати.
А јунаке ваше ка мојим јунацима ћу да спојим.
И ко се проти мојим наредбама постави,
беда му! тај ће сам себи уништење да спреми.
Знајте, да сам господар Рима, и Рим је господар света:
То је моја царска воља, то вам узвраћам."

Грми поносан цар, грми из столице злате,
али Словен не боји се поноса његовог.
Хеј, проврела та крв словенска дивље
и јунак цара погледао оком у око;
и из око ти божија засијала се стрела
рука пружила се на оружје ударила;
и један страшан оглас уста им издала:
Мори га! викнула дружина словенска одједном
и мачеви засветлели у песницама сваком победнику
Мори га! викнули одједном и на цара се метнули
То ти римском поносу словенски одговор.

Хајде, докажи сада, да ли имаш толико снаге у мачу,
колико је било поноса у твојој, царе, речи. –
Али он не! – оружја се боји подла душа:
и овде ти слободу добрим људима покушава да отме.-
Скочио међу стражу своју цар блед од страха:
и златна његова столица већ се ваља у прашини;
и мачем за њим Словен пут пробија
и јунак за јунаком пада царска стража,

Трубе трубе, у оружје зову:
подигао се табор, у линије грче се војници;
и линија за линијом дивљим нападом лети,
где бој на цара бију та словенска деца.
Прашњави густи чуперци шлемова по пољу леже,
Земља топотом и небо риком се отреса, –
А та наша породица, та словенска чета,
већ вам је изокола-доокола од убица опкољена
Сто мачева се сваком над главом бљешти
али Словен се не боји убица на бојишту,
већ мори, – Хеј, мори га! децо мога рода,
ко на превару руком дирне на своју слободу:
и шта ако тамо душу даш у том боју дивљем:
Мори ти само, и бирај не бити, него бити робом.

Бије се бој и наши су стали у круг:
то знају, да победити римску моћ неће успети:
лежи, побратими моји, ако већ само ми пасти у боју требаш,
падни ми, као што победнику пристоји.

И мој Словен још једном бистри бацио је поглед
понад те шире равнице, на крај свој далеки,
Тамо на тим планинама сиви љуљају се везови,
које стражаре словенског народа барјаци.
Гај, стогодишњим зеленим липама,
у тајности тамо крилима милује његових богова храмове.
И изнад реке бели дом, у њем његов род мили,
а у чистом пољу дедова свете могиле:
Дедова, који некада људима саветовали савете,
Којих мач дивљих убица одбијао је напада
Њихов пепео давно већ црна земља тамо крије,
али њихово име досад у песми народа живи,
И слава прошлих векова јунака овела;
И душа његова светом ватром загорела,
и мач у његовој десници страшније се вије;
муњом бљешти на убицу, громом га убија.
Пуцају сломљена оружја, тучени штитови звоне
и поносни шлемови римски у прашину роне.

Гину и наши, гину, али то победници!
Никаква рана звук бола из уста им не избија,
захвално лију верну крв по судбоносном пољу:
ој, па и пасти за народ – ој, па то не боли!

И бој се полако смирује: страшна бура снаге
дивљим својим бесом сама се уништила.
– И где наши, што су тукли тај Рим световладајући,
зато што је ковао намеру на Словенство подмуклу:-
Где су наши? – Јек, Татро, јасних орлова мати!
Никад ти се твоја деца више вратити неће.
На! Над валовитим Дунавом крваве обале:
тамо ти твоји синови поубијани леже.
Није остао нико, ко би ту вест однео браћи:
Браћа су вам за част рода пали у боју светом.
Али свако на јуначком почива лежају,
на брду убица, пребијених од његовог челика.
Више није жив, али и даље прети то лице бледо,
та рука утрнута мач одузети не даје.

И цар са оком склопљеним на бојишту стоји:
И шта? – Није ваљда да се тих палих Словена боји? –
Не, само бездушне своје гомиле тамо види
и за своје победнике радовати се стиди.
Али загини, стидом вечним загини, подла душо,
што слободу жели да отме мом добром народу.
Али вечно име тога нек овечи слава,
ко себе у жртву свету за свој народ даје.
А ти мори га! – хеј мори га! децо мога рода,
ко лоповском руком дирне твоју слободу;
и шта ако тамо и душу даш у том боју дивљем:
Мори ти само, и бирај не бити, него бити робом.

Само Халупка

Превод на српски језик: Никола Милошевић

Оригинал:

Mor Ho!

Zleteli orly z Tatry, tiahnu na podolia,
ponad vysoké hory, ponad rovné polia;
preleteli cez Dunaj, cez tú šíru vodu,
sadli tam za pomedzím slovenského rodu.

