АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА / Глобализам / Косово / МОНИТОР / НАЈНОВИЈЕ / ПОЛИТИКА / САД / СВЕТ / СРБИЈА

Дмитриј Седов: О светим плодовима демократије и бодљикавим орасима


У свету више нема људи који искрено верују у то да политика принудног истеривања демона из полудивљих народа коју спроводи Вашингтон, то заиста и јесте. Људи су једноставно престали да верују у америчке акте међународног егзорцизма. Не помажу чак ни обреди приликом високих владиних трибина.

25.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Дмитриј СЕДОВ

И ту нема ништа чудно. Јер је још у време “банана република”, амерички хумориста О´Хенри, описао начин на који Америка презентује своје интересе изван граница “империје добра”: уколико староседеоци упорно газе по земљи боси, не желећи да се прикључе заједници цивилизованих народа путем куповине ципела, тада им морате по путевима просути бодљикаве орахе. Тада ће они брзо схватити да се пут у прогрес налази у америчким трговачким продавницама.

Ова једноставна наука ушла је у тело и крв америчке политике, која се сада проширила далеко изван граница “банана република”.

Међутим, “бодљикави ораси” добили су најразноврснију форму, али оно што је важно, “нездравим” популацијама не доносе ништа мање нелагодности.

Истина, по засејавању “бодљикавих ораха” по читавој планети, становништво се коначно ослободило илузија “да је њима дошао, да је њима дошао, њихов драги ујка Сем…”. Романтична слика набилдованог делиоца правде, који се појавио ради тога “да нам донесе слободу” је сасвим избледела и живи још само у главама полазника психијатријских установа и на задимљеним скуповима једне те исте скупине интелектуалаца.

Овај дугачки предговор, ако ћемо право, учињен је само због једног питања: а да ли амерички произвођачи “бодљикавих ораха” сами верују да су ти производи заиста “свети плодови” слободе и демократије?

То питање се јавило после читања изјава неколико високопостављених вашингтонских политичара о земљама у којима је постало тешко уопште ходати од “бодљикавих ораха”. То се поготово односи на Балканско полуострво, које, ако слушате Барака Обаму, јури брзим возом у светлу будућност. За разлику од свог супарника из времена изборне кампање, амерички председник је тачно лоцирао да је Балкан у Европи и објаснио Американцима да се после пажљивог засејавања те територије демократским семеном, она претвара у расцветалу башту. Главни успех је, наравно, садница на Космету, са којом се Америка с правом поноси. Све је то он испричао, ни једном се не засмејавши. Можда он у то заиста верује?

Да сад пређемо на Државног секретара САД, мисис Хилари Клинтон. Њена хиперактивна делатност по косовском питању, одавно изазива негативна подозрења. Исту подозривост коју је нешто раније изазивала делатност Медлин Олбрајт. Обе даме неравномерно дишу са “жестоким албанским момцима”, дајући им као што видимо, оно што је и најдрагоценије – своју идеолошку увереност да се од бандита може направити пристојан човек. Али ако високе односе Медлин Олбрајт са Хашимом Тачијем можемо да заборавимо (прошле су толике године, ране су зарасле), то романтично ћурликање Хилари на адресу овог вампира, не може да прође незапажено.

У њеном обраћању Тачију, уопште нема слике “бодљикавих ораха”, од којих је истекло доста крви многих становника Балкана. Напротив, љубав Хилари му даје анђеоска крила и рањиву душу. Он представља наду свих Албанаца у слободу и просперитет. Сваки сурет тих персона подсећа човечанство да оно још увек живи у свету љубави.

И поново се јавља питање: да ли је то искрено? Да ли је тако нешто могуће? А уколико је то искрено, онда ко и где треба да се лечи?

Или је потребно донети закључак да не треба пуштати жене у политику, јер ће оне обавезно дати срце ономе коме не треба?

Мада, ко ће га знати. Можда је и обрнуто. Жене треба пуштати у политику. Једноставно их треба претходно послати на стажирање у Немачку, где морају да прођу кратак курс на терену војне жандармерије. После тога оне ће изгубити глупу романтичарску црту али ће задобити командујући глас, заједно са умећем завртања руку.

Највероватније се политичари у Београду досећају о коме је овде реч. Уједно би им било добро да схвате да плодове америчке демократије понекад треба прихватати са заврнутим рукама.

Но, ако се вратимо “бодљикавим орасима”, тада треба напоменути да уметност политике понекад носи ефекат бумеранга. Ето, на пример у земљама Магреба, Французи су направили расадник “бодљикавих ораха” и натерали домородце да по њима скачу добрих 150 година. Сада су ови староседеоци, историјски благодарни за науку, вратили Французима те плодове и сада Французи не знају како да ходају по сопстевним улицама.

А шта је са Американцима? И да ли ће икада “бодљикави” орахи полетети и на њихову територију?

На то питање могуће је одговорити апстрактном конструкцијом. Ако замислимо да се неки напредни сценариста обавезао да напише љубавну причу о заљубљености неке Американке са неким косовским нарко-дилером, онда логичан крај драме треба да се огледа у томе, да ће је он, користећи до миле воље све нијансе њене душе, продати у деловима одговарајућим специјалистима.

Али у чему се америчка демократија не уподобљава са том романтичном будалицом и чиме се такав нарко-дилер у стварности разликује од стварних ликова. Зар није тиме што је то све сада ограничено на мали део света. Но америчка демократија се креће по свету широко и дрско. Никад се не зна, можда ће се читава та експериментална територија претворити у једно велико Косово.

Advertisements

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s