Љуба Симић / Анализа / ВЕСТИ / Глобализам / Европа / ИЗДВАЈАМО / Историја / МОНИТОР / ПОЛИТИКА / ПРАВОСЛАВЉЕ / СВЕТ / СРБИЈА

„Протоколи Сионских Мудраца“ – Лаж која не умире (1)


protokoli sionskih mudraca,завере, јевреји владају светом

Da li znamo podrobnije o ovoj temi.

Сигурно да је неопходно да се аргументима разбијају предрасуде и митови. Они, наиме, као стереотипи „хране“ умове људи који су, уместо да своје закључке доносе на основу знања и чињеница, склонији ирационалном објашњењу света. Овај, суштински, осећај немоћи пред компликованим односима политике и економије, ствара завереничку конструкцију у којој „нема разлике између праве и лажне информације јер се све оне користе, али не и проверавају.

Доносимо преводе новинских чланака Филипа Грејвса (1873-1956), објављене у лондонском дневном листу “Тајмс”, од 16-18. августа 1921. године, у којима аутор пружа јасне и необориве доказе да су “Протоколи Сионских Мудраца” лажни. Грејвс је био ирски новинар, једно време уредник Тајмса, и писац. Он је дуго година обављао улогу новинара-кореспондента из Цариграда и Индије, са Леванта и Балкана. Док је као новинар-кореспондент радио у Цариграду, раскринкао је “Протоколе” као антисемитску превару.

Нажалост, “Протоколи Сионских Мудраца” су, у последњих сто година, постали једно од најмоћнијих оружја антисемитске пропаганде, и поред несумњиве чињенице да се ради о превари и невештом плагијату. Фашистичке државе, а посебно нацистичка Немачка, често су правдале своје расистичке идеје и акције усмерене против Јевреја позивајући се на лажи садржане у “Протоколима”. Објављивање превода грејвсових чланака је још један скромни допринос да се разобличе пакосни напади на јеврејски народа, са којим наш народ у много чему дели сличну судбину. “Протоколи” су изазвали анти-јеврејску хистерију и допринели распаљивању мржње према овом народу и његовом истребљену до претходно незапамћених размера, исто као што је анти-српска пропаганда у усташкој тзв. Независној Држави Хрватској довела до хистерије усмерене против нашег живља и до спровођења над њим најмонструознијих злочина до сада познатих у историји човечанства. Не заборавимо, у тзв. Независној Држави Хрватској раме уз раме са Србима страдали су и Јевреји. Но, ни “Протоколи” ни усташка пропаганда тзв. Независне Државе Хрватске не представљају ни почетак, али ни крај неоправдане и безумне мржње према јеврејском и српском народу. Ова мржња се зачела и расла вековима пре поменутих догађаја. Пламен ове мржње је наставио потајно да тиња и након њих. Она је у последње две деценије све отворенија и поприма све жешће размере. Један број Срба и Јевреја није хтео да “савије колена” пред Кнезом овог света, већ је хтео да живи у слобоби, а знао је да је истинска слобода садржана у Господњој речи. Такође, знао је да се за њу и гине. Права слобода се крије у “Истинским протоколима” јеврејског и свих осталих народа, који су познати под називом Десет Божијих заповести, или исправније Десет Божијих говора, а јавне су природе и налазе се у Другој књизи Мојсијевој (20. поглавље, стих 1-17), садржаној у Светом писму. Њихов аутор себе назива “Светим и Истинитим”, јер је у питању Господ, који је Творац небеса, земље и свих нас. Сваки слободољубиви Србин и Јеврејин, као и сваки слободарски народ и појединац, би требали да ове заповести непрестано примењују у свом животу. Било би добро да и Ви, поштовани читаоче, ове “Истинске протоколе” упражњавате у свакодневном животу. Они ће вам омогућити да сачувате или повратите духовно и телесно здравље. Такође, врло радо их можете поделити са својом породицом, рођацима и пријатељима, а још више са својим непријатељима.

Ради лакшег разумевања дела и проналажења цитата из књига извршене су извесне измене у новинским чланцима, а оне се састоје у додавању информација које се налазе у угласим заградама [], дакле оне су дело преводица а не аутора ових написа. Такође, текст оригиналних грејвсових чланака није илустрован фотографијама.