Duní Dunaj a luna za lunou sa valí:
nad ním svieti pevný hrad na vysokom bralí.
Pod tým hradom Riman—cár zastal si táborom:
belia sa rady šiatrov ďalekým priestorom.
Pokraj táboru sedí cár na zlatom stolci;
okol neho cárska stráž, tuhí to paholci;
a pred cárom družina neveliká stojí:
sú to cudzí víťazi, každý v jasnej zbroji.
Pobelavé kaderie šije im obtáča,
modré ich oči bystro v okolo si páča.
Rastom sú ako jedle, pevní ako skala,
zdalo by sa ti, že ich jedna mater mala.
Krásna zem — jej končiny valný Dunaj vlaží,
a Tatra skalnou hradbou okol nej sa väží:
Tá zem, tie pyšné hory, tie žírne moravy:
to vlasť ich, to kolíska dávna synov slávy.
Slovenský rod ich poslal, zo slávneho snemu,
aby išli s pozdravom k cárovi rímskemu.
Oni čelom nebijú, do nôh nepadajú:
taká otroč neznáma slovenskému kraju,
lež božie dary nesú, chlieb a soľ, cárovi
a smelými sa jemu primlúvajú slovy:
„Národ slovenský, kňazstvo i staršina naša,
kroz nás ti, slávny cáre! svoj pozdrav prináša.
Zem tá, na ktorú kročiť mieni tvoja noha,
to je zem naša, daná Slovänom od Boha.
Pozri: tu jej končiny valný Dunaj vlaží,
tam Tatra skalnou hradbou okol nej sa väží.
A zem to požehnaná! Chvála Bohu z neba,
máme pri vernej práci voždy svoj kus chleba.
Zvyk náš je nie napadať cudzie vlasti zbojom:
Slovän na svojom seje, i žne len na svojom,
cudzie nežiada. Ale keď na naše dvere
zaklope ruka cudzia v úprimnej dôvere:
kto je, ten je; či je on zblíza, či zďaleka:
Vo dne, v noci na stole dar boží ho čaká.
Pravda, bohy vydaná, káže nám Slovänom:
pána mať je neprávosť a väčšia byť pánom.
A človek nad človeka u nás nemá práva:
sväté naše heslo je: Sloboda a sláva! —
Neraz krásnu vlasť našu vrah napadol divý:
na púšť obrátili sa bujné naše nivy;
mestá ľahli popolom: a ľud náš úbohý,
bitý biedami, cudzím dostal sa pod nohy.
Bláhal už víťaz pyšný, že si bude pásti
vôľu svoju naveky po slovänskej vlasti,
a žiť z našich mozoľov: ale bláhal darmo!
Dal nám Boh zas dobrý deň, zlomili sme jarmo.
A tí, krutým železom čo nad nami vládli,
kdeže sú? — My stojíme; ale oni padli. —
Lebo — veky to svedčia — vo knihách osudu
tak stojí napísané o slovänskom ľudu:
Zem, ktorú v údel dali Slovänom nebesá,
tá zem hrobom každému vrahovi stane sa. —
Nuž, povedzže nám, cáre! mocná ruka tvoja
čože nám nesie: či meč, či vetvu pokoja?
S mečom ak ideš: cáre! meče máme i my,
a poznáš, že narábať dobre vieme s nimi;
ak s pokojom: pozdrav ťa pán neba i zeme,
lepšie, ako ťa my tu pozdraviť umieme. —
Tieto dary božie sú priazne našej znaky;
z ďaky ti ich dávame: ber ich aj ty z ďaky.“
Nevzal cár božie dary, z jeho mračnej tvári
urazená sa pýcha ľútnym hnevom žiari.
A zo stolca zlatého takovým sa heslom
ozvali ústa jeho ku slovänským poslom:
„Mocný pán, ktorému boh celú zem podnožil
a osudy národov v ruku jeho vložil:
ten pán velí: Slovänia! pozrite po svete:
medzi národy jeho či jeden nájdete,
ktorý by putá minul abo nezahynul,
akže oproti Rímu prápor svoj rozvinul.
Skloníte šije i vy. — Tie krásne roviny,
túto zem vašich dedov dostane ľud iný.
A spurné rody vaše pôjdu Rímu slúžiť,
strážiť nám naše stáda, polia naše plúžiť.
A junač vašu k mojim junákom pripojím,
a z nej krajinám rímskym obranu pristrojím.
A kto sa proti mojim rozkazom postaví,
beda mu! ten sám sebe záhubu pripraví.
Vedzte, že som pán Rímu, a Rím je pán svetu:
To moja cárska vôľa; to vám na odvetu.“

