ВЕСТИ

Хашка инквизиција/Пише: Срђа Трифковић


Срђа Трифковић

Ослобађајући двојицу хрватских генерала и Харадинаја сваке одговорности, Међународни кривични суд за ратне злочине у бившој Југославији дао је потврду да у идеолошкој матрици савременог Запада вредновање нечијих поступака није зависно од објективног понашања, већ од националне припадности и политичке подобности.

После краха крвавог цинизма у име дијалектичког прогреса човечанства, добили смо либерални цинизам под маском међународне правде. У Хагу је новембра 2012. отпевана постхумна ода Новог светског поретка црвено-црним тоталитаризмима XX. века.

Лајтмотив те оде јесте удружени злочиначки подухват (УЗП), досетка достојна Андреја Вишинског. Након што му је изречена смртна казна на московском процесу 1938, Николај Бухарин је приметио да је осуђен за ковање завере са људима које никад у животу није срео. Врховни тужилац СССР му је мирно одговорио да је и те како могућа завера без личног контакта међу завереницима и да је пресуда стога чврсто утемељена у закону.

На исти начин, Жалбено веће хашког трибунала, у случају Квочка, закључило је да „учесник у удруженом злочиначком подухвату не мора да лично учествује у било ком елементу ма ког злочина“. Даље исто веће каже да „одговорност по УЗП не изискује доказ супстантивног или значајног доприноса“ ма ком поједином злочину и да „учешће у УЗП може да буде и пасивно, а не активно“. У случају Брђанин, трибунал је отишао корак даље: „УЗП не изискује доказ намере да се почини неки злочин… Заједнички циљ не мора да буде претходно утаначен или формулисан, он може да настаје спонтано“.

Шта је УЗП било је јасно још 1999. из одлуке Жалбеног већа у случају Тадић: „Није потребно доказати да је овај план, намера или заједнички циљ био претходно договорен или формулисан“. Укратко, хашка доктрина УЗП омогућила је да окривљени – под условом да је Србин – буде осуђен за злочине које није починио, у којима није учествовао, за које није знао, које није наредио, за које није сносио командну одговорност, којима није допринео и није намеравао да буду извршени. Ово је специјалитет смишљен да би се тужилаштву олакшао посао, по речима аутора хашког статута Мајкла Шарфа.

Магичном формулом удруженог злочиначког подухвата обухваћено је на десетине хиљада Срба. У оптужници против Радована Караџића изричито се помињу као учесници у УЗП „чланови руководства босанских Срба, чланови СДС и власти босанских Срба на нивоу републике, регије, општине и локала… команданти, њихови помоћници, виши официри, шефови јединица МУП-а Србије, ЈНА, ВЈ, војске Српске републике БиХ, ВРС, МУП-а РС и ТО босанских Срба и лидери паравојних и добровољачких формација босанских Срба и Србије“. У оптужници против Милошевића УЗП је трајао од 1991. до 1999. и укључивао особе знане и незнане. Свеобухватност овакве формулације осетио сам на сопственој кожи када ми је фебруара прошле године забрањен улазак у Канаду са образложењем да сам био тобоже био „високи функционер“ РС у периоду сребреничког „геноцида“.

Суштина УЗП јесте да сви његови наводни саучесници сносе колективну одговорност за поступке ма ког појединог саучесника. Стога није пука реторика митског „антихашког лобија“ да су Срби у Трибуналу буквално колективно криви, по дефиницији. То је чињеница, јасно формулисана од самог суда, потврђена у његовој пракси. Зато је могуће да Срби буду осуђени на 1.100 година робије, а починиоци злочина над Србима на 65 година. Тако фрапантна диспропорција неминовна је зато што доктрина УЗП омогућава да се слични догађаји битно друкчије вреднују. Низ Срба је оптужен и проглашен кривим за „етничко чишћење“ као део стратегије УЗП, али у случају Олује – пресудом Жалбеног већа од 16. новембра – „није могло да се потврди ван разумне сумње да је одлазак цивила из Хрватске био последица напада хрватски снага, па ти напади не могу да буду оцењени као средство за депортацију“.

Децембра 1917. основана је Чрезвыча́йная коми́ссия, ЧеКа, као прва од низа органа совјетског апарата државне безбедности. Александар Солжењицин својевремено је њу описао као једину казнену институцију у историји људског рода која је у истим рукама спојила истрагу, оптужбу, хапшење, саслушавање, суђење и извршење казне. Оперативци Феликса Ђержинског имали су на располагању ничим спутане инструменте принуде, од затвора неограниченог трајања (без суђења, наравно) до метка у потиљак. Оптужбе су биле идеолошки мотивисане а исход поступка унапред зацртан у зависности од политичког профила оптуженог, а не од његових стварних поступака.