„ТАЈМС“, 16. август 1921. године

ПРЕДГОВОР

Такозвани “Протоколи Сионских Мудраца” објављени су у Лондону прошле године [1920. године] под насловом “Тhe Jewish Peril” [“Јеврејска опасност”].

Та књига је превод дела објављеног у Русији [које носи назив “Велико у малом”], 1905. године, од стране Сергеја Нилуса, владиног званичника, који тврди да ју је примио од пријатеља као копију записника са тајног састанка, одржаног у Паризу од стране Јеврејске организације која кује заверу да свргне цивилизацију у циљу успостављања глобалне јеврејске државе.

“Протоколи” су привлачили мало пажње све до Руске револуције из 1917. године, када су Бољшевици, међу којима су били и многи Јевреји, који су практиковали политичке доктрине које су у неким тачкама наликовале оним у “Протоколима”, навели многе да поверују да је Нилусово наводно откриће оригинално. О “Протоколима” се нашироко дискутовало, а преведени су на више европских језика. Њихова аутентичност је често оспоравана и изнети су бројни аргументи у прилог теорији да су фалсификат.

У наредне три чланка цариградски дописник “Тајмса” представља по први пут убедљив доказ да је документ у суштини невешт плагијат. Он је проследио “Тајмсу” примерак француске књиге на основу које је сачињен плагијат. Британски музеј поседује комплетан примерак књиге, која носи наслов “Dialogue aux Enfers entre Machiavel et Montesquieu, ou la Politique de Machiavel au XIX. Siècle. Par un Contemporain”, [“Дијалог у Паклу између Макевелија и Монтескјеа”, код нас познатији под именом “Разговори између Макевелија и Монтескјеа на ономе свету”], а објављена је у Бриселу 1865. године. Убрзо по објављивању, Мaurice Joly [Морис Џоли], париски адвокат и публициста, је ухапшен од стране полиције Наполеона III као њен аутор и осуђен на 15 месеци затвора.

КЊИЖЕВНИ ФАЛСИФИКАТ

“Постоји једна ствар у вези Цариграда коју вреди запамтити”, рекао је један дипломата писцу [ових чланака] 1908.године. “Ако само останете овде довољно дуго срешћете многе утицајне људе, и можете пронаћи кључ за многе чудне тајне.“ Ипак, морам признати да сам гајио сумњу и пре но што ми је саопштено откриће које је тема ових чланака. Господин X, који ми је донео доказе, био је уверен. “Прочитајте ову књигу скроз до краја”, рекао је он, “ и наћићете необорив доказ да су “Протоколи Сионских Мудраца” плагијат”. Господин X, који не жели да се његово право име сазна, је руски земљопоседник са енглеским везама. Православац по вери, по политичком убеђењу уставни монархиста. Он је овде дошао као избеглица после коначне пропасти “Беле Гарде” у Јужној Русији. Дуго је био заинтересован за јеврејско питање које се тицало Русије, проучавао је “Протоколе”, а током периода Дењикинове доминације направио је истрагу са циљем да открије да ли је окултно-масонска организација, попут оне која се помиње у “Протоколима”, постојала у јужној Русији. Једина таква организација је била Монархија. Кључа за решење проблема “Протокола” дошао му је случајно.

Швајцарски оригинал

Пре неколико месеци је купио велики број старих књига од бившег службеника “Охране” [Охранное отделение] (политичке полиције) који је побегао у Цариград. Међу овим књигама се налазила књига малог формата на француском језику, недостајала јој је насловна страна, димензија 5 ½ инча са 3 инча. То је било јефтино издање. На кожној полеђини одштампана латиницом стоји реч Joly [Џоли]. Предговор, под називом “Једноставна упозорења”, носи датум Женева, 15. октобар 1864. године. Примерак књиге господина X садржи 324 странице, од којих странице 315-322 следе након странице 24, можда захваљујући грешци када је књига коричена. Папир и тип штампе су карактеристични за “шездесете и седамдесете године” прошлог века. Ови детаљи су дати у нади да могу довести до открића наслова књиге. Господин X сматра да мора бити ретка, јер да није тако, “Протоколи” би брзо били препознати као плагијат од стране сваког ко је прочитао оригинал.