Hriema pyšný cár, hriema zo stolca zlatého,
lenže Slovän nejde sa ľakať pýchy jeho.
Hoj, rozovrela tá krv slovänská divoko,
a junák ti cárovi pozrel okom v oko;
a z oka ti mu božia zablysla sa strela,
ruka sa napružila a na zbroj udrela;
a jedným veľkým citom srdcia im zahrali;
a jeden strašný ohlas ústa im vydali:
„Mor ho!“ kríkla družina slovänská odrazu
a meč zasvietil v pästi každému víťazu:
„Mor ho!“ kríkla a razom na cára sa metá:
To ti na rímsku pýchu slovänská odveta.
No, dokáž teraz, či máš toľko sily v meči,
koľko pýchy vo tvojej, cáre, bolo reči. —
Ale ten nie! — zbroje sa bojí podlá duša:
a tu ti o slobodu dobrý ľud pokúša. —
Skočil medzi stráž svoju cár bledý od strachu:
a zlatý jeho stolec už sa váľa v prachu;
a mečom za ním Slovän cestu si preráža
a junák za junákom padá cárska stráža.

Zasurmili surmity, volajú do zbroje:
povstal tábor, do šíkov zvíjajú sa voje;
a voj za vojom divým útokom ta letí,
kde boj na cára bijú tie slovänské deti.
Husté prachu kúdoly po poli valia sa,
zem dupotom a nebo rykom sa otriasa. —
A tá naša rodinka, tá slovänská čata,
už vám je zôkol—vôkol od vrahov obstatá.
Sto mečov sa každému nado hlavou blyští,
lež Slovän nečítava vrahov na bojišti,
ale morí. — Hoj, mor ho! detvo môjho rodu,
kto kradmou rukou siahne na tvoju slobodu:
a čo i tam dušu dáš v tom boji divokom:
Mor ty len, a voľ nebyť, ako byť otrokom.

Zúri boj a našina stala si dokola:
to vie, že premoc rímsku jej moc nepredolá:
lež, brať moja, ak už len padnúť mi máš v boji,
to že mi padni, ako víťazom pristojí.

A môj Slovän ešte raz bystré hodil zraky
ponad tie šíre rovne, na kraj svoj ďaleký.
Tam na tých horách sivé mihajú sa väže,
čo strežú slovenského národa čierťaže.
Svätoháj, stovekými zelený lipami,
v tajné tam lono túli bohov jeho chrámy.
A nad riekou biely dom, v ňom jeho rod milý,
a v čistom poli dedov posvätné mohyly:
dedov, ktorých niekdy ľud radievali rady,
ktorých meč divých vrahov odrážal nápady.
Ich popoly dávno už čierna zem tam kryje,
ale ich meno posiaľ v piesni ľudu žije.
A sláva zašlých vekov junáka oviala;
a duša jeho svätým ohňom splápolala,
a meč v jeho pravici strašnejšie sa zvíja;
bleskom blýska na vraha, hromom ho zabíja.
Praštia zlomené raty, bité štíty zvonia
a pyšné prilby rímske do prachu sa ronia.

Hynú i naši, hynú, ale sťa víťazi!
Žiadna rana zvuk bôľu z úst im nevyrazí,
vďačne lejú vernú krv po osudnom poli:
oj, veď padnúť za národ — oj, veď to nebolí!

A boj pomaly tíchne: strašná búry sila
divým svojím zúrením sama sa zničila.
— A kde naši, čo bili ten Rím svetovládny,
lebo koval úmysel na Slovänstvo zradný: —
Kde naši? — Hojže, Tatro, jasných orlov mati!
Nikdy sa ti tá tvoja detva už nevráti.
Páč! Nad valným Dunajom krvavô pobrežia:
tam ti tvoji synovia povraždení ležia.
Neostal, ani kto by tú zvesť niesol bratom:
Bratia vám za česť rodu padli v boji svätom.
Lež každý na junáckej spočíva posteli,
na kope vrahov, zbitých od jeho oceli.
Už nežije, a ešte hrozí tá tvár bledá,
tá ruka zmeravená meč odjať si nedá.

A cár s okom sklopeným na bojišti stojí:
A čo? — Azda tých padlých Slovänov sa bojí? —
Nie, lež bezdušné svojich hromady tam vidí
a zo svojho víťazstva radovať sa stydí.
No zahyň, studom večným zahyň, podlá duša,
čo o slobodu dobrý ľud môj mi pokúša.
Lež večná meno toho nech ovenčí sláva,
kto seba v obeť svätú za svoj národ dáva.
A ty mor ho! — hoj mor ho! detvo môjho rodu,
kto kradmou rukou siahne na tvoju slobodu;
a čo i tam dušu dáš v tom boji divokom:
Mor ty len, a voľ nebyť, ako byť otrokom.

http://zlatyfond.sme.sk/dielo/83/Chalupka_Mor-ho/1#ixzz15Es0R36o

Д. С.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s