Солжењицинов цитат датира из времена када још није био створен хашки трибунал. Сада у историји имамо не једну, већ две институције са наведеним атрибутима. Тај трибунал вазда је био илегална творевина, створена у циљу пружања квазиправног покрића безаконој балканској политици коју на овим просторима још од раних 90-тих воде западне силе предвођене САД. Илегалност тог суда датира од самог његовог настанка. Он је створен резолуцијом 827 Савета безбедности УН од 25. маја 1993, а не одлуком Генералне скупштине која би га учинила легалним. Политичка сврха јасна је и из досадашње праксе: од орвеловске формуле УЗП преко диспропорције у оптужницама и пресудама – хиљаду година робије Србима, а мање од стотину кривцима за злочине над Србима – до скарадних пресуда у случајевима Готовине и Маркача, Рамуша Харадинаја, Насера Орића и Расима Делића.

Хашки наследници Вишинског уздају се не у снагу закона већ топуза, па су им и трагови томе адекватни. Током напада на Србију 1999, када су се чули захтеви да Трибунал поведе истрагу против лидера НАТО због илегалног отпочињања рата, потпарол Северноатланског савеза Џејми Шеј одбацио је такве сугестије отвореним ставом да је тако нешто немогуће, јер сам Трибунал постоји политичком вољом НАТО сила. Постојање органске везе између носилаца глобалне моћи и Трибунала признато је још 9. маја 1996. када је између НАТО и Трибунала потписан “Меморандум о разумевању” којим је НАТО овлашћен да преузме улогу полиције Хашког трибунала.

Тачка 16. Повеље Трибунала каже да ће тужилац поступати независно и без упутстава ма које владе. Међутим, сами творци Трибунала не претварају се да је он ишта друго до оруђе политичке воље северноатланских сила. Амерички аутор Повеље Трибунала Мајкл Шарф тако је пре скоро две деценије истакао да је, “у очима многих унутар америчке администрације, Трибунал корисно оруђе политике и јако пропагандно средство”: оптужнице ће имати за сврху да изолују непожељне лидере дипломатски, саопштио је Шарф, и да учврсте међународну политичку вољу да се употребе економске санкције или сила.

Када сами творци и поборници хашке институције тако отворено говоре о њеној сврси и карактеру као оруђу политичких интереса, није чудо што читав низ стручњака који немају личног, емотивног или етничког интереса на Балкану њега називају квази-судском фарсом (амбасадор Џејмс Бисет), политичким судом (Едвард Гринспен), бесправним инструментом воље разуларених моћника (сер Алфред Шерман), судом чије су оптужнице чисто политичке (Хамс Кехлер), средством спровођења политике (Кристофер Блек), правосудним огранком НАТО савеза (Кирстен Селарс), или пак пропагандним оруђем северноатланске алијансе (Мајкл Мандел).

Треба, ипак, хашком суду бити захвалан за ослобађање Готовине, Маркача и Харадинаја. Тиме је коначно лишена сваког кредибилитета не само та институција него и њени београдски апологети, другосрбијански корифеји самомржње. Трајно су са дневног реда скинуте тлапње о суочавању са српским гресима и признању кривице, покајању, извињењу и помирењу. Сада је и последњем читаоцу Блица и гледаоцу Јавног сервиса јасно да је сваки поборник сарадње са хашком инквизицијом или вуцибатина или идиот.

Ни после скандалозних одлука од 16. и 29. новембра нема српског званичника спремног да се хашком левијатану супродстави, да отворено каже да је тај суд основан да верификује већ претходно зацртани циљ бриселско-вашингтонске осовине војно-политичког пораза Срба (не Милошевића или његовог режима, већ Срба као целине). Новембарске одлуке требало би да уклоне све инхибиције на државном нивоу. Шта сходно свему наведеном треба чинити?

1. Србија да захтева укидање хашког суда у Генералној скупштини УН.

2. Сарадњу са Трибуналом прекинути, а не само симболично је спуштати на тзв. технички ниво – што подсећа на бесмислено привремено повлачење амбасадора Србије из земаља које су признале Косово у пролеће 2008. Таква одлука би, наравно, изазвала претње да се тиме Србија удаљава од свог европског пута – али тај митски пут ионако не постоји, већ је трагикомедија која се вуче већ преко једне деценије.

3. Србија треба да уложи, макар са закашњењем, озбиљна средства у ангажман прворазредних страних правника калибра Алена Дершовица као појачање стручно и финансијски ограниченим тимовима одбране преосталих српских оптуженика. Ово је неопходно да би се Трибунал зауставио у примени двојних аршина и да би се захтевао исти ниво педантерије у примени квалификације УЗП која је испољена у Жалбеном већу у случају двојице хрватских генерала.

4. Рушење кредибилитета хашког трибунала пред одређеним сегментима западног јавног и политичког мнења треба да буде државни пројекат.

Oстатак текста у Слободи, Чикаго, СНО

http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1218:haska-inkvizicija&catid=4:svetska-politika&Itemid=120

В.П.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s