Да су “Протоколи” лажни, појединац не може да утврди на први поглед. Њен оригинални власник [Џолијеве књиге која је послужила као основ за писање “Протокола”], стари официр “Охране”, није се могао сетити где ју је добио, и није јој придавао никакав значај. Господин X је, бацивши поглед на њу једног дана, био запрепшћен сличношћу између пасуса који је спазио и фразе у француском издању “Протокола” (Edition de la Vieille France, 1920, 5, Rue du Préaux-Clercs, 5, Paris 7th Arrondissement). Он је пратио траг, и убрзо схватио да су “Протоколи” у великој мери били ¾ парафраза женевског оригинала, као и да је објављена верзија телеграма Службе рата или Иностраних послова била парафраза истог, само криптованог, оригинала.

И Пре но што сам добио књигу од господина X, гајио сам сумњу, као што сам већ рекао. Нисам веровао да су “Протоколи” Сергеја Нилуса веродостојни, они су откривали и превише о огромној јеврејској завери. Извештај професора Нилуса о начину на који је дошао до “Протокола” је превише мелодраматичан да би био веродостојан, и било је тешко поверовати да прави “Сионски Мудраци” не би осмислили мудрију политичку шему од “сирових” и театралних поднаслова “Протокола”. Не бих могао да поверујем, да се нисам лично у то уверио, да је писац који је снабдевао Нилуса са својим “оригиналима” био немаран и бестидан плагијатор.

“Женевска књига” је овлаш прикривен напад на деспотизам Наполеона III, у форми низа од 25 дијалога подељених у четири дела. Саговорници су Montesquieu [Монтескје] и Machiavelli [Макијавели]. У кратком предговору књиге анонимни аутор истиче да она садржи одломке који се могу односити на све владе, “али посебно персонификује политички систем чије се поставке нису промениле ни за један једини дан од фаталног и авај! сувише далеког датума када је устоличен”. Његове опаске о “хаусманизацији” Париза, репресивним мерама и политици француског цара, његовом расипничком финансијском систему, његовим ратовима, његовој употреби тајних друштава у својој спољној политици (озлоглашени односи са Карбонарима) и забрањивању истих у Француској, о његовим односима са Ватиканом, и његовој контроли штампе су непогрешиви.

Макијавели-Наполеон

“Женевска књига”, која ће у даљем тексту носити назив “Женевски Дијалози” [и поред ове напомене Грејвс често употребљава скраћени назив “Дијалози”], почиње састанком духова Монтескјеа и Макијавелија на пустој плажи у свету утвара. После дуге размене учтивих речи, Монтескје пита Макијавелија да објасни зашто је од жестоког републиканца постао аутор “Владаоца” и “оснивач те тмурне школе мишљења која је начинила све крунисане главе својим ученицима, али и која је вешто осмишљена да оправда најгоре злочине тираније”. Макијавели одговара да је реалиста и наставља да оправдава учења изоложена у “Владаоцу”, и настоји да објасни његову примену у условима који су владали у државама Западне Европе 1864. године.

У првих шест “Женевских Дијалога” Монтескје је добио прилику да аргументима оправда своје ставове. У седмом дијалогу који одговара петом , шестом, седмом и делимично осмом делу “Протокола”, он допушта Макијавелију да изложи нашироко како ће решити проблем стабилизације политичких друштава “непрекидно нарушаваних духом анархије и револуције”. Од тог тренутка Макијавели или у стварности Наполеон III, говорећи устима Макијавелија, има лавовски део дијалога. Монтескјеа све више и више негодује, он је згранут одбраном једног ефикасног и немилосрдног система диктатуре од стране Макијавелија-Наполеона, али његови контра-аргументи постају све слабији, а њихово излагање све краће. Повремено, аутор [Монтескје] дела“L’ Esprit des Lois” [“Дух закона”] покушава да парира свом саговорнику, али то испада као – parvum componere magno – када Др Вотсон намерава да разговара о криминологији са Шерлоком Холмсем.

“Протоколи” следе готово исти редослед као и “Дијалози”. “Дијалолози” од броја 1 до броја 17 углавном одговарају “Протоколима” од броја 1 до броја 19. Постоји неколико изузетака од овог правила. Један је у 18. “Протоколу”, где, заједно са парафразом пасуса из 17. “Дијалога” (“Женевски Дијалози”; стр. 216, 217), постоји ехо из пасуса 25. “Дијалога”, наиме: “Quand le malheureux est opprimé il dit ‘Si le Roi le savait’; Quand on veut se venger, qu’on espère un secours, on dit ‘le Roi le saura’”. Ovo se pojavljuje na stranici 68 u engleskom izdanju “Protokola” (4th Edition, published by “The Britons”, 62, Oxford-street, London, W.) “In order to exist, the prestige of power must occupy such a position that the people say among themselves, ‘If only the King knew about it,’ or ‘When the King knows about it’”. [“У циљу да постоји, престиж власти мора да заузме такву позицију да људи говоре међу собом, “Да је краљ само знао за то”, или “Када краљ сазна за то””]. Последњих пет “Протокола” (од броја 20 до броја 24) не садрже толико парафраза из “Женевских Дијалога” као првих деветнаест. Међутим, поједине сличности и парафразе које се јављају између ова два дела су веома упадљиве, на пример, следеће:

„Зајам – то је емисија државних меница које садрже процентуалну камату сразмерну суми позајмљеног капитала. Ако је зајам 5 %, онда ће држава за 20 година беспотребно исплатити суму једнаку основици зајма да би се покрила камата. За 40 година она ће платити двоструко већу вредност, а за 60 година троструко већу вредност од износа зајма, а зајам ће и даље остати неодплаћен дуг. – “Протоколи”, стр. 77. [10. “Протокол”]

Монтескје: – “Како настају зајмови? Емисијом меница које подразумевају да се Влада обавезује да плати камату сразмерну позајмљеном капиталу. Тако, ако је зајам 5 %, држава после 20 година мора да плати суму једнаку позајмљеном капиталу. Када прође 40 година плаћа двоструко, после 60 година троструко: а још увек остаје дужник за цео износ капитала“ – “Дијалог”, стр. 256. [12. “Дијалог”]

Уопштено говорећи, 20. и 21. ”Протокол” који се баве (донекле неуверљиво) финансијским програмом “Сионских Мудраца”, настали су у мањој мери под утицајем “Дијалога”, од броја 18 до броја 21, а у већој мери као плод маште плагијатора који је бар једном показао мало оригиналности. То је очекивано јер се у “Дијалозима” описује стварна финансијска политика Француске Царске Владе, док се “Протоколи” баве будућношћу. Последња четири “Женевска Дијалога” која говоре о Макијавелијевој апотеози Другог царства, и која се заснивају на историјским чињеницама које су се одиграле између 1852. и 1864. године, очигледно су пружала оскудан материјала за плагијатора, који је желео да докаже или, врло вероватно, било му је наређено да докаже у “Протоколима” да је крајњи циљ јеврејских вођа био да се свету наметне владар из лозе краља Давида.

Паралела које се јављају између ових дела, теорија о методама којима се плагијатор служио и разлози који се крију иза објављивање “Протокола” 1905.године, биће предмет наредних чланака. У међувремену, интересантно је сазнати да је приватни живот владара једина тема којом се “Протоколи” баве а која је сасвим у супротности са Макијавелијевим приступом истој у “Дијалозима”. Последње речи “Протокола” су “Наш Владар мора бити беспрекоран”. “Мудраци” очигледно предлажу да треба мотрити на то да краљ Израела води узоран живот. Прави Макијавели је био, познато нам је, више скандалозни стари господин, који је веровао да љубавне авантуре владара, уколико не нарушавају његову репутацију, чине га предметом интересовања и симпатија “лепше половине његових поданика”.

Извор: The Times, Tuesday, Аugust 16, 1921.

Други део “Протоколи Сионских Мудраца” – Лаж која не умире (2)

можете прочитати на кликом ОВДЕ

Pripremili, i preuzeto  Vesti011

